Osećam da mi gori pod nogama iako je zima. Možda su promrzline. Đon mojih cipela nestaje zajedno sa mnom. Krivina preda mnom gori a nikog nema za volanom. Ovaj tramvaj, poklon grada Bazena, u kom je stalno leto, i dvadeset devetog februara i trideset drugog decembra, ni nema volan. Gledam iz prazne prikolice, kako nas nešto, kako me nešto vuče, napred, u krug. Tramvaj leti kao da je proklet, kao da je pro… Proleće preko reke, kanala, u kome se sabira kanalizacija već zatočenih naselja po kojoj plivaju trupovi hrabrih kukavaca koji su sebi oduzeli ono što nisu ni tražili. Gomilaju se nizvodno, prema u ušću u Stravu, uzvodno od fabrike vode. Već danima sam na vodi. Voda gasi vatru u želucu. Udavi glad na kratko. Vetar duva bez prestanka. Ako prestane da smeta očima, počinje da smeta ustima, penjući se iz mraka utrobe. Oba, i onaj spoljašnji i ovaj unutrašnji, naduvavaju sa sobom kiselinu koja kroz nos okida nagon za povraćanje.

 

Odslušao sam poruku na sekretarici: Čaj kod mene i čitanje poezije, toplo se obuci…

Nakon što sam namirio psa, dohvatio sam jednog Šilera sa police i krenuo u posetu. Jesam se toplo obukao, iako je kalendarski još uvek bilo leto, ali septembar zna da bude varljiv. Došao sam u dogovoreno vreme, ali sam zatekao odškrinuta vrata.

- Uđi, uđi, ne mogu da ustajem, hladno mi je. Baci neku cepku u kamin. Evo, i sve ove novine možeš da dodaš, slaba sam sa drvima.

Čitali smo i pili čaj od zdravca, pričali o nemačkom romantizmu, što nas je odvelo do Šopenhauera, i do toga kako se spremao za san sa napunjenim pištoljima kraj kreveta. Razgovarali smo i o volji i o tome koliko je bitno da čovek sebi udovolji. Na rastanku sam zamoljen da založim i jednu strulelu hoklicu, neku napuklu dasku za sečenje mesa i stari slomljeni čiviluk.

 

Čuje se glas iz podruma, dole nekog ima. Gde je sada STB pa da ovo snima? Njih sad drugo zanima. Animae. Animal. Na o’balama Bodruma, kum i kuma, i kumić, sa balama. Zašto ljudi bale Česterton i mimo papira?

Ja sam na ulici, mislim si o Vladi i šta Vlada radi Ljubici-Bubici. Mislim i o zašivenoj gubici i o čaši i o neoStaši, o ne, šta? šic, ši-cu, šici. Ko prvi. Vici. Veni Vendi. Dubstep. Koprivici. Sa Kube. Kako bi mi sada dobro došao konac kojime sam auto-šio usta da očistim  zube.

Jednim udarcem pen-drekom slomio sam 7.

Pandur nosi AirMax, zaposleni drema, suprug malo lema, ni lemingsa nema, mamurna je trema, programska šema ne podržava mi neman, iz Loh Nesa, nemam, jezero Balaton kraj kog svira Balaš, desi se poplava u sred Bela Hamvaš.

Kašalj traži udah, uzdam se u Bruta, u njega se sumnja, vozio je snegom a bez zimskih guma, kuma vara kuma i kum vara kuma, rasna mačka Puma Swede nikakav je gurman, samo seme guta. Za večerom svira Bahn crven kao Kuman.

Čuvaj se sine, vladaYU grip i sline, tekućine vagine i voda sa slavine, nisu zdravi, jesu zdravi, konfuzija kontuzija, šiške možda nisu al’ su zubi pravi, siske možda nisu, uhvati me za sisu, barokni Bahn je brisnuo na misu. Na mišu. Helikopterom u Nišu.

 

Nesreća se desila na auto-putu. On je vozio prebrzo. Video je da neće ukočiti na vreme pa je dodao gas. Potrajalo je kraće. Bio je sam.

U sobi je vrućina. Ona se prevrće. Udara rukama po jastuku. Nije to nesanica. Nije ni krivica. Izgrešila je proračun. Više nema nazad. Korporacija će reći svoje ujutro. Deca spavaju, ne čuju se.

Ljudi njihovih godina ne rade stvari koje oni rade. Oni bi trebalo da imaju decu a imaju mačke. Oni bi trebalo da beže na produžen vikend a beže od stvarnosti. Oni bi trebalo da se prepuste jedno drugom, ne da se guše. Oni očekuju potvrde okruženja. Ne vide da se to neće desiti.

 

 

Ne verujem čak ni nevernicima jer sistirana istina na kojoj se insistira nije ništa čistija od čistilišta ili drugih neistinitih haristija što se nariču na mestima kojima mestimično misionare nebrojeni brojevi mesija sa veštinom Mesija, u stvari su ista kao mesta kojima prolazi procesija zverstava i neverstava, u hladovini Tresija, dok sa druge strane brda stresa koso naleže kosa na odkoštene kosti i komadiće mesa razglobljenih telesa, što se u teleteks podsvesti učitavaju kao čitanja Talesa iz Mileta; ne mili mi se što se talim za ono što mi ne treba kad ovo što je život plitak je grob i za običnog insekta a kamoli čoveka, ali je smrt zato velika do neba.

 

ponedeljak 08.00h (pogon)

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (tek onako): Šta je sa Srećkovićem, on nikada ne kasni?

KOLEGA ŽIVOTIĆ (samo što je ušao): Verovatno je bolestan. Poslaću mu poruku.

ponedeljak 15.55h (pogon)

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (već skida radni mantil): Je l’ ti se javio Srećković?

KOLEGA ŽIVOTIĆ (deluje zainteresovano za razgovor): Ništa ceo dan. Znaš da on uvek telefon ostavi na nečujno. I mene hvata neka prehlada. Hladno je u ovom pogonu, vuče sa svih strana. (kolega Zdravković odlazi u klozet koji nema vrata pored kancelarije šefa smene i više ne čuje kolegu Životića)

 

 

 

Iako je sunce, iako je toplo

neki nose jakne

neki su za Ruse

neki su za buba-švabe jer živa bića ne treba da trpe

neki se jebu u dupe i to je sasvim u redu

nekima je Dejan Mijač pokvaren odvijač

 

 

Verujete li da je svakome od nas rođenjem predodređen život?

Neko je rođen da bude pekar, neko da prodaje sreću, neko sa velikom metalnom alatkom hoda kilometre i kilometre tramvajskih šina čisteći nakupljeno đubre u šini, a onda sve to ponovo za drugu šinu. Neko je rođen da bude lep, neko da bude kao od stene odvaljen, neko veliki a neko mali.

Mene, od kada pamtim sopstveni lik, život nije mazio.

To je moj usud.

Moje predodređenje je nesreća.


 

- Gde ideš mamlaze?

- U Majčinu.

- More jebem li ti majku majčinu bezobraznu ti si mene našao da zajeb...

Promaja mi je izbila kvaku iz šake i vrata su lupila za mnom kao da sam ih namerno tresnuo svom snagom. Brže bolje sam nestao niz stepenice kao duh iz boce pre nego se ćale pojavi na vratima. Sigurno se još nešto razdrao iz kuhinje a povodom lupanja vratima, ali srećom nisam čuo šta. Ipak je matori tapacirao vrata kao na svojoj diktatorskoj kancelariji u doba Bravara. Navikao ćale da diktira pa misli mogao bi i tuđe živote. Takvo je valjda okruženje. Malih Napoleona ima u svakom soliteru. Ponegde uspe i Pinoče. Papa Dok. Bio jedno vreme i onaj pravi Mali Napoleon, brukao ime i nestao u Marbelji. U mardelji što bi rekli u Marinkovoj bari.

 

       Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

 

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  7 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana