Kada sam seo za kompjuter, već je bila prošla ponoć. To znači da je na snazi jeftina struja. Tek što sam seo, ustao sam da uključim peći. Zima još nije kalendarski gotova, bolje nek je toplo. Onaj mali što čita struju još nije dolazio, iako je treći. Sumnjam da će doći u subotu. EPS ne može da se pomiri sa činjenicom da februar ima tri dana manje od januara i marta, i da, i pored jakih mrazeva i velike potrošnje, neka domaćinstva neće uspeti da ulete u crvenu tarifu. Zato odlažu čitanje, evo u mom slučaju do ponedeljka, petog, i nadaju se da će da ućare. Nije to mnogo u relativnom iznosu, ali ako se pretpostavi da su tako preveslali više hiljada onih koji redovno plaćaju, nakupi se koji milion.

Specijalno ne podnosim specijalitete i specijaliste opšte informisanosti, faširane šnicle i fašiste, tanke kosti i uzrečicu Bože mi oprosti, anahrone, tvrde makarone i anarhiste, histeriju, Listere i listeriju, glikemiju i glisere, kada neko neumorno sere, ne podnosim ministre i njihove šofere, mistere, crna stakla, lavirinte, ogledala i misteriju, osim ako nije stari dobri Marti, ili ako nije upleten profesor Morijarti

Ne podnosim borce iz Borče, ni slađe ni gorče, ni tvorce ni tvorove, emotivne vampire i trolove, internet smorove, beskonačne sudske sporove, šuplje obore i torove, alatnice i šupe, one koji na keca ljube u dupe, čekiće, klješta, šrafcigere i zaključanu prvu fioku, sitnu i krupnu stoku, koju niko ne hvata, osim ako nije repata

           Niko ne zna ko je mladić sa fotografije. Nije moguće stupiti u kontakt ni sa kim ko bi imao da kaže nešto o njemu. Svi su ili mrtvi ili zaboravljeni. Zapravo, nikoga ni ne zanima ko je on. Poznat je kao mladić sa američkom zastavom. Zvaću ga Miki.

gošća autorka: Nevena Šaulić

          Bude me svaku noć, uvek u isto vreme. Kako ko me budi? Pa znate da imam blizance. Još uvek im nisam dala imena. Nijedno mi ne pada napamet. Za sada su bebe. Neka tako i ostane. Dajte, ne gledajte me tako. Stare su svega tri meseca. Svi kažu da su slatke, a ja samo klimam glavom i odgovaram kroz zube. Ni sama ne znam kakve su.

            U početku sam mislila da je sjajno imati dve bebe odjednom, nešto kao dve muve jednim udarcem. Ne moram više da se porađam, trpim bolne preglede pri kojim mi doktori stavljaju svoje prljave, masne šake unutra. I sve to pod izgovorom da proveravaju matericu. Kako da ne. Proverila bih ja njima čmar samo kad bi mi dopustili. Bila sam ubeđena, onako trudno podgojena, da je baš dobro da sada završim tu priču sa porođajem, kako bih kasnije mogla da se bavim karijerom. Mada, još uvek ne znam kojom karijerom, ali pronašla bih ja već nešto što me zanima. Računala sam, skinuću i muža, i porodicu sa kurca. Više ne odgovaram na pitanje familije i ostalih gnjavatora:

            A kad ćeš ti da rađaš?

          Ne podnosim ni prinčeve ni princeze, prčeve koji seksi osede dok na guzici sede, mlade babe i još mlađe dede, nikogoviće tipa lezi lebu da te jedem, kao ni one što samo i po ceo dan rade pa se posle čude što na pola mladosti ostare i što ih ne podnosim, osim ako stvarno ne vole svoj posao, što je malo verovatno

            Posebno ne podnosim verovatnoću naročito preko dana malo bolje je podnosim noću,  dok spavam, statistiku iz nepouzdanih izvora, istorijske izbore pre izbora, istoriju uopšte, perfekat, pluskvamperfekat i sva pripadajuća sranja, osim ako nisu intimna sećanja, na bilo kom nosaču memorije

I 

            Biće ovo drugi a možda i treći put da sve počinje od jedne fotografije. Na prvoj je devetnaest crnorizaca na stepeništu Belog dvora, sa dva pripadnika UDBE, koji ih drže na okupu, takoreći uokviruju, stojeći na marginama skupa, dok u dubokoj pozadini jalove dvodimenzionalnosti fotografskog papira samoproklamovani partizanski maršal, u belom odelu, briše znoj sa čela, jelenskom kožicom. Leto je, sunce je jako i svi se znoje, škilje i izgledaju zadovoljni. Druga fotografija (pitanje da li je i postojala) bila je na kaminu hacijende u Maglajskoj 18, dakle takođe na svetom Dedinju, i prikazivala je mene sa psom u šetnji po rezidencijalnom komšiluku. I tada sam spomenuo tamo, a i sada ću ponoviti ovde, da većina pasa sa kojima sam viđen uopšte nisu bili moji psi, pa je pitanje i da li sam to stvarno bio ja ili je to bila fotomontaža. Kako bilo, to me nije omelo da pomenutu šetnju sa fotografije završim u jalovoj dvodimenzionalnosti ravnice i neba imaginarne opštine Dunavski venac. I nikada se ne okrenem ostavivši sve(t) iza sebe.

            Deda Mraz je pronađen u kafani Kod Radovana, dan nakon drugog dana Sv. Nikole. Bilo je već svanulo kada ga je čistačica ugledala ispod jednog od prevrnutih stolova. Nosio je svoje radno odelo i imao je veštačku bradu. Bio je izbezumljen i duševno rastrojen. Čuvar parkinga ga je odvezao u mesnu veterinarsku ambulantu, jedinu ustanovu koja je imala kakve takve veze sa medicinom. Deda Mraz je umro na bali sena u profilaktorijumu ambulante nakon dva tri sata agonije, od, kako je izrekao veterinarski tehničar, jedini u tom momentu prisutan, meningitisa.

            Naklapalo se da je Deda Mraz završio u gorepomenutoj kafani, u kojoj gazda Radovan ponosno slavi svog sveca uz još pola sela, na dan Sv. Nikole i da je, iako se cele godine, želeći da popravi svoju pojavu pred ženom, borio protiv višedecenijskog alkoholizma, ne okusivši kap alkohola, te večeri svojevoljno, ili po pričama nekih ne mnogo pouzdanih ljudi, protiv svoje volje, popio barem litar, a najverovatnije i više, Rubinovog vinjaka. Pogubni uticaj etil-alkohola posle dugotrajne apstinencije oborio je Deda Mraza pod sto i polagano ga uvodio u i izvodio iz stanja pomućene svesti. Medicinski sročeno upao je u delirium tremens iz kog ga nijedan veterinar, da je bio prisutan, ne bi mogao izvući.

Kao prvo i osnovno ne podnosim one koji trpe, trpe da ih trpaju, trpeljive, trepljare, karaktere pepeljare, one u koje svako može da se istrese, one što sve podnose, kao i sve predmete iz takve postavke, ljude kese, osim ako ne podnose neopozive ostavke

Dalje ne podnosim daljine, daleke kraljevine, ložane, paljevine, egzotične destinacije, poznate vidovnjake, face i fascije, proročnjake, lažne očnjake i mračnjake, svakoga ko nadaleko njake, remote mahinacije, ne podnosim nikakav dalji dalj osim ako nije u skok

Uskoke, hajduke, harambaše i Naše, takođe ne podnosim, buljubaše i buljububiše, verne ljube i Ljubiše, ne podnosim Smoki, Chipsy i slane perece osim ako nisu regularni poput dece

Ne podnosim očeve i kočeve, uje i bate, tetke posebice, ujne i strine matore babe takozvane babetine kao ni dede, starice, zvezdice i starce, čangrizave magarce i jarce, horoskop i sve horoskopske znake, trake za trčanje i pokretne trake, pokretne stepenice koje nemaju kraj osim ako nisu pokretne stepenice za raj, pri tom mislim na pesmu

Sedeo sam pred gotovo praznim ekranom, praznog pogleda. Pretraživač je poslušno analizirao nasumično zadate misli i potpuno neprimetno pretvarao izvorni kod u slike i slova, oblike i boje koje su popunjavale ekran. Temeljni alfabet egzistencije je bio prepoznat i prezentovao je sam sebe. Sedeo sam još koji sekund a onda sam ustao i otišao da se umijem. U kratkim nanosima vremena, kada mi je lice bilo uronjeno u vodu, imao sam pred očima konstrukte o stvaranju realnosti kojom bih mogao da upravljam menjajući verovatnoću budućih događaja. Pa opet, kako je voda opadala sa mog lica, tako su se i ti konstrukti osipali na pojedinačne iskaze koji bi započinjali samostalno da se razlažu na još nejasnije taktove.

            Vratio sam se u sobu kroz tamu hodnika. Soba je postojala gotovo ista onakva kakvom sam je ostavio iako nisam u njoj bio realno prisutan. U momentima kada sam prestao da joj poklanjam pažnju svojim fizičkim prisustvom njena fizika nije nestala, izostanak moje svesti nije promenio bilo koju od dimenzija koje su sobu okupljale.

Zidovi su se krunili pod naletom vetra i kiše, opiljci su padali po sedištima autobusa. U podu je bilo nekoliko rupa, ali je na najvećoj nedostajao poklopac. Vlaga koja je mirisala na urin pacova uvlačila se u unutrašnjost osakaćenog vozila. U šaragama je treperila sveća.

            …zidovi valjda... zatvaraju se... pogoršana bolest... prevazilazeći tokove svesti…

            Ruka je gubila kontrolu nad olovkom koja je skliznula niz list papira. Pacov koji je uspeo da se popne na vrh rupe provirio je unutra. Vetar je oborio neke šipke koje su bile naslonjene na autobus. Metalni zvuk kršenja uplašio je glodara i on je pao nazad u rupu. Ruka se trgla iz sna. Napipavala je gde je olovka.