U stvarnom svetu ne postoje nikakvi likovi. Ne postoje ni događaji. To ne znači da je stvaran svet jedna beskrajna praznina. Znači da je jedan neverovatan sistem priča u koji proizvoljno projektujemo likove i događaje, kao kakve komentare Roršarhovih mrlja ili sazvežđa. Grupe zvezda su tamo gore, pa su tamo gore, ali sazvežđe je priča unutar našeg uma, ono ne postoji u stvarnom svetu. Po sličnom ključu razlika između svakog ponaosob i ostatka stvarnog sveta je samo ideja. Ne postoji zapravo razlika. Pripovedanje je suština sličnosti. Paradoksalno, da bi se pričala priča, mora se s namerom zaćutati. Valja se izolovati od svih priča koje se već neprekidno odvijaju unutar lobanja. Većina nas kompulzivno razvija nekakve priče svakog dana, tako reći priča samom sebi. Oni koji se drznu da takve priče pričaju naglas dobijaju naznake ludaka ili luđakinja. Jasno je da ako non-stop pričamo, čak i u sebi, ne možemo čuti šta drugi imaju da kažu. Na istom tragu prestajemo da razumemo i sopstvena kazivanja koja postaju zagušena i preglasana novijim i najnovijim narativima. Tako prestajemo da mislimo o priči i počinjemo da mislimo samo o pričanju. U neku ruku gubimo kontakt sa stvarnim svetom.
 
 
 

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 

 Nameru Svetlane Slapšak da napiše roman o političkoj dimenziji ljubavi, naročito telesne ljubavi, možemo smatrati samo delimično uspešnom. Njena je priča uzbudljiva i privlačna, a detalji i putopisni opisi antičkih spomenika i grčkih pejzaža efektan su i uspeo vodič na književno putovanje. Ono što neizbežno razočarava jeste to što kao samosvesna, izgrađena i nesumnjivo feministička autorka, Svetlana Slapšak daje jedan u konačnici ipak stereotipan prikaz ljubavnog odnosa, koji se neizbežno završava heteronormativnim životom u dvoje, u egzilu, daleko od umirućih socijalizama i njihovih kasnijih posledica.

 

Svetlana Slapšak, Škola za delikatne ljubavnike (Laguna, 2018)

 

 
dan peti
 
Spavala sam 5 sati. Moje telo se manje umara jer ne gubi snagu na procese varenja i iskorišćavanja hrane. Budim se poletna iako znam da neću nigde izlaziti dok eksperiment traje. Imam volju za radom i naleti energije traju duže nego pre neki dan. Istražujem teme vezane za posao, ali i činjenice koje se tiču mog malog poduhvata. Najednom mi je bila podarena detaljna strategija gde i kako dalje s mojim životom. Uletela sam u viši nivo samosvesti i produbljene spoznaje sopstvenog identiteta. Mapa je bila postavljena pred mene i jasno sam mogla da razaznam ko sam bila, gde sam sada i kuda dalje. Sve je dobilo smisao. Posle nekog vremena za kompom shvatila sam da me ukočenost ruku, koju inače osećam redovno dok radim, sada lagano napušta. Nisam imala trnce, peckanja i gubitak osećaja u prstima od nezgodnih položaja koje sam zauzimala. Izgubila sam 0.5kg. Vode mi redovno ostaje.
 
 
 
Znam odakle sam krenuo, krenuo sam od kuće
idem na Orlovaču, polje maslačaka čeka svoje parcelisanje
platio sam grobno mesto za moje junake, Dadu i Nidžu, za deset godina
pitam, može li za nekoliko vekova unapred, blagajnik se napravi mutav,
izgleda da će zemlju hraniti kostima, na račun države, 
to sam prećutao, nepravda,
ali bez brige sam
 
 
 
2019-04-17 19:37:12
Eksperimenti u blogovanju| Gost autor| Literatura

NA KRAJU

horheakimov RSS / 17.04.2019. u 20:37
gošća autorka: Ava Gotal 
 
 
Tada dobi odgovor:
 
„Gledajte, nitko nije dolazio, nemamo koga kontaktirati. Svi brojevi koje ste dali su pogrešni, sve te adrese na koje ste uputili ne postoje. Sve mi se čini da izmišljate, bez uvrede.“

Na koncu, najbolje ćete se osjećati u mraku. Kad sve utihne, kad se na cijelu tu buku u glavi navuče muk a vi zaklonjeni od sveg tog svjetla, u kutu postelje, straga svjetiljci, gdje ste se zapravo nenadano našli, (no da li baš nenadano?), pomislit ćete: To li je, dakle, to!? Sve ide svojim tijekom dalje, ali ja više ne mičem nigdje. Ovo je moj mrak i to je to.
 
 
 
dan četvrti
 
Spavala sam samo 4 sata. I juče, a naročito danas, čim sam se probudila i otvorila oči osetila sam kako mi je vid jasniji a svetlo u sobi jače nego ikada. Pomalo jezivo. Danas ću da probam da ne nosim naočare. Jutarnji ritual na šolji izazvao je strah jer je iz mene iscurila samo mala količina masnjikave tečnosti. Zadržala sam se duže nego inače, razmišljajući u čemu je stvar. Moja poslednja večera, pre posta, bila je pica. Creva su mi definitivno prazna. Padalo mi je na pamet da imam bolest masne jetre. Na posletku sam shvatila: organizam razlaže akumuliranu mast kako bi imao energiju za održavanje života. Primetila sam da mi se koža pročistila. Ne mogu da prestanem da pipkam svoje lice. Ne, nije tik. Faca  mi je postala mekana kao bebina guza. U konstantnoj sam meditaciji i konekciji sa samom sobom. Slike, mesta i vizije mi sevaju pred očima. Osećaj dubokog saznanja titra oko mene. Izgubila sam 0.7kg.
 
 
 

Every sane society allows a certain number of people to deviate.

            Prvo sam prestao da odvozim auto na pranje. Redovi u auto-perionicama, ljudi koji čekaju da bi gubili vreme, žetoni, šmrkovi, vosak u koji su pčele uložile toliko truda, automatizovane četke, vlaga. Kakvo nepotrebno traćenje energije i resursa. To mora da prestane. Pranje automobila je neizmerno tužno.

 

 


gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.

 

 

dan treći

            Spavala sam samo 5 sati. Probudila sam se čim je svanulo. Još u toku prepodneva osetila sam snažan nalet energije izazvan pojačanim lučenjem adrenalina. Mogla sam, čini mi se, da zaplešem i da ne stajem do zore. Međutim, uzbuđenje me je brzo napustilo. Do večeri sam primetila da mi se prsti na rukama i nogama ubrzano hlade i da ne mogu tako lako da ih ugrejem ni pored ćebeta i grejalice (istina je da je kasna jesen). Periferna cirkulacija je smanjena na minimum. Organizam je već shvatio da nešto nije u redu i povukao je krv iz manje bitnih delova ka vitalnim organima. Izgubila sam 0.7kg. Um se potpuno smirio. Nisam brinula velike brige. Kao da sam tek trećeg dana i psihički ušla u celu ovu priču.

 

 
Imam punu garažu praznih kutija. Automobil je parkiran u dvorištu. Novi pas gospodari tim prostorom. Stari pas je zakopan u jednom od uglova. Granice parcele su uglaste i prostiru se, u nepravilnim ponavljanjima, na sve četiri strane sveta. Jednom sam iscrtao olovkom na papiru gotovo čitavu granicu dvorišta, počevši od ulaza na terasu, pa sve u krug do izlaza na ulicu. Dobio sam izlomljenu liniju oko koje sam docrtao lavirint, tako da početna linija bude rešenje. Onda sam je izbrisao. Kome god sam dao da pronađe izlaz, nije uspeo. Posle nekog vremena crtež sam poslao u enigmatski časopis.
 
 
 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  8 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana