B92 Blog

HAMLET: Do you see nothing there?

QUEEN: Nothing at all, yet all that is I see.

Kažu da ako želimo dobro deci treba da ih obučemo, nahranimo i pustimo s uzice.

Slično, pretpostavljam, važi i za odrasle. I ne samo one koji su manje srećnim okolnostima upetljani u uzice prvenstveno ekonomsko političke prirode.

Od gory "tell me something" mehurova naše, bliske ili tuđe prolaznosti koji s vremena na vreme požure na površinu, do mnogo nežnijih, a uvek prisutnih i uvek nevidljivih demona u obliku finih niti, danas svilenih sutra buđavih, a uvek tolikobrojnih da nas svako novo rađanje i svaki novi prvi koraci uvek vode tamo gde smo već bili.

Možda na one prve nepokidane uzice, danas okoštale, ono prvo udaranje u još uvek gole grudi, danas tupo, a možda na mesto onog prvog plamena, danas tihog i pokornog.

Edge se pita ovog puta (pitanje za 2009-tu godinu):

WHAT WILL CHANGE EVERYTHING? (Šta treba da se desi da bi se sve promenilo?)

Od mnogih ljudi koji su se već dokazali u istraživanjima raznih vrsta dolazi i mnogo odgovora, koje svako može da čita po želji. Mene već sam naslov podseća na nekoliko nedavnih vesti koje, opet, podsećaju na Ray Kurzweila, čoveka koji je personifikacija vere u sve brže i čudesnije odvijanje fantastičnog koje donose nauka i tehnika.

Ray Kurzweila je dao odgovor davno. Čovek koji se do bizarnog drži izreke da je umreti danas slično ginjenju u poslednjem danu nekog rata, pa tako vodi život gde je dobar deo života u bogatstvu (on se davno obogation na 2D seknerima i OCR (Optical Character Recognition) pa posle po prirodi izuzetne pameti i discipline samo širio to bogatstvo) zamenjen životom po klinikama, ali ne zbog zdravstvenih problema nego zbog potrebe da se ne umre baš "sad".

Juče u londonskom FT-ju kolumnista John Kay piše o onomad političkom, pa moderno poslovnom žargonu koji se sve više, i još jednom, vraća i u politiku, i koji se sastoji od ponavljanja zvučnih fraza koje više nemaju nikakve veze sa njihovim literalnim značenjem. Od proletera svih zemalja koji treba da se ujedine, preko beskompromisnog traganja za perfekcijom do ljubljenja klijenata više nego što ljubimo bližnje svoje.

Ovo sa klijentima mi je odmah donelo i osmeh na lice pošto sam se setio jednog kreativnog kolege koji je jednom davno, posle višegodišnjeg zanovetanja raznih klijenata u poslu pisanja softvera, rekao da je samo mrtav klijent dobar klijent.

Evropska Komisija je juče izdala četvrti poziv za istraživačke i razvojne ideje unutar FP7 (Framework Programme 7), a u ICT grupi (Information and Communication Technologies). Rok za ponude je 1 April 2009 (milsim da im ovo nije prvi put da biraju prvi april kao važan dan :)

Za one koji nisu upoznati sa FP7 radi se o ogromnom novcu koji EC izdvaja za Istraživanje i Razvoj. FP7 traje 5 godina, sad smo u drugoj ili trećoj godine, ne sećam se ni sam, i radi se o preko 53 milijarde Evra. Srbija je ravnopravan pratner od nedavno.

Tako, ICT Call 4 je počeo, odvojeno je 801 miliona Evra. Jedno od osnovnih pravila je da u ponudi moraju da učestvuju najmanje 3 partnera iz 3 EC države (treba proveriti da li je svaki ravnopravni partner i „država". Ako to nije slučaj, nego se računaju samo EC zemlje, odna bi srpske institucije i firme morale da budu u konzorcijumima od najmanje 4 partnera (3 EC plus Srbija). Ovo obično nije problem pošto u prosečnoj ponudi učestvuje više od 4 partnera).

Ovde je objavljen poziv i za one koji po prvi put razmišljaju da učestvuju nekoliko dana čitanja dokumenata sa FP7-Cordis sajta je osnovni i prvi korak.

FP7 Home Page je ovde.

...samo da nije "..the proverbial straw that breaks the proverbial camel's back ".

Razmišljam, kad bi se pisale naše biografije, nije bitno koliko kome beznačajne ili značajne, koliko bi nas taj posao rado dalo nekom drugom da ga uradi za nas!

Mali broj, ja mislim. Ili mislim da mislim, a u stvari su drugi smislili za mene. Jedan od njih:

‘I do now have to say', said Don Quixote, ‘that the author of my history was no sage but some ignorant prattler, who started writing it in a haphazard and unplanned way and let it turn out however it would, like Orbaneja, the famous artist of Úbeda, who, when asked what he was painting, replied: "Whatever emerges"' (Don Quixhote, Part II, chapter III).

To da samo budale nikad ne menjaju mišljenje je mudrost često na mestu, to da društvo ne ceni naše česte promene mišljenja fakat, a to da mišljenje umemo da promenimo toliko brzo koliko brzo umemo da se premestimo iz jednog konteksta u drugi me podseća na knjigu "Mulitplicity" Rite Carter i njen intervju za BBC R4.

Razmišljam kako su mnogi zakoni u stvari prokletstva, neki fizički posebno. Na trenutke samo i možda bi tačnije moglo da se kaže kako su mnoga prokletstva horizontalnije kategorije pa su dobre šanse da će mnogi od nas prvo da ih primete u fizičkom svetu.

Ima mišljenja da nam uglavnom geometrija podupire intelektualnu srž i da posle nje dolaze derivati, abstraktni, lingvistički, numeriči i ostali. I pored toga što nam geometrija, i dovoljno je da se ograničim na nju, donosi i beskonačnost, ako rastegnemo maštu pa pokušamo da se pogledamo u nekoj veličini, npr, "sve" što nam Njutnovi zakoni kažu je da smo "poprilično" self-referencijalni, vrtimo se oko jednog te istog težišta dok nas neko ne pogura sa strane.

I kako strane širimo u jednom trenutku nemamo više nikog da nas pogura. Realm bez ikoga i ičega nam je stran. Mi, u stvari, u takav realm ne verujemo.

Pretpostavljam da će mnogi mlađi među nama doživeti da odu u svemir, na izlet, u najmanju ruku u bestežinsku orbitu oko zemlje. Bestežinstvo ima i jednu suroviju dimenziju, "svuda" prisutnu ali u bestežinskom očiglednu - zamišljam atronauta na pet metara od svemirskog broda. Brod miruje i astronaut miruje, u relativnom smislu se ne pomeraju. Ono što je prokleto u ovom performansu je da ne postoji autonomna akcija od strane astronatuka koja može da ga značajno približi ili udalji od svemirskog broda. Astronaut je yarobljen u vrlo ograničenom prostoru, a bez lanaca, lisica i ostalog, potpuno slobodan, a potpuno zarobljen.

.... not to where it has been" - Wayne Gretzky

Seća se preključe Warren Buffet  u NYT članku "Buy American. I Am.". Koga mrzi da čita članak je o tome kako su US akcije na berzi sad previše jeftine. Slično mišljenje juče dobijam i formalno od top City ekipe, iako se tiče šireg tržišta, ne smao američkog.

A neformalno, i to mnogi znaju, sad na tržištu ima firmi koje čim se ikakva likvidnost vrati u sistem mogu da prebiju ono što imaju i ono što su dužni i da im ostane više keša nego što im je sad vrednost akcija na tržištu.

Pada mi na pamet kako sam ja "negovao" svoju penziju u UK ‘ prve 4 godine po dolasku u UK, civil servant, u naučnoj insituciji, nakupio sam u penzionom fodnu dovoljno da ako bih se sad penzionisao penzija bi mi od toga bila nešto preko 1,000 funti godišnje, bruto. Imao sam 29 godina, penzionisan sa 65 nakupio bih oko £10K bruto godišnje (real terms ako se ništa značajno ne bi dešavalo, iako bih, verovatno, napredovao polako u poslu i u plati).

Kad sam video da ću slabo kusati ako u penziji ostanem da živim u UK onda sam promenio posao, iako je penzija bila samo jedan od razloga, pa počeo da uplaćujem dodatni novac u novi penzioni fond.

Na primer - metalna/limena ploča, ravna ("sheet of metal" na engleskom) se pod pritiskom prese pretvara u delove karoserije budućeg vozila. Nekoliko udaraca prese, nekoliko ploča i eto skoro cele karoserije ‘ korisne' transformacije. Meni interesantan obrazac za razne tematske paralele.

U blogu "The Lord of the Rules" mi je Lord trebao da bude Microsoft u Topological Quantum Comutingu. Pomišljao sam šta bi bilo da Microsoft, ovako veliki i moćan, prvi napravi ozbiljne praktične korake u ovoj oblasti.

Ali, naslov se nije ni "ohladio", a pažnju mi je privukla paralela - deca koja u novoj školi, pa tako u novom društvu, neverovatnom brzinom nađu ekvilibrijum u kom ima mesta za autoritet i pravila skoro svakog deteta, a unutar relativno jasno definisanih socijalnih kanala i kalupa. Kažem "relativno"pošto deca skoro sigurno donekle definišu topologiju prostora u kom se kreću.

..je, naravno, “He who has the gold”.

Šta je čije zlato je, još jednom naravno, teško reći. Nekome je to novac, nekome vlast, lepota, pamet, sila, racionalni ili iracionalni princip, srećne okolnosti, vika, dreka i ostalo, i sve ovo u ovakvoj formi ili onakvoj, pojedinačno ili u mešavini.

Iako blog nije o knjizi Fareed Zakaria „The Post American World“ pošto je nisam ni pročitao, ni o adaptiranom materijalu za članak u Newsweek-u, koji jesam pročitao, interesantna mi je paralela gde svet ubrzano ide u geo-političko-ekonomsku budućnost kroz uspon ostatka sveta i gde ICT (Information and Communication Technologies) ubrzano ide u budućnost kroz pojave na rubu mreže.

Lakše mi je definisati šta za mene nije rub mreže – komunikaciona infrastruktura i established, veliki web entiteti što nude usluge – provajderi, search engines, social networking etc.

A pošto je i sve ostalo umreženo, pa makar do daljnjeg čučalo i iza firewall-a, to mi je rub. I mi pojedinci smo rub, iako na „trivijalan“, tj klasičan, stari način.