"Како то мислите не треба вам превод овлашћеног судског тумача за српски?"

Осамдесетих година прошлог века, донета је одлука да се гради хидроакумулација "Ровни" код Ваљева. Два су била разлога за то: заштита подручја од честих поплава и обезбеђивање питке воде. На подрују планираном за потапање је манастир Св. Архангела Михаила, познат и као "ваљевска Грачаница". Српска православна црква је консултована у вези свега тога и постигнут је договор да се изграде нови објекти. Треба рећи да је разматрана и опција физичког преношења целог објекта, али се од тога одустало, јер је то на датом терену и због конструкције самог објекта (наводно, лоше је грађен па су зидови већ попуцали) веома компликован и скуп подухват са неизвесним резултатима. Приликом такве анализе узима се у обзир и значај самог објекта у смислу градитељског наслеђа, а како овај објекат ни по чему није специфичан, одлука је сасвим разумљива*. Нови објекти (црква и конаци) су изграђени пре неколико година и дошло је време да се стара црква потопи, чиме је тридесетогодишњи процес изградње осамдесет милиона евра скупе бране и акумулације доведен до краја. Међутим, пре неколико година у већ исељену цркву (иконе, иконостас, реликвије су већ пренете у новоизграђени објекат) уселили су се "заштитници цркве". Цркву су попунили својим иконама, почели да држе неке обреде, независно од СПЦ, и најавили да неће дозволити да црква буде потопљена.

Пошто се СВИ бавимо одрживошћу, свако из свог угла и свако једнако неуспешно (засад), ценим да нема боље теме за блог у овом моменту у Универзуму. Да бисмо дошли до неког смисленог решења морамо добрано продрмати усађена и наслеђена уверења јер, слутим, проблем није у технологији, већ у наслеђеном моделу по којем овај свет функционише. Зато ћу се бестидно усудити да дирнем у саму светињу, свету великомученицу Пољопривреду! Мислим да је она крајње неефикасна, а има и бољих начина да се заради брух...

Јапан напао Кореју, Кину, а затим и Америку из чистог мира, да прошири своју територију. Американци се опоравили од тог напада и затим окупирали Јапан бацајући притом две атомске бомбе да "уразуме" Јапанце који никако нису хтели да се предају. Након тога помогли Јапану да обнови земљу и постане либерална демократија и друга највећа економија света. Отада савезници.

То би отприлике било оно што се може "извући испред заграде" као неко опште знање Западњака (у најширем могућем смислу) о рату на Пацифику. Истина, понеки знају и више, али процес самоучења о Јапану и о Истоку уопште често води у други екстрем где се све јапанско уздиже, а Западно изврће руглу, што је опет ништа више него суштинско неразумевање ствари. Тако да за релативно мали број људи остаје оно чувено питање "(т)ко је поћео рат?" (и зашто).

Један јапански контраадмирал је, укопан дубоко у чувени камен звани Иво-ђима написао једно писмо, упућено ни мање ни више него тадашњем председнику Америке и понудио један сасвим другачији наратив, једно изузетно концизно виђење тадашњег света из угла једног разочараног Источњака. Писмо је превео један други јапанац рођен на Хавајима и оно је нађено у обе своје верзије кад су Американци коначно освојили камен, а завршило је у архиви Морнаричке академије САД у Анаполису. Касније је објављено и у књизи  Џона Толанда The Rising Sun: The Decline and Fall of the Japanese Empire, 1936-1945 (Modern Library War), а сад, како то већ бива - кружи интернетом.

Неповерење грађана у институције и обрнуто, феномен који ме фасцинира годинама, јесте, чврсто то верујем, један од главних узрока спорог напретка унапређења система (фамозне реформе). Највећи део тог неповерења исказује се у виду разних неспоразума, који опет најчешће воде само у пат позицију у којој, по дефиницији, нема ни напред ни назад. Један од најсликовитијих примера је однос електродистибуције и потрошача струје - један државни монополиста и скоро сви грађани (јер скоро сви имају и користе струју). Рат се води, наравно, око рачуна, а подељеност иде дотле да једни друге често сматрају лоповима. Истина је да се уствари мало краде, да су те ситуације више изузеци него правило и да то одговара лоповима који се крију иза слике општости проблема.

Радио сам годинама као читач струје испред омладинске задруге и тако попуњавао рупу у студентском џепу. Имао сам прилике да ове свеприсутне митове проверим на терену и лично се уверим колико су они неоправдани. Није да све ваља, напротив, има много тога што би се могло унапредити ако се смањи та препрека у виду неповерења.
Рекох, ајде бар да покушам да сумирам оно што сам на ту тему ја имао да видим и чујем свих тих година.

Лако је постати песимиста. Идите само на Твитер. Тамо вам је елита, паметни образовани људи, али и паметне образоване будале. Ови други доминирају, нажалост. Они који су довољно интелигентни да би учили, довољно паметни да би научили и будале јер све то покушавају да изразе кроз 140 карактера и да сатисфакцију траже у броју пратиоца не схватајући да их је обузела обична и сасвим управљива - сујета. То не значи да се у 140 карактера не може рећи много, али...

Зајебали су се. Ај што су себе, на то су имали право, али зајебали су и многе који то нису заслужили, пре свега оне Европљане који још нису ни рођени. Али, не онолико брзо колико то у овом моменту можда изгледа.

„Пуно здравља, среће, пара" - тако почиње скоро свака честитка у нашим крајевима. Редослед је битан. Добро здравље је основни предуслов за духовно и материјално богатство и зато му свако друштво с правом даје приоритет. Међутим, није баш свеједно како се друштво односи према здрављу, односно на који начин му тај приоритет даје. Рецимо да спектар решења у том смислу иде од потпуне контроле државе над здравственим системом (осигурање, дијагностиковање, лечење, производња и промет медикамената) до скоро потпуне либерализације, преко сијасет комбинованих решења. Овом приликом хоћу да поделим своја размишљања на ову тему.

Опет Тесла на дневном реду, опет храм. Коме год није још увек јасно да се Српска православна црква у свом пуном капацитету укључила у политички живот у Србији, још увек није касно да отвори очи. Некакав меморандум који је потписао патријарх лично, градоначелник плагијатор и министарка из ресора који нема везе са темом је из неког