Kada sam seo za kompjuter, već je bila prošla ponoć. To znači da je na snazi jeftina struja. Tek što sam seo, ustao sam da uključim peći. Zima još nije kalendarski gotova, bolje nek je toplo. Onaj mali što čita struju još nije dolazio, iako je treći. Sumnjam da će doći u subotu. EPS ne može da se pomiri sa činjenicom da februar ima tri dana manje od januara i marta, i da, i pored jakih mrazeva i velike potrošnje, neka domaćinstva neće uspeti da ulete u crvenu tarifu. Zato odlažu čitanje, evo u mom slučaju do ponedeljka, petog, i nadaju se da će da ućare. Nije to mnogo u relativnom iznosu, ali ako se pretpostavi da su tako preveslali više hiljada onih koji redovno plaćaju, nakupi se koji milion.

 

Šido.

Kako biste opisali vaš život?

Sve u životu je jedan veliki oposum. Znak u horoskopu: opo-sumić. Znak u horor-skopu: zombić. Doktore, da li doktorke veruju u horoskop više nego u histologiju?

Ja nisam doktor, ja sam lekar specijalista, nemam doktorat.

 

Mi smo priredili ovaj cirkus za vas, gubavci, treslo se sa razglasa, radili smo naporno prethodnih godina u vašu korist, govnari, zar hoćete da nam rušite dvorac od peska, hoćete da nas uništite, sav naš trud, ma teraj te se bre u kurac, kurac, kurac… Eho bi se gubio posle tri repeticije. I kao sa onih sezonskih tura koje bi s proleća ili s jeseni prolazile kroz komšiluk i nudile čišćenje dvorišta, podruma i šupa, odvoženje nepotrebnih stvari, i sada se traka, posle kratke pauze, nastavljala sa MI SMO. Tek bi posle sedam osam ponavljanja monotoniju razbila neočekivana digresija, da, volim ovo, dobar ritam imamo, svi su dobrodošli, pa naravno, svi ste dobrodošli, sve vas volimo, lepo je, zabava, život, mladost, budućnost, skroz smo za to… I kao da je policijski čas iza ugla ili bliže, kada bi kombi sa ledeno-jezivom poslasticom naišao, svi bi u komšiluku ubrzano nestajali s ulice, gmizali u svoja dvorišta, podrume, šupe. Klinci bi istrčavali iz žbunja spuštenih gaća i gledali kako da ispare neprimetno preko glavne ulice.

 

 

gošća autorka: Nataša Govedarica

 

Stan iznajmljen na AiRBnB nije loš; najvažnije da je grijanje plinsko, rano je zahladnilo u Sarajevu. I da ima parking. Ne brinu je BG table - auto joj je veliki, teško ga je parkirati. Četrdesetogodišnjaci sjede za tuđim stolom, on na njenom lap topu bira muziku, stalno prekida pjesme i traži bolju plej listu.

«Jebote, ovo mi je zadnja!», zgužva kutiju.

«Kad sam stala da sipam gorivo na Sokocu, vidim na pumpi taj plavi Bond i mislim si, da l' da uzmem dvije kutije…Neće da se baci.»

«Pa što nisi?»

«Kontam, ozbiljan si pušač, sam ćeš se bar za to pobrinuti.»

«A za šta se kao nisam pobrinuo?!»

 

Mesečev sistem u kome živim je melanholičan

zaradio sam srčanog crva sumnje

da sam dvoličan

po izbijanju na površinu

Sedi odličan!

rikverc u suštinu, potomci padaju

u zlatno središte Zemlje

jadničak je izgoreo na Suncu

tri lica, sedam naličja za finu uncu

 

 

Gospodin Mulligan, član avio-kluba Krila neba, upravo je dovršio poslednje slovo na novoj ceduljici koja će od večeras stajati na ulaznim vratima njegovog stana. Živeo je sam. Zatvorio je i zaključao vrata, naslonio kišobran na dovratak i sa obe ruke smestio ceduljicu na za to predviđeno mesto. Malo više se namučio nego prošli put. Uzeo je kišobran i krenuo u pozorište.

 

 

Izuzetno ne podnosim zadrte i ograničene, zadrte koji trte ograničene, varničenje, vatromete i petarde, šut za tri poena Ratka Varde, Tantum Verde, verande i gluperde, kao i glupandere, ne podnosim komplet plišane trenerke i mede u tonu, ronilačka odela i skafandere, bandere u A, TENT B, dalekovode iznad krovova, zapušene odvode i oluke, pomen rovova, bruke, jauke, muke i okuke, ljude univerzalne struke, univerzalni lepak i samolepljive pauke koji su namereni da nekog uplaše osim ako su zalepljeni na unutrašnjem dnu čaše, tako da se ne vide od pića

 

Pljusak u ravnici.

Skrivena ispod žalosne vrbe, nekoliko koraka od druma, prekrivena preko glave navy blejzerom koji je već sasvim bio mokar, namerila je do grada. Podnevni autobus joj je opet pobegao, za malo. Tražeći pogledom prozor među nimbostratusima, očekujući tračak sunčane nade, nije primetila VW type 2, koji se pojavio niotkuda i zaustavio blizu nje. Kratki zvuk sirene, kako bi joj skrenuo pažnju. Okrenula se, nabacila osmeh na lice i već je skakutala ka spasonosnom prevozu. Veliki drečavi peace sign se odbacivao od njene još veće grudi. Zanosila je bokovima, a okvašena kosa, vezana visoko, klatila se i levo i desno. Obrisala je kapi sa obraza. Bila je to kiša.

- Možeš da me odbaciš do grada?

Već se bila uhvatila za kvaku i presavila blejzer u drugu ruku.

- Mogu…

 

Veliki je petak. Završio sam prvu smenu i pošto je vreme izuzetno kao put onog pijanca koji se automobilom zakucao u drugi automobil, legao sam u svoj, naš, ako ću pošteno, kaučuk, da čitam. Dakle, veliki je bedak već danima iako je proleće i zato sam, možda, uzeo da razmatram pad Avale, na koju se još nisam biciklovom ispentrao ove sezone - do sada barem devetnaest ispentravanja. Dosada, kažem.

 

Život je težak, ako mi je za utehu ni sam nisam lak, za kosu se čupam, za kosu se ne drži Kosač nego Fejsbuk grupa, koja vređa, lupa, kinji, klinji izrastu krila od muke i on skoči, pogodi me direkt među oči, pravo u centar, Topčidersku zvezdu, pogodi me u Slaviju, raskopa me i ogoli do kamena, dobijem podstanare na oba ramena, jedan šapuće ruši kuće, drugi sikće plamena plamena, nije dovoljno vruće

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana