Izlaz, treba mi izlaz, tako izlizana potreba, fraza, sačuvana u prostoru, u vratima, praznina, široka mi je ova staza, zaustavna traka, izlaz sa auto-puta, učini da odlutam, na periferiju, drvoreda, uma, gde tama duma, cunja, ispod gunja, montona, tražim sebe samog, pronalazim klona, u praznom umrlom gradu, idem za Kanadum

image.jpg

 

Trebalo je da znam da se ne vrtim u krug. Ceo život sam imao osećaj da se vrtim u krug. Jurim sopstveni rep.

Trebalo je da znam da čak iako je izgledalo da sam kružeći došao ponovo na isto mesto, to mesto zapravo nije bilo isto.

Trebalo je takođe da stavim prst na čelo i zapitam se čemu manježno kretanje i šta bih inače radio sa svojim repom da sam ga ikada uhvatio? Da li je bilo predviđeno da ga uhvatim ili je sama jurnjava srž? Izgleda da je to prokleto kretanje kružnom putanjom kosmička sila. Zemlja se okreće oko svoje ose i tako okrećući se obilazi oko Sunca.

Trebalo je da znam da je moguće juriti svoj rep i tako zamajan opisivati kružnice. Tužne kružnice.

Tužnice.

 

Neki čovek je probao da se ubije za Novu godinu.

Popeo se na most, malo se nećkao, dovoljno da naiđe Deda Mraz i da ga ubedi da odustane.

Posle nekog vremena čovek je ponovo počeo da veruje u Deda Mraza a Deda Mraz je razdužio kostim.

 

Neki čovek je čuo da su šargarepe dobre za vid.

Skidao ih je redom sa jednog kraja kanapa na čijem je drugom kraju bio privezan štap.

Posle nekog vremena upravitelji tuđih sudbina su imali u rukama pregršt improvizovanih korbača.

 

Neki čovek je imao u glavi tu jednu melodiju koju je zamišljao kako svira na njegovom sprovodu.

Kako ne bi mogao da je čuje iz sanduka odlučio je da je pokloni drugima.

Posle nekog vremena osnovao je pogrebni bend a kada je njegova melodija birana izvođena je besplatno.

 

 

Čekao sam trenutak da se pokretne stepenice pokrenu. Bio sam nepokretan. Nepokretan kreten, rekao bi neko ko bi gledao sa strane, jer dok se stepenice nisu pokrenule mogao sam da savladam taj sprat koji je preostao. Ne, ja sam čekao. Da me je neko ćušnuo da se sklonim, verovatno bih krenuo da preskačem po dva nepokretna stepenika pokretnih stepenica. Međutim, svi su mirno čekali, tamo gde su se zatekli. Niko nije žurio, svi su bili zaleđeni u mestu. U mestu sadašnjem, vreme prošlo. Davno prošlo vreme. U nedostatku sebe, vreme je nestalo. I prestalo. Prestalo je da postoji. Dakle, u ovom bezvremenom momentu na nepokretnim pokretnim stepenicama bila je ispisana jedina istina koja mi je ostala.

 

Odnese me vetar, pa me lako baci
tako da svako može da me zgazi
ponekad se osetim ko papir
bazalni metabolizam održavam na kafi
dok je crno ne mogu da zaspim
ponekad se osetim ko vampir
utrčim u džunglu
kad me čovek prati
ponekad se osetim ko tapir


 

Dosadne mašine kvare san. Zaboravio sam da isključim sve uređaje sa lampicama koje svetle u mraku. Po danu ih ne primećujem. Probudim se pravo u Berserk. TV monitor je takođe ostao uključen. Iggy Pop priča na snimku koji se vrti na magnetofonu. Magnetne trake su sada vintage. Dvadeset četiri časa materijala stane na par, ceo jedan dan, nečiji ceo život.

Drugi monitor, Traci Lords, freez frame.

Jednom sam video otvoren tank sa tečnim azotom.

Dao sam sebi rok, autorok, da uradim sve što je neophodno da vidim i San Pedro, LA.

Treći monitor: San Francisco 49ers vs. Green Bay Packers, utakmica za titulu, prva četvrtina.

Vidim da se nije razdanilo.

Padavine.

Vreme je pada. Padaju magla, kiša, susnežica i sneg. Pada i mrak. In real time.

Nisam Mojsije da razdvojim more. Ja sam Mojsije koji u jednoj ruci drži magnum a u drugoj kozu. Ne mogu a da ne sažmem skoro pola izrečenih zapovesti u samo jednu. Ne oduzimaj. Ne kradi, ne poželi (da oduzmeš) tuđe, ne oduzimaj tuđu ženu, ne oduzimaj život. Na jednom zidu je jednom pisalo: Mudrost stvaranja sabira se oduzimanjem. Nisam siguran da li je taj zid srušen.

 

Poslednji put kada sam bio u Leskovcu bila je zima 1954. godine. Tri leta ranije otac je, kao priznati industrijski inženjer, dobio premeštaj iz Niša a ja sam tek završio četvrti razred. Sećam se hotela, odmah preko mosta, kada se pređe Veternica, sa desne strane, siromašnijeg nego hotel Dubočica. Međutim majka je i sa time tada bila zadovoljna. Prvi put je imala na raspolaganju električni štednjak, sa dve ishabane ringle, većom i manjom. Živeli smo samo u jednoj sobi. Takav smeštaj se ispostavio kao privremeno rešenje. Nije potrajao jedno polugodište. Iako je otac redovno propuštao da se učlani u partiju bili smo nasilno useljeni u vilu vlasnika najveće tekstilne fabrike u Leskovcu. Njegovu manufakturu su britanski saveznici sravnili sa zemljom, da li zbog okupatora ili zato što se kvalitetom približio engleskim štofovima, nikada nije saznao. Kako je pisalo u rešenju koje je takođe nasilno uručeno njegovoj ženi, višak njihovog životnog prostora bio je dat na raspolaganje mojoj porodici na neodređeno vreme,  tako da smo se nastanili u prizemlju.

  

 

Mesečev sistem u kome živim je melanholičan

zaradio sam srčanog crva sumnje

da sam dvoličan

po izbijanju na površinu

Sedi odličan!

rikverc u suštinu, potomci padaju

u zlatno središte Zemlje

jadničak je izgoreo na Suncu

tri lica, sedam naličja za finu uncu

 

 

Nekada davno u zemlji preko sedam mora i sedam gora, sedam jezera i sedam peščara, sedam ravnica i sedam sitnica, je bila postojala jedna šuma. To nije bila čarobna šuma ali se završavala zidom. Zid je bio visok i masivan toliko da se mogao videti sa Meseca. U krug nigde na njemu nije postojala kapija ali su jasno štrčale kamere video nadzora. Unutar zida, ako bi se nekako prešao, video bi se dvorac koji je imao samo jedna vrata, sveže zazidana, a na svim prozorima su bile spuštene roletne. Ispred svakog zatvorenog prozora, kada bi se gledalo iznutra, je bila navučena teška crna

 

            Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Gusta magla i gusta kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

            I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izađe na mesto zločina, kada ti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izađu i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta.  

            Ako nikako, ni teoretski, nisi mogao ti to da uradiš svom najmilijem to je otprilike kraj istrage, jer dok su kod tebe kući i piju čaj od trešnje u gradu su se desila bar još tri slična ubistva.

            I nikom ništa. Evolucija.

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  7 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana