Неки број људи не може да развије имунитет и поред вакцинације. Ја, на пример, немам довољан број анти-тела за мале богиње. Ти људи су заштићени такозваним „имунитетом крда". Наиме, они који су вакцинисани и развили су анти-тела не могу да буду носиоци вируса, а кад је удео таквих у популацији висок, око 95%, вирус изузетно тешко, готово никако, долази до оних чији је имунитет слаб или га уопште немају. Дакле, кључна ствар да би имунитет крда постојао је изузетно висок проценат вакцинације, идеално 100%.

Осамдесетих година прошлог века, донета је одлука да се гради хидроакумулација "Ровни" код Ваљева. Два су била разлога за то: заштита подручја од честих поплава и обезбеђивање питке воде. На подрују планираном за потапање је манастир Св. Архангела Михаила, познат и као "ваљевска Грачаница". Српска православна црква је консултована у вези свега тога и постигнут је договор да се изграде нови објекти. Треба рећи да је разматрана и опција физичког преношења целог објекта, али се од тога одустало, јер је то на датом терену и због конструкције самог објекта (наводно, лоше је грађен па су зидови већ попуцали) веома компликован и скуп подухват са неизвесним резултатима. Приликом такве анализе узима се у обзир и значај самог објекта у смислу градитељског наслеђа, а како овај објекат ни по чему није специфичан, одлука је сасвим разумљива*. Нови објекти (црква и конаци) су изграђени пре неколико година и дошло је време да се стара црква потопи, чиме је тридесетогодишњи процес изградње осамдесет милиона евра скупе бране и акумулације доведен до краја. Међутим, пре неколико година у већ исељену цркву (иконе, иконостас, реликвије су већ пренете у новоизграђени објекат) уселили су се "заштитници цркве". Цркву су попунили својим иконама, почели да држе неке обреде, независно од СПЦ, и најавили да неће дозволити да црква буде потопљена.

Јапан напао Кореју, Кину, а затим и Америку из чистог мира, да прошири своју територију. Американци се опоравили од тог напада и затим окупирали Јапан бацајући притом две атомске бомбе да "уразуме" Јапанце који никако нису хтели да се предају. Након тога помогли Јапану да обнови земљу и постане либерална демократија и друга највећа економија света. Отада савезници.

То би отприлике било оно што се може "извући испред заграде" као неко опште знање Западњака (у најширем могућем смислу) о рату на Пацифику. Истина, понеки знају и више, али процес самоучења о Јапану и о Истоку уопште често води у други екстрем где се све јапанско уздиже, а Западно изврће руглу, што је опет ништа више него суштинско неразумевање ствари. Тако да за релативно мали број људи остаје оно чувено питање "(т)ко је поћео рат?" (и зашто).

Један јапански контраадмирал је, укопан дубоко у чувени камен звани Иво-ђима написао једно писмо, упућено ни мање ни више него тадашњем председнику Америке и понудио један сасвим другачији наратив, једно изузетно концизно виђење тадашњег света из угла једног разочараног Источњака. Писмо је превео један други јапанац рођен на Хавајима и оно је нађено у обе своје верзије кад су Американци коначно освојили камен, а завршило је у архиви Морнаричке академије САД у Анаполису. Касније је објављено и у књизи  Џона Толанда The Rising Sun: The Decline and Fall of the Japanese Empire, 1936-1945 (Modern Library War), а сад, како то већ бива - кружи интернетом.

Поново се помиње стадион. То је добро, Србији треба један добар фудбалски стадион који испуњава све строжије стандарде које постављју ФИФА и УЕФА. Ствар, међутим, иде у сасвим погрешном правцу. Ништа чудно, али веома разочаравајуће. Тако то обично бива кад се кроз стадион пројектују много шире аспирације, поготово оне о „националном“.

Eво пренећу у оригиналу 

"IZVOR: BLIC
Beograd -- U Hrvatskoj i Srbiji postoji politička volja da se povuku međusobne tužbe za genocid. U Vladi je Blicu rečeno da je Srbija za to da se tužbe bezuslovno povuku.

Predsednik Hrvatske Ivo Josipović

Пошто се СВИ бавимо одрживошћу, свако из свог угла и свако једнако неуспешно (засад), ценим да нема боље теме за блог у овом моменту у Универзуму. Да бисмо дошли до неког смисленог решења морамо добрано продрмати усађена и наслеђена уверења јер, слутим, проблем није у технологији, већ у наслеђеном моделу по којем овај свет функционише. Зато ћу се бестидно усудити да дирнем у саму светињу, свету великомученицу Пољопривреду! Мислим да је она крајње неефикасна, а има и бољих начина да се заради брух...

Одувек сам се питао шта је у главама оних вечито незадовољних којима ниједна промена на боље не треба. Да ли је та контрадикција уопште могућа или сам је ја умислио. Изгледа нисам. Опет, није то само бољка наших грађана или Балканаца, има тога свугде. Дакле, нисмо најгори, да то одмах разјаснимо, али јесмо лоши.

Ево једне бајке која нема happy-end (засад).

Youtube screenshot

Не могу да се отмем целој овој предутакмичној атмосфери. Новине се труде да пишу нешто, траже бомбастичне наслове, њима треба неки брбљиви Мухамед Али да се боље продају. И где би могли наћи више материјала него у односу два селектора. Међутим, видљиво је да они не наседају. Да ли су заиста извукли поуке из своје прошлости или се само суздржавају и радије би се чупали за косе?

Нема ништа узалудније од блоговске геополитике. Али, ко се може усудити да каже да нема нешто магично забавно у распредању о државама и народима као да су особе од крви и меса са све сујетом и осталим несавршеностима. Ко ће први предвидети тренд који нико други није уочио и на тај начин стећи ласкаво право да свима каже "јесам вам рекао". Може и "ја сам вам лепо говорио, а ви ме нисте слушали" и остале варијације.

Август је, годишњи одмори, политичари имају своја неписана правила која су им милија него писана и зато се ништа значајно не би требало десити у августу, зар не? Међутим, новац се увек окреће, а саме новчане струје изгледа почињу наглашено да осећају утицај промена политичке климе.  Они који би то требали први да схвате, медији са широким утицајем, имају потешкоће да схвате размере тих кретања, а гомиле сигнала који стижу као да немају довољан кредбилитет да буду схваћени озбиљно., па и кад се преносе, преносе се стидљиво, без указивања на шири тренд. Та временска разлика измећу момента кад  нешто сазнамо и момента кад схватимо из онога што смо сазнали је можда најбитнија тема информационог доба, али не данас, данас, геополитичимо. :)

И ево моје конкретне теме. Кина и Америка.