Наслов текста као мој одговор на питање које се од 6. јануара најчешће чује: да ли је у реду ограничавати слободу говора?
Овим одговором сам изненадио и самог себе, јер ми је први инстинк говорио - не, никако, пупупу! Ту је позната максима Волтера, о брањењу права саговорника на мишљење и поред неслагања, као нека врста светионика
Био конкурс за блок 18 у Новом Београду. Јавни урбанистички конкурс је сјајна институција, не само као начин да се сагледају све идеје и изабере најбоље решење, већ и као један сјајан запис/пресек о стању друштва. У архитектури, наиме, не важи оно правило да се памте само победници, напротив, често се дуже памте предложена од изведених решења. Нека квалитетна а ненаграђена решења која се памте, нису награђена је су можда била превише скупа, технички презахтевна, превише испред свог времена, а богами уме то да буде и јер никад нису ни рађена да би победила, већ да би отворила важан дијалог о важним стварима, провоцирала или протестовала, оставила утисак и траг.
Једна кратка твитер размена ме је пресудно инспирисала да коначно почнем да пишем о Јапану што сам дуго одлагао. Разлог: увек мислим да не знам довољно иако овде живим већ три године, а јапански језик учим већ скоро 10 година ( а и сад не мислим да нешто претерано знам). Елем, како је већ трећа зима реших да напишем нешто о томе како се људи греју у Јапану.
Поређење годишњих потенцијала обновљивих извора енергије и укупних залиха фосилних горива [1] (преведено и прилагођено за српски језик)
Једном кад Капитал укапира (а укапираће) да је Сунчева енергија практично неограничен ресурс без драстичних негативних последица
Да, драги блогери, једна лепа традиција се наставља и овај пут. Удруженим снагама колега блогера uros_vozdovac, а_jovicic, и моје маленкости имаћемо и овај пут Велику предизборну анкету!
Ко жели да прескочи увод и одмах обави своју „блогерску дужност" може да кликне на линк испод
ЛИНК>>>>ВЕЛИКА ПРЕДИЗБОРНА АНКЕТА<<<<ЛИНК
Овај текст (тј серија текстова) се дуго "кува", јербо је ствар крајње амбициозна ако се прича не заустави на уобичајеном синониму за јапански храну - сушију. Суши јесте аутентично јапанско јело које је освојило свет, међутим, Jапанци суши једу много ређе него што се генерално верује, а има их доста који живу рибу једноставно не могу ни да смисле. Па шта онда једу? Зашто су толико здрави? Хајде да видимо.
На слици: Гјуудон-шаке теишоку (донбури са говедином и лососом) - ланац ресторана Јошиноја, раширен по целој земљи. Што је цена хлеба за нас у смислу оријентира за инфлацију, то је гјуудон (без лососа) за Јапанце (прошле године поскупео за десет јена након двадесет пет година, са 280 на 290 јена)
Често имамо прилику да чујемо да гласови дати странкама које не пређу цензус и тзв. „бели" листићи на неки волшебан начин „одлазе најјачој странци". Недавно је у емисији „Лични став" и Јово Бакић, иначе политиколог, потврдио да је такво тумачење тачно, додуше он је рекао да „иду у корист владајуће, односно најјаче листе", те да је то због - Д'онтовог система. Није само Јово, чуо сам то већ превише пута па сам решио да скапирам како тачно функционише тај фамозни систем.
Шта је Д'онтов систем?
Д'онтов систем је модел за расподелу освојених гласова међу странкама. Пошто однос броја освојених гласова неке странке и укупног броја гласова не мора да буде цео број (и готово никад није), а број мандата може бити само цео број од 0 до 250, потребан је систем који ће на фер начин конвертовати освојене гласове у број мандата. Сам рачун изгледа компликован, међутим, основно и најбитније у вези ове расподеле је да је она у суштини - пропорционална, тј. не фаворизује никог.
Борба добра и зла главна је тема скоро сваке бајке, па и неких које је обрадио чувени Дизни. Није то случајно, јер се кроз морални филтер пропушта све што радимо на овом свету. У бајкама је лако јер је цела та ствар жестоко поједностављена и идеализована - постоји јасна дихотомија између добра и зла, али у животу та граница често није сасвим јасна. Зато смо закључани у вечној дискусији о моралности овога и онога, а неке од (привремених) закључака смо „извукли испред заграде", прогласили законом и на тај начин се као друштво одредили према добру и злу. Ево једне такве теме.
Вест је да ће нешто мање од 800 километара пруга највероватније бити избачено из саобраћаја. Рез је заиста импозантан, бројка пара уши и очи, амигдала варничи и наређује да се сва крв слије у део мозга задужен за тражење кривца, али одатле стижу само опречне информације. Није то чудно, јер кривца заиста и нема, остао је сакривен негде између суштине и форме, као и много пута досад.
Поново се помиње стадион. То је добро, Србији треба један добар фудбалски стадион који испуњава све строжије стандарде које постављју ФИФА и УЕФА. Ствар, међутим, иде у сасвим погрешном правцу. Ништа чудно, али веома разочаравајуће. Тако то обично бива кад се кроз стадион пројектују много шире аспирације, поготово оне о „националном“.