Olaf na plaži
Olaf na plaži

Борба добра и зла главна је тема скоро сваке бајке, па и неких које је обрадио чувени Дизни. Није то случајно, јер се кроз морални филтер пропушта све што радимо на овом свету. У бајкама је лако јер је цела та ствар жестоко поједностављена и идеализована - постоји јасна дихотомија између добра и зла, али у животу та граница често није сасвим јасна. Зато смо закључани у вечној дискусији о моралности овога и онога, а неке од (привремених) закључака смо „извукли испред заграде", прогласили законом и на тај начин се као друштво одредили према добру и злу. Ево једне такве теме.

 

Поново се помиње стадион. То је добро, Србији треба један добар фудбалски стадион који испуњава све строжије стандарде које постављју ФИФА и УЕФА. Ствар, међутим, иде у сасвим погрешном правцу. Ништа чудно, али веома разочаравајуће. Тако то обично бива кад се кроз стадион пројектују много шире аспирације, поготово оне о „националном“.

 

Неповерење грађана у институције и обрнуто, феномен који ме фасцинира годинама, јесте, чврсто то верујем, један од главних узрока спорог напретка унапређења система (фамозне реформе). Највећи део тог неповерења исказује се у виду разних неспоразума, који опет најчешће воде само у пат позицију у којој, по дефиницији, нема ни напред ни назад. Један од најсликовитијих примера је однос електродистибуције и потрошача струје - један државни монополиста и скоро сви грађани (јер скоро сви имају и користе струју). Рат се води, наравно, око рачуна, а подељеност иде дотле да једни друге често сматрају лоповима. Истина је да се уствари мало краде, да су те ситуације више изузеци него правило и да то одговара лоповима који се крију иза слике општости проблема.

Радио сам годинама као читач струје испред омладинске задруге и тако попуњавао рупу у студентском џепу. Имао сам прилике да ове свеприсутне митове проверим на терену и лично се уверим колико су они неоправдани. Није да све ваља, напротив, има много тога што би се могло унапредити ако се смањи та препрека у виду неповерења.
Рекох, ајде бар да покушам да сумирам оно што сам на ту тему ја имао да видим и чујем свих тих година.

 

Овако: реформи једноставно - нема. И не треба мењати тезу да "народ неће реформе", јер су реформе биле главно предизборно обећање за које је тих милион и седамсто хиљада наивних суграђана гласало. Изостанак реформи је и разлог зашто пола милиона наивних суграђана није (опет, гунђајући да је последњи пут) гласало за ДС. Јесте, разне интересне групе (рецимо синдикати) које би биле најдиректније погођене реформама би наравно (и сасвим легитимно у демократском друштву) биле гласне, медији би им се додворавали и спиновали и што јесте и што није само да продају неку новину више, било би патетике на све стране, али томе служи апсолутна већина. Да обезбеди да можеш да останеш глув и нем на ускогруде опструкције (али не и на добронамерне критике) и да истрајеш на спровођењу неког плана/идеје за који си добио подршку, па макар потрошио популарност као Шредер својевремено. Наравно, сад је јасно да нема ту ни плана ни спровођења, а најгласнији је и највише спинује сам премијер, док апсолутна већина служи за украс.

 

Gost autor: petargli

Uzimam dve kese pune đubretom i krećem ka liftu ispred koga stoji kurir prepoznat u trenu. Poželeh dobro veče, trudeći se da oslobodim desnicu koja je nedugo zatim bila zarobljena u čvrstom stisku. "Pa ti si još tu, mislio sam da si se odselio, nisi uspeo?" Već sviko, nije mi bilo teško da ukratko objasnim zašto nisam. "Ti sigurno znaš, da li će stvarno one entuzijaste da pošalju na Mars?" Mars ...

 

energija-560px.jpg Поређење годишњих потенцијала обновљивих извора енергије и укупних залиха фосилних горива [1] (преведено и прилагођено за српски језик)

Једном кад Капитал укапира (а укапираће) да је Сунчева енергија практично неограничен ресурс без драстичних негативних последица

 

Пошто се СВИ бавимо одрживошћу, свако из свог угла и свако једнако неуспешно (засад), ценим да нема боље теме за блог у овом моменту у Универзуму. Да бисмо дошли до неког смисленог решења морамо добрано продрмати усађена и наслеђена уверења јер, слутим, проблем није у технологији, већ у наслеђеном моделу по којем овај свет функционише. Зато ћу се бестидно усудити да дирнем у саму светињу, свету великомученицу Пољопривреду! Мислим да је она крајње неефикасна, а има и бољих начина да се заради брух...

 

rinosuke-3.jpg

Јапан напао Кореју, Кину, а затим и Америку из чистог мира, да прошири своју територију. Американци се опоравили од тог напада и затим окупирали Јапан бацајући притом две атомске бомбе да "уразуме" Јапанце који никако нису хтели да се предају. Након тога помогли Јапану да обнови земљу и постане либерална демократија и друга највећа економија света. Отада савезници.

То би отприлике било оно што се може "извући испред заграде" као неко опште знање Западњака (у најширем могућем смислу) о рату на Пацифику. Истина, понеки знају и више, али процес самоучења о Јапану и о Истоку уопште често води у други екстрем где се све јапанско уздиже, а Западно изврће руглу, што је опет ништа више него суштинско неразумевање ствари. Тако да за релативно мали број људи остаје оно чувено питање "(т)ко је поћео рат?" (и зашто).

Један јапански контраадмирал је, укопан дубоко у чувени камен звани Иво-ђима написао једно писмо, упућено ни мање ни више него тадашњем председнику Америке и понудио један сасвим другачији наратив, једно изузетно концизно виђење тадашњег света из угла једног разочараног Источњака. Писмо је превео један други јапанац рођен на Хавајима и оно је нађено у обе своје верзије кад су Американци коначно освојили камен, а завршило је у архиви Морнаричке академије САД у Анаполису. Касније је објављено и у књизи  Џона Толанда The Rising Sun: The Decline and Fall of the Japanese Empire, 1936-1945 (Modern Library War), а сад, како то већ бива - кружи интернетом.

 

Можда нисам ја тај који треба да пише на ову тему. Јербо, ствар може да испадне сасвим претенциозна. Нисам ни први који начиње ову тему. Но, листајући "Правопис српскога језика" Матице српске баш у тренутку кад ми у приватној поруци од пријатеља стиже једно разочаравајуће "поДпуно се слажем", једна ми је мисао прошла кроз главу: зашто ова значајна књига нема своје издање тамо где је најпотребнија - на интернету? Признајем да би мом пријатељу било неупоредиво мучније да, ако је и имао дилему у вези са гласовним променама (које сви с времена на време имамо), одговор потражи на једином правом месту, у књизи. Прво, можда нема књигу. Друго, можда му није при руци иако је има. Треће, можда му је напорно да је претражује на превазиђен начин. Даље, у 2015. години, у земљи Србији, далеко је већа шанса да ће оставити писани траг негде на интернету, у брзини, него на неком папиру, полагано, уз проверу лектора и коректора. Логично се онда намеће питање: да ли користимо модерне технологије адекватно? За који нам је мој интернет, и Гугл, и на крају крајева, рачунари и информатика уопште?

 

Једна кратка твитер размена ме је пресудно инспирисала да коначно почнем да пишем о Јапану што сам дуго одлагао. Разлог: увек мислим да не знам довољно иако овде живим већ три године, а јапански језик учим већ скоро 10 година ( а и сад не мислим да нешто претерано знам). Елем, како је већ трећа зима реших да напишем нешто о томе како се људи греју у Јапану. 

 

little_radojica

little_radojica
Datum rоđenja:  01.08.1984 Pol:  Muški Član od:  08.05.2012 VIP izbora:  16 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana