B92 Blog

Malopre me prodavac kancelarijskog nameštaja podseti na tektonske pomeraje u obrazovanju - reče kako njegov sin sve češće zadatke za domaći donosi na USB memory-sticku, a tako vraća i sam domaći nazad u školu.

Naravno, dete ima kompjuter i broadband kod kuće.

Pošto je pamet sirovina koja se najviše traći, a bez obzira na traćenje dečija pamet nam je najvažnija, ne što će nam uglavnom oni pokrivati mnoge zdravstvene i socijalne troškove u budućim krizama, nego zato što ih volimo i brinemo se za njihovu budućnost u sve bržem i pametnijem svetu, opet mi privlači pažnju prosto kritična potreba da svako dete ima umrežen kompjuter kod kuće.

Znam da se ponavljam, ponavljam se i samom sebi, ali što reče jedan prijatelj nije još uvek problemati;no ovo ponavljanje pošto pametnom čoveku ne treba ponoviti jednu te istu stvar više od sedam puta.

Šta smo? Lisice ili ježevi? Da li znamo mnogo manjih stvari ili jednu veliku stvar?

Pitanje bi, verovatno, većini nas promaklo, kao i većina drugih pitanja, da nas ne podsećaju kako ono ima mračniju i setniju stranu - umorni od površnosti svaštarenja umemo s tugom da se sećamo propuštenih prilika da se nečemu potpuno i iskreno prepustimo, da bi drugi među nama tugovali za šarolikim svetom i životom kroz koji su provukli jednodimenzionalno vreme neke uže strasti.

Često imamo osećaj da smo u pogrešnoj koži, i često izgleda da je naša potreba da se zašijemo u pogrešnu kožu iskonska, deo azbuke ljudskog karaktera.

Pre neki dan gledam britansku emisiju Horizont, na temu svesti. Autor se dotiče delova raznih priča koje sam ja znao od pre, ali mi ponovan susret sa Koncept neuronom budi pažnju. Za one koji nisu čuli do sad - radi se o pojedinačnim neuronima koji "okidaju" (uključe se i "rade") samo i uvek na jedan konkretan, ovom prilikom prost nadražaj, na primer fotografiju neke ličnosti. I to ne ličnosti u nekom kontekstu, sa drugim ličnostima, u specifičnoj situaciji ili slično. Nego samo ličnosti.

Dobro, mnogi od nas će pomisliti, svi možemo da se pohvalimo gomilom "koncept neurona", ogoljenih i odvezanih od bilo kakve logike, smisla ili uzročno-posledične igranke. Samo ćemo pogrešiti! Te naše "tvrdoglave" tačkice skoro nikad nisu u stvari tačkice, pojedinačni neuroni, nego i dalje organizacioni fenomeni hiljada, desetina hiljada ili miliona neurona koji rade u nekoj vrsti simultanog aranžmana.

Ima na britanskoj televiziji jedna igranka pod imenom „Strictly Come Dancing", gde uparuju igrače profesionalce i poznate ličnosti u višenedeljnom takmičenju, na ispadanje.

Jedan nabildovani, popularni lik, prijatnog izleda i osmeha, pre i posle kritike, je na sebe navukao, parafraziram, ovakve reči najveselijeg člana žirija: „Vrlo jako pričanje priče, ....kao bik u sezoni parenja, ... ne čuje muziku, ne vidi partnerku....".

Sa druge strane I. Berlin opisuje i komentariše misli Max Stirnera u kontekstu korena i nasleđa Romantizma. Prvo se dotičem kraja ovog komentarisanja da bih se nadovezao na ovog gore bezopasnog igrača - Stirner je završio život u lundici, časno i konzistentno sa svojim razmišljanjima, kao perfektno miran, bezopasan lunatik.

Po nedavnom Cisco instraživanju i statistici Britanci su zaključili da im broadband (velika propusna moć priključaka na Internet) kaska za potrebama, kako sadašnjim tako i sve važnijim potrebama bliske budućnosti gde ekonomija znanja postaje sve važnija opcija razvijenog sveta, a od sve manjeg broja preostalih opcija.

Manje razvijenim zemljama broadband nudi šansu da naprave kvantni skok u napredku. Iako su ovakve šanse pseudo-periodične Internet spada u jedinstvenu i ne tako čestu, generacijsku šansu gde je:

- Neka prosečna, društveno-vrednosna mera onoga što nam nudi Intenret daleko ispred ostalog. Pomalo tendiciozni, iako ilustrativni primer koji mi pada na pamet je neko ko vozi kamion po Srbiji u poređenju sa nekom drugom osobom koja ume da pravi PowerPoint prezentacije pa nudi usluge celom svetu. Mislim da nije potrebno upoređivati razlike u cenama infrastrukture, prodaje usluga, marketinga, održavanja, upravljanjem rizikom i ostalom. Čak i da svima trebaju usluge prevoznika u Srbiji radi se o "sporom" tržistu koje je i do hiljadu puta manje od tržišta office-automation ili marketing usluga.

- Internet je ultimativno strategijska igra po svim dimenzijama.

Skoro svi smo se, na razne načine, dotakli paradoksa vezanog za fikciju, izmišnjeno, gde:

- Umemo da gajimo osećanja prema izmišljenim osobama, životinjama, predmetima, pojavama, događajima

- Za izmišljeno, proizvod naše ili tuđe mašte, verujemo ili znamo da je izmišljeno

- Da bi smo gajili osećanja prema nekome ili nečemu taj neko ili nešto bi trebao ili trebalo da postoji.

Kao i mnogi paradoksi, još od starih Grka, i ovaj postaje manje paradoksalan kad u igru uvučemo vreme i sekvenciranje naših osećanja i razmišljanja kroz vreme, često merenim u kratkim intervalimo od nekoliko sekundi ili manje - jednog trenutka nam rade regioni u mozgu, u dominantnom maniru, zaduženi za mentalnu projekciju onog što može donekle i objektivno da postoji. Ili, "radimo" na apstraktnijoj verziji objektivnoj u našem mentalnom svetu. A onda, sledećeg trenutka, pažnja može da nam se pomeri bliže stvarnoj ili izmišljenoj pojavi, manje apstraktnoj, konkretnijoj, stvarnom liku iz života ili filma, na primer.

Gde je čije kreativno srce, i gde je čije srce kreativne pažnje verovatno nije lako odgovoriti ni samom pojedincu. Odsustvo svake kohezije po ovom pitanju, kako nam pojedinačni životi teku, samo nam, prosečnom pojedincu, obogaćuje život.

Ko-kreacija onda donosi još jednu, i najčešće još lepšu dimenziju.

Kad nam jednog dana algoritmi u procesu kreiranja otmu ono što sad imamo mi ćemo kreirati nove algoritme, ili novo okruženje za kreiranje.

A ako bi nam jednog dana prestali otimati (a ko su oni, sudbina!?) verovatno bi nam i ugasili plamen koji su zapalili još davni preci, kao što je obilje što su onomad donela neka ostrva u Tihom Okeanu posle više od hiljadu godina ugasilo plamen koji je goreo u onima koji su ta ostrva prvi pronašli, najbolji i najhrabriji na putu od nekoliko hiljada kilometara.

Čujem jutros na radiju, dok sam vozio kola, englesku frazu „Well I'll be a monkey's uncle!" (kojom se izražava potpuno iznenađenje, neverica) koja mi je brzo prouzrokovala sinaptičku oluju u glavi pošto sam joj znao značenje, ali ne i etimologiju, a google još nisam instalirao u kola.

U planu je google, samo šta bi drugo, do tad, radio dokoni IT vozač, pa tako polu-pismen po definiciji, nego pokušao da ukrsti logiku i etimologiju (samog sebe retko pokušavam da ubijem samokritikom i još mi nije jasna ova potreba za disclaimerima na blogu i maltretiranjem blogera koji su dovoljno pametni da stave stvari na prava mesta - verovatno neka vrsta nervoze).

Direktan prevod fraze, besmislen, naravno, svima osim „logičarima" znači, otprilike „Neka budem majmunov ujak/stric..."  (Englezi su sa zakašnjenjem otkrili ne samo escajg, nego i rodbinske odnose pa za ujaka i strica imaju samo jednu reč).

Kažem, ako sam ja ujak ko je majmun? Na sreću vožnja je kratka i uguglovao sam se pre nego što su mi hemingvejska zvona pala na pamet.

Evropska Komisija je pre 20-tak dana pozvala (Call 5) zainteresovane da šalju predloge za finansiranje ideja na neke teme vezane za Information and Communication Technologies (ICT), a unutar Framework Programme 7 (FP7)

Radi se o 732 Miliona Evra i ako se nešto loše nije desilo poslednjih meseci Srbija je ravnopravan učesnik.

Ljubiteljima Zvezdanih Staza ne treba previše objašnjavati lik i delo entiteta zvanog Borg - pseudo rasa kibernetičkih organizama (pozajmljeno od Wikipedije, da se ne mučim u prvoj rečenici bloga) koji teže tehnološko-organizacionoj perfekciji kroz porobljavanje i kibernetizaciju vrednijih primeraka drugih civilizacija, pa uništavanju ostataka tih civilizacija da ne bi predstavljali konkurenciju, a preko potpunog nedostatka empatije, sve sa ciljem da bi to porobljavanje bilo što efikasnije i urađeno uz što manji rizik.

Ono što je najvažnije, Borg pamet je kolektivna na mnogo dublji način nego što mi zamišljamo kolektivnu pamet.

Pod plaštom straha Borg zaljubljenike u Zvezdane Staze ređe asocira na fenomen kolektivnog nego što bi neko ko ne gleda seriju pomislio pri slušanju uvoda u Borg priču.

Tako, lišen nasilničkog i šačice preterivanja, pa obogaćen empatijom Borg bi nekim grupama maštovitih čitalaca, po nekim paralelama, a pod pritiskom sve prisutnijeg kompjuterskog procesiranja, i propusne moći mreža, pa nanotehnoloških trendova i fokusa na ekonomiju znanja, bio dobar proxy za našu srednjoročnu budućnost.