Stan iznajmljen na AiRBnB nije loš; najvažnije da je grijanje plinsko, rano je zahladnilo u Sarajevu. I da ima parking. Ne brinu je BG table - auto joj je veliki, teško ga je parkirati. Četrdesetogodišnjaci sjede za tuđim stolom, on na njenom lap topu bira muziku, stalno prekida pjesme i traži bolju plej listu.
«Jebote, ovo mi je zadnja!», zgužva kutiju.
«Kad sam stala da sipam gorivo na Sokocu, vidim na pumpi taj plavi Bond i mislim si, da l' da uzmem dvije kutije…Neće da se baci.»
«Pa što nisi?»
«Kontam, ozbiljan si pušač, sam ćeš se bar za to pobrinuti.»
Danas se eksperiment završava. Nisam mislila da će se iko pojaviti u sobi za ovih jedanaest dana ali sinoć sam iznenada odlučila da proverim kako je ceo poduhvat uticao a moju fiziologiju. Sada čekam momka iz laboratorije da dođe i da mi izvadi krv. Mislila sam prvo da uradim samo standardne analize ali sam vremenom stigla do broja od preko trideset parametara koje bih želela da izmerim. Plan mi je da ih komparativno uporedim sa mojim zdravim rezultatima i vidim u kom smeru me je moj post odveo. Znam samo da sam izgubila više od 5 kilograma. Kasnije ću obradom tih podataka izvući zaključak koji će, tako bar želim, biti polazna tačka za tezu koju nameravam da pišem. A do tada, plan mi je da se već sutra, dobro zabavim. Dolazim do prozora da vidim hoće li se tehničar probiti do moje zgrade od ljudi koji su već počeli da se skupljaju ispred velike robne kuće. Sutra je omiljeni petak u novembru i u 5h će biti ogroman broj ljudi, pre nego otvore vrata. Moj poduhvat se zvanično završava u ponoć i već tada planiram da siđem dole.
Ja sam Halejeva kometa osim što ne letim, sve ostalo je istina
Pojavljujem se periodično kao književni časopis ili izuzetna pesma, pesnikinja ili pesnik i onda nestajem na maltene 77 godina, zato i jesam za sve od 7 do 107
Soba je imala sedam kreveta. Planirana je za jedan manje ali kako je četvrto odeljenje zagrebačke traumatologije u Draškovićevoj bilo u obnovi valjalo je rasporediti pacijente po sobama na ostala tri odeljenja. Bila je to ženska soba i sve stanarke su, osim Dine, imale više od šezdeset godina. Ono što ih je pak sve spajalo bile su bizarnosti njihovih povreda. Kada, ruka, lom. Pertla, skočni zglob, lom. Stepenice, podrum, ruka, lom. Stolica, sijalica, ključna kost, lom. Polustepenik, suton, skočni zglob, lom. Pad sa motora, kuk, lom. Dina je isto pala sa dvotočkaša, onog bezazlenog. Ona nikada ranije nije pala sa bicikla. Ništa nije slomila ali je nečujno pokidala sve ligamente u levom kolenu i morala je biti hitno operisana. Bio je to jedan od onih glupavih padova kakvi se mogu videti na nekom smešnom kućnom videu. Najveća šteta od ovog pada, ispostaviće se, biće pauza u snimanju njenog prvog kratkog filma, o nesanici, za koji potpisuje scenario i režiju. Pauza usled potpune nepokretnosti, usled tišine pokreta.
Tako je Dina ležala u tišini, zurila u plafon i u svoje zavijeno koleno, u neku preopširnu Frenzenovu knjigu i u tetrapak Happy Day soka od pomorandže koji joj je doneo prijatelj iz Beograda misleći na vitamin C koji pomaže obnovu vezivnog tkiva kao i da je to zgodna pošalica; srećan dan, smešno, ne? Mogla je da sačeka sa padom nekoliko sati pa da vic bude još uspeliji i da se ubogalji prvog aprila. Zurila je i u svoje sapatnice koje su mahom spavale, posve tiho, odmarajući se od života. Jedino mesto gde se žena može odmoriti i bez griže savesti skinuti breme koje dobija rođenjem, je bolnica, a uganuće zgloba ili prelom kosti, koje vode na ortopediju, najsrećnija su moguća opcija. Dovoljno strašna da se od žene, iako je u bolnici, ne može ništa zahtevati a opet dovoljno bezazlena da je oporavak u najvećem broju slučajeva izvestan. Može se čak i produžiti nekom prepisanom banjom, mada će većina žena, čim svi ekstremiteti u određenoj meri profunkcionišu, nanovo biti uvezano nazad u svoj polni dolap.
Razmišljala je Dina o toj tužnoj istini i pooštravala do pred sam kraj kadrove u glavi. Dolap, bunar, manjež... Zamislila je magarca sa obrijanim nogama.
Neki ljudi imaju stvarne probleme, pokušavaju da ih se reše, tih stvarnih ljudi, problemi, sele ih, iseljavaju ih iz goreg, na dole, iz Gornjeg Milanovca u Donji Milanovac, piše zbilja oko štambilja, sada imate Dunav, tok umiruje, pisalo je umire pa je problem prepravio, dopisao, dopis o opisu, dop opis, dobijaju se u 15 dana, bez prava na žalbu i osip i ospe i David Ospina, rezervna i zamenska krivina spina, splina, šaka pelina i plina i cepana sveska, pleska… Kako se kaže kada te neko presavije preko kolena i izudara po obrazima? Kada te voli što klekneš kao da nemaš obraza? Guzice, iz dupeta odabranima vire uzice, ulizice, suzice, suziće, prelomiće, presaviti tabak, Žan, Klod, (Van, Da l’) vredi praviti sebi ono što problem već nije napravio? Ništa od navedenog ne mogu da dokažem stoga možda lažem, samo kažem.
RED SPAROWES - "We Stood Transfixed in Blank Devotion as Our Leader Spoke to Us, Looking Down On Our Mute Faces With a Great, Raging, and Unseeing Eye"
OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM
– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more. Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina. I talasi su utihnuli na momenat. Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla.
– Ne nije na mestu. Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini. Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike. Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam s ovog strulelog kontinenta. I gospođica je!
Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.
Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!
