Volim kblo 70 Yu Biznis Centar
odatle uvek odem kući sretan
bilo da je u pitanju električna četka
ili japanska lepeza
sve što imam imam od Kineza

Roze i zeleno odelo Deda Mraza
za hodnik i kupatilo poliester staza
svetla za biciklu i papuče na štiklu
torba mi je puna puca kao Linas Kleiza
nakrcana stvarima što ima kod Kineza


 

Ne, to nije bila bela Zastava 101, nije bila ni Zastava 128, a kada smo već u Kragujevcu nije bio ni 500 L, bio je to čaršav, nevešto svezan za dršku koja je pretekla kada se pravila poslednja Metla bez drške. Nema povlačenja, nema predaje. Neman prodaje. Da li me rep odaje? Ili to što bljujem vatru? Ne bi mi smetalo da budem zmaj, glupi. Vatra and stuffs, to je dovolje. Ne bih hteo da sam benzinska stanica blizu aerodroma Nikola Tesla. Ili Čika Jova. Ili Nikola Tesla. Skroman sam koliko i skrušen. Prerušen i iscrtan tušem. Samo peršun pušem. Pišem. Ako bih već moron da budem pumpa ne bi mi smetalo da sam breast pump. Video sam jednom ženu koja kolači oči na uporabu takve pumpe druge žene u parku Manjež. Kolači oči. Kolači>Oči>Bale. Christian. Hrišćanstvo sa osudom gleda na neostvarene žene, za Batmana ništa ne tvrdim. Neostvarene znači bez poroda. Vratiće se po rode. Ove godine il' do godine. Tako veli mali Loša, što isto nekad pati zbog žena jer su im tela obnažena. Aman. Prijatelj kućnog budžeta, budžiti, budžicu, Fujitsu, Jitsu Jiu, Lucy Liu. A to što je prljavo kao u štali, pardon, u štabu, izbornom, izvornom, to mačku o rep. Može i mački. Mečki. S 500.

 

             Dobro veče, moj dragi prijatelju. Zdravo, dobri čoveče.

            U ovoj si se mekoj zemlji krio do sada? Danas sam te drugi put našao. Ti si ubio mog rođenog brata prošle jeseni u lovu. Pucao si mu u leđa. Njegova smrt je proglašena nesrećom u lovu a na tebe niko nikada nije uperio prstom.

            Noćima sam slušao majku kako jeca. Crninu nije skidala. Spavala je u crnoj spavaćici.

            Majka je imala običaj da priča po selu da je moj brat bio njen ponos i dika, da je bio bogom dan i da ga je Gospod lično blagoslovio. Majka ga je volela više od bilo koga.

            Videlo se da je želela osvetu.

            Bez znanja majke počeo sam da te tražim.

 

Na tribini povodom predstojećih izbora za gradonačelnika Beograda, neočekivani kandidat, general major profesor doktor Zoran Stanković okupljenim Pančevcima iznosio je strategiju pripajanja Pančeva  Beogradu na šta su reakcije prisutnih bile šizofreno podeljene. Pojavila se pretnja da će doći do sukoba pobornika i protivnika ove ideje a govornik je da bi smirio situaciju napravio nešto dužu pauzu u izlaganju i kada su svi, opomenuti tišinom sa govornice, zaćutali i okrenuli se prema njemu, kandidat je promenio glas i na tečnom engleskom sa srednjezapadnim akcentom rekao:

 

Pljusak u ravnici.

Skrivena ispod žalosne vrbe, nekoliko koraka od druma, prekrivena preko glave navy blejzerom koji je već sasvim bio mokar, namerila je do grada. Podnevni autobus joj je opet pobegao, za malo. Tražeći pogledom prozor među nimbostratusima, očekujući tračak sunčane nade, nije primetila VW type 2, koji se pojavio niotkuda i zaustavio blizu nje. Kratki zvuk sirene, kako bi joj skrenuo pažnju. Okrenula se, nabacila osmeh na lice i već je skakutala ka spasonosnom prevozu. Veliki drečavi peace sign se odbacivao od njene još veće grudi. Zanosila je bokovima, a okvašena kosa, vezana visoko, klatila se i levo i desno. Obrisala je kapi sa obraza. Bila je to kiša.

- Možeš da me odbaciš do grada?

Već se bila uhvatila za kvaku i presavila blejzer u drugu ruku.

- Mogu…

 

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

 

Hladan zimski vazduh košava je dodatno ledila tako da je Drago odmah po izlasku iz kabine uvukao dugački vrat u svoj železnički šinjel. Podigao je kragnu i vratio kapu na glavu, koju je skinuo dok se zbog svoje visine provlačio kroz vrata kabine.

Čuvaj se Drago, odjeknuo je glas kolege koji ga je napuštao preko garažnog koloseka. Vrata iza kojih se skupljalo staro društvo pustila su na kratko, dok je kolega ulazio, snop svetla i oblak toplote stare kaljave peći iz ugla zajedničke prostorije odmorišta, koji je vetar trenutno progutao. Drago je za sobom čuo snažan zveket zatvaranja metalnih vrata i treperenje stakla na njihovoj gornjoj polovini, žutog peskiranog stakla koje je propuštalo na beton zagasito svetlo iznutra. Okrenuo je glavu od svoje ne tako blistave prošlosti u potpuno izvesnu, blisku, košmarnu budućnost. I pored svesti kakav je danas dan i kakav će i sutra biti, nije mu padalo na pamet da se okrene ili predomisli. Trudio se da usredsredi svoje misli samo na jedno. Bila je to teretna kompozicija koju će prekosutra uveče povesti sa ranžirne stanice, gde već treba.
Ispred vrata ostao je da stoji starac sa plavom kariranom švercerskom torbom koja mu je visila sa štapa, ručno izdeljanog, prebačenog preko ramena. Stajao je tako da je samo torbu hvatala žuta prigušena svetlost koja je dopirala iza vrata. Gledao je za Dragom, slojevito obučen, ali samo u vunenim čarapama.

 

Jutro se prolomilo kroz polomljen prozor,

Sunce je promolilo obraz

Hladno je, u meni se prelomila nada

Prelomila se kao Najlepše želje, na više najlepših željica

 

          A kako bi bilo da počneš da mi gradiš pijedestal, ono baza, stub, stajalište, busa 36? Kada ga skucaš parkiraj ispod koša da mogu da zakucam. Reci mi da sam ekstraordinarna, kao Ekstra Nena koja ordinira i obećavam da ću ekstrahovati iz tebe sve, ostaće ti dinar. Ponudi mi sve svoje savete, krunski, prosvetni i fiskalni i napraviću od njih salvete kraj čaša, čuješ li me Saša!? Svo tvoje iskustvo isuči i onda mi se smuči. Ne volim kad te vidim da plačeš u kuhinji ali mi je OK ako plačeš na placu, Alexanderplatzu. Da li ja, ti, bilo ko za to prima platu? Sviđaš mi se dok te prezirem, diljem Zire, tamo sretnem i Anu a ona mi kaže nešto kao: Biće težak meč! Teška si ti mečka u tom Leksusu i vodila bih te po vašarima, lupala po pleksusu, kada bi bio vaška. Ti vaška. Ja Saška. Ti si karan. Ko je od nas dvoje stvaran? Ti si stvoren i to je tvoj limit. Ograničen bičem. Ne, ja ne vičem. ZAKLOPI! Zajedno za Zaklopaču! Orlovaču! Ti nećeš biti nad mojim odrom, kao došao bi potopljenim brodom? Ne verujem ti ni kad u podne kažeš da je napolju dan, odem do prozora da proverim. Provirim da se smirim i onda pirim. To ne znači da palim iako bih zapalila. Blago vetru on stalno duva. Dunav se prosipa pod mostom i odlazi ni u Rumuniju ni u Bugarsku, donosi debla iz Austro-Ugarske. Nije iz Austro-Ugarsku.

 

          Ustala je premorena kao i svaki drugi put od kada je ovde. U oborenom ogledalu videla je samo svoja otekla stopala. Jedna siva tigrasta mačka je otrčala pod krevet kada je ona nogama dotakla smrdljivi tepih. Koraknula je, sa velikom mukom, tri koraka do plehane sudopere. Nalaktila se i otvorila oči. Da bi pustila vodu morala je kleštima da odvrne ventil na slavini. Ručica je bila slomljena, zatrpana sudovima i praznim konzervama hrane za mačke. Kako je uronila lice u vodu skupljenu u otvorene dlanove, setila se svog prvog ronjenja u Mrtvom moru, bila je još školarac. Voda koja joj se slila niz lice i zadržala na vrhu ispucale usne bila je slana. Setila se kako ne može da se seti kada je zaspala, osim da se znojila i znojila i znojila. Klešta je spustila u malu šerpicu iz koje je poslednji put jela nešto ljudski skuvano, pre tri nedelje. Podigla je pogled i videla karton sa svežim jajima. Znači vratio se. Znači verovatno je vikend. Brže bolje je potražila tiganj u kome će ispržiti sva jaja. Bez masti. Okrenula se prema šporetu i podigla plamen. Sve je bilo gotovo za manje od tri minuta. Čučnula je ispod sudopere da uzme konzervu hrane za mačke. Jedna riđa mačka izletela je pred nju kako je otvorila vratanca. Sasula je sos iz konzerve, na kojoj je mačija glava držala riblju glavu u ustima, u jaja i promešala. Pola je sipala u onu šerpicu iz koje je klešta spustila na šporet i uzela sa poda jednu plastičnu kašiku. Okrenula se ka krevetu a 38 od rodopsina svetlucavih očiju gledalo je u nju radoznalo. Prirodnog svetla zbog nedostatka prozora nije bilo ni malo, iako je bilo blizu podneva. Ona to nije mogla znati. Samo jedna neonka treptala je iznad vrata sobice koja su bila odškrinuta.

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  7 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana