Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Gusta magla i gusta kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

            I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izađe na mesto zločina, kada ti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izađu i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta.  

            Ako nikako, ni teoretski, nisi mogao ti to da uradiš svom najmilijem to je otprilike kraj istrage, jer dok su kod tebe kući i piju čaj od trešnje u gradu su se desila bar još tri slična ubistva.

            I nikom ništa. Evolucija.

 

 1.         Imaš kancelarijski posao u Vladinoj agenciji koja je na glasu da je najkorumpiranija a koja se bavi unosnim poslovima koji se finansiraju iz sredstava poreskih obveznika. Imaš početnu poziciju ali si u mogućnosti da biraš kancelariju. Kakvu ćeš izabrati?

            a) Veliku bez pregrada, sa barem 30 ljudi

            b) Veliku sa otvorenim boksovima sa barem 20 ljudi

            c) Srednju sa providnim zidovima i 10 kolega/koleginica

            d) Srednju, zvučno i optički izolovanu sa još 5 kolega/koleginica

            e) Malu, zvučno i optički izolovanu samo za sebe

 

 


gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.

 

 

gošće autorke: Pobunjene čitateljke*

 

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica

 

Uvodna reč

Januar na domaćoj kulturnoj sceni iz godine u godinu obeleži događaj koji nekima donese, za praznično razdoblje karakteristične, razloge za slavlje, a većini momenat otrežnjenja. Radi se o dodeli NIN-ove nagrade, nakon koje slave dobitnici i zasad manji broj dobitnica, dok mnogi dobijaju malo jasniju sliku o tome kakvo je stanje na našoj književnoj sceni. Ova godina mogla bi da bude izuzetak, u tom smislu što je svaki od preseka donosio poneko iznenađenje, a u najužem izboru je ostalo šest romana, od kojih su četiri napisale žene, što je presedan vredan pohvale. Naime, žene čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike. Žene su sve aktivnije i kao autorke književnih dela, te bi ova vrsta presedana, i za neke iznenađujuća zastupljenost književnica u najužem izboru, trebalo da bude stalna praksa.

 

No, pre nego što damo svoj osvrt na romane koji su svoje mesto našli u najužem izboru, zadržale bismo se kratko na brojkama i, zašto to ne reći, započele bismo taj proces trežnjenja i pre same dodele. Ovogodišnji spisak pristiglih romana brojao je dve stotine naslova. Za teritoriju naše zemlje to je izuzetno veliki broj, koji poziva na pitanje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Prvi presek doneo je i prva iznenađenja, a ona nisu izostala ni u najužem izboru. Od šest naslova među kojima će se birati pobednik ili pobednica, najmanje tri su se u najužem izboru našla kao potpuni autsajderi, dok su očekivani favoriti trku završili u prvom preseku. To je s jedne strane dobro, jer se otvaramo ka mladim autorima i autorkama, i naizgled prestajemo da se držimo nekog ustaljenog načina razmišljanja kada je književnost u pitanju. S druge strane, napredak u poetičkom smislu jedva da je vidljiv, pa je tako došlo samo do smene imena, dok su teme i pristupi manje-više ostali isti. Tu je zatajila kritika. Odavno već ona u Srbiji ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Profesori štite studente, urednici svoje pulene, marketing je agresivniji nego ikad, a publika okrenuta tradicionalnim medijima retko kada ima želju i volju da se okrene nečem novom.

 

Kao i ostali kojima je književnost bitna, i mi s nestrpljenjem očekujemo Dan D(odele). Iz naše perspektive gledano, romani koji dođu do najužeg izbora moraju ponuditi publici nešto novije i kvalitetnije u odnosu na prošlu godinu. Nama je stalo da vidimo sklad između forme i sadržaja koji uspeva da se održi do kraja romana. I najvažnije, s obzirom na dominantna ideološki konzervativna podvaljivanja, stalo nam je da romani koji se nađu u ovom najužem krugu posreduju jasne i za savremeni trenutak relevantne poruke.

Slavka Vlalukin

 

 

          Marija me moli da dođem u šumu, Šumarice, nema teorije, kažem, da se uhvatim za tu strunu, za slamku spasa, da tebi nije tvog glasa, Marice, i ti bi strunula zaglavljena u stelji, sve na kraju strune. Kaže znam za tvoju familiju oni znaju šta tebi nedostaje ali ja znam kada stvarno dosta je

            Kišni čovek koji pleše oko grada dao mi je u ruke dve flaše. Kao neiskusni petak pomešao sam pića i sada bolje da me nema. Jedno je bila klekovača od koje sam kao poklekao, drugo je bila obična brlja od koje sam počeo da brbljam i brljam. Srljam u svoj kraj i usta ne zatvaram, ljudi su postali ružniji, petak je, draga

            Gidra je delovao sluđeno kada sam ga pitao zašto i dalje glumata, kaže proklet da sam, on je dasa, dvesta kila vetrova je primao na prsa, dnevno. Rasuo se na komade kada sam mu dokazao da i njega vreme može da pokrade, zaborav iz kog se ni ti ni ja nećemo izvući, prati me od Beograda i čeka me kući

 

Every sane society allows a certain number of people to deviate.

            Prvo sam prestao da odvozim auto na pranje. Redovi u auto-perionicama, ljudi koji čekaju da bi gubili vreme, žetoni, šmrkovi, vosak u koji su pčele uložile toliko truda, automatizovane četke, vlaga. Kakvo nepotrebno traćenje energije i resursa. To mora da prestane. Pranje automobila je neizmerno tužno.

 

 
2017-10-27 21:23:17
Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

SMRTONOSNOST

horheakimov RSS / 27.10.2017. u 22:23

Razglednicu je naneo vetar sa okeana. Doletela je u jednom dahu, kada se razdanilo na tren u pepeljasto popodne. Panorama grada, okrenuta naopako, bez adrese, bez pečata. Okrenuo sam je da sagledam grad, poznate su mi siluete, obrisi zgrada, ali ne mogu da pogodim šta gledam. Ako se ostavi da stoji naopako, zgrade će se ispraviti, samo će mutna slova u naslovu ostati natraške, voda na kojoj leži grad, dovoljno je siva da može biti i nebo.

 

Sada, od ovog momenta, postaje ozbiljno. Isto sam se ovako bio zaglavio i kod četvrtog lika u romanu i nikako da mrdnem. Prva trojica sve svoje rekla, četvrti ni da bekne. Međutim, nešto se dogodilo, nebo se otvorilo, što bi rekao MP, četvrta fotografija, jedan teško objašnjiv artefakt, koji sam mislio da je zauvek izgubljen u procepu između devetnaestog i dvadesetog veka, porodičnog albuma i memorijske kartice za Canon PowerShot A470, kao i procepa na kauču u dnevnoj sobi, konačno je pronađena. Bizarni foto-album u nastajanju, koji sam već spominjao, popunjava se brzinom na koju ne može da utiče ništa do on sam.

 

Trebalo je da znam da se ne vrtim u krug. Ceo život sam imao osećaj da se vrtim u krug. Jurim sopstveni rep.

Trebalo je da znam da čak iako je izgledalo da sam kružeći došao ponovo na isto mesto, to mesto zapravo nije bilo isto.

Trebalo je takođe da stavim prst na čelo i zapitam se čemu manježno kretanje i šta bih inače radio sa svojim repom da sam ga ikada uhvatio? Da li je bilo predviđeno da ga uhvatim ili je sama jurnjava srž? Izgleda da je to prokleto kretanje kružnom putanjom kosmička sila. Zemlja se okreće oko svoje ose i tako okrećući se obilazi oko Sunca.

Trebalo je da znam da je moguće juriti svoj rep i tako zamajan opisivati kružnice. Tužne kružnice.

Tužnice.

 

          Ne podnosim ni prinčeve ni princeze, prčeve koji seksi osede dok na guzici sede, mlade babe i još mlađe dede, nikogoviće tipa lezi lebu da te jedem, kao ni one što samo i po ceo dan rade pa se posle čude što na pola mladosti ostare i što ih ne podnosim, osim ako stvarno ne vole svoj posao, što je malo verovatno

            Posebno ne podnosim verovatnoću naročito preko dana malo bolje je podnosim noću,  dok spavam, statistiku iz nepouzdanih izvora, istorijske izbore pre izbora, istoriju uopšte, perfekat, pluskvamperfekat i sva pripadajuća sranja, osim ako nisu intimna sećanja, na bilo kom nosaču memorije

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana