B92 Blog

Q: Kako se ponovo uspostavlja simetrija razbijena postavljanjem patke na pozornicu? Pošto “…the duck provides a considerable distraction. It flaps, it potters, sometimes it makes a bid for freedom…”.

A: Tako što na scenu postavimo gluvog, slepog i nemog.

I na pitanje i na odgovor slučajno nabasam pitajući Googla šta ima da mi kaže na temu “three degrees of separation”. Što baš tri? Fascinira me bliskost raznih tema i verovatno sam nekom “maestralnom” podsvesnom aritmetikom podelio šest na dva, aksiomatizovao tako “originalnu” ideju pa onda poleteo da joj vredno udahnem “dušu”. 

Hipoteze i nagađanja su jeftina, bar većini nas kojima život ne zavisi kritično od mišljenja sa kojim izlazimo pred svet, a ako im niko ne može proveriti vrednost onda i good value for money, opet - zato što su jeftina.

Tako, evo jedne transvaluation hipoteze by speculation. Recimo da juče vrednost znanja o tome kako „nasrtati“ na mikrotalasnu rernu (naterati je milom ili silom da radi ono što mi hoćemo) nije bila neka, pošto je i neznalac mogao uz priloženo upustvo da nasrće podjednako dobro. Lako je napraviti neku istorijsku paralelu gde je gradijent ovako neke vrednosti bio redove veličina značajniji, uglavom u pozitivnom smislu iako je istorija prepuna i negativnih primera.

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.

Ne znam više da li zbog hroničnog bunila od zaspivanja u sofi dok uveče gledam TV, gde više nisam siguran da li je žena, ja ili prepametni TV izabrao Almodovarovog Matadora i telepatskog Banderasa, i nisam siguran kako se neznano i niotkud pojavio shape shifter u zaboravljenoj priči Star Treka za vreme istog tog bunila, ili zbog A.C.Graylinga i "... Philosophy, for all its apparent abstractions and technicality, is realy just a membrane away from ordinary, everyday practical concerns..." (pročitao na poleđini jedne druge knjige pre neki dan dok sam komentarisao na drugom blogu, nisam nikakav znalac), ili zbog Ničeove fascinacije naglim, širokom  i dubokim pomerajem u vrednosnom sistemu kako se pojavilo hrišćanstvo (transvaluation), pre neki dan mi pade na pamet misaoni eksperimenat.

I taj eksperimenat je tema bloga, jedino što sam ja zauvek fasciniran našim asocijativnim umom, pa otud i prvi pasus, gde tako lako skačemo sa teme na temu, bez obzira na kvalitet i vezu između tema, i gde na prvi pogled jedna od banalnijih sekundi u našim životima ume da pokrene lavinu koja nas posle okupira dan, dva, nedelju dana ili mnogo godina.

„...To watch apes dressed in human clothing and mimicking human manners--an old standby in films and television shows--can make some human viewers uncomfortable, writes the noted primatologist Frans de Waal. Somehow, by doing so, the apes are crossing some line in the sand, a line that speaks to issues of culture, which humans alone are presumed to have….” 

piše reviewer knjige „The Ape and the Sushi Master“ F.B.M. De Waal-a. Knjigu nisam pročitao nego su me do nje doveli Google drumovi dok sam čeprkao ne temu empatije, a pošto sam pročitao poslednje Kurzweill-ovo mišljenje o veštačkoj inteligenciji, pre neki dan, na šta me je danas podsetila vest o kineskom transu na temu nanotehnologija. 

Malo zamršeno, na prvi pogled, iako se meni sve više čini da bi “six degrees of separation”, u kom nema nešto previše ontološkog, pošto ga nema previše ni u nekonzumiranoj, prostoj separaciji, trebalo da bude zamršenije od, recimo, tri stepena separacije u kojima lako možemo da završimo budemo li previše Googlovali. 

Nekako je sve povezanije sa svim, bar se meni često čini, mnogo kraćim putevima nego što bi se reklo na prvi pogled. 

Što bi reko Unfuckable (a.k.a. „oštrooki“, dok se ne naljuti :) nisu danas „...baš svi dečaci otišli da daju tetki lek.....”. Ja samo dodajem da nečije tetke imaju Internet pa tako i pristup blogu :)

Naš super-ego (ovo ja lepim Google fragmente, a nemam mnogo pojma o naukama kojih se dotičem) se često održava uz pomoć štapa, kanapa i selotejpa. I onda nam periodično dođu dani kao danas, nekome „šokantni“, a velikom broju „stresni“ kad superego ima pametnija posla nego da brine o „Id“-ju (da ne komplikujemo sa egom u sredini, i ovako je komplikovano).

Za „Id“ Wikipedija kaže (a nađeno preko Googla (Giving Credit Where Credit is Due)):

“…The id is responsible for our basic drives such as food, sex, and aggressive impulses. It is amoral and egocentric, ruled by the pleasure–pain principle; it is without a sense of time, completely illogical, primarily sexual, infantile in its emotional development, and will not take "no" for an answer. It is regarded as the reservoir of the libido or "love energy”…".

Veliki broj nas dobrim delom napredujemo kroz vrćenje u raznim petljama. Tako i nazadujemo, opet dobrim delom, stagniramo, petljanje je relativno očigledno na nižem nivou pa bi ovakava tvdnja bila tautologija kad pored onih najprostijih petlji ne bi postojale i kompleksnije.

Meni kao programeru je inspiracija za post došla od mrtvih petlji u programerskom multithreadingu (učinilo mi se pre nedelju dve na blogu da je neko imao bolji srpski termin za deadlocks ali sam ga zaboravio), no u poslednjem izdanju časopisa Wired je izašao interesantan članak o blog manifestaciji rekurzivnih mreža pa otud skrenuta pažnja i prvi deo naslova. 

“You have a blog. You compose a new post. You click Publish and lean back to admire your work. Imperceptibly and all but instantaneously, your post slips into a vast and recursive network of software agents, where it is crawled, indexed, mined, scraped, republished, and propagated throughout the Web. Within minutes, if you've written about a timely and noteworthy topic, a small army of bots will get the word out to anyone remotely interested, from fellow bloggers to corporate marketers.” Ovim navodom sam iskopirao pola članka dok se ostatak, a još važnije interesantan Flash dijagram nalaze pod “The Life Cycle of a Blog Post, From Servers to Spiders to Suits — to You”.

Iako je koncept prebrzo ušao u upotrebu, pa tako postao marketinški kliše, malo ljudi spori da je koncept korisnika u centru zbivanja jedna od osnovnih karakteristika što definišu umrežavanje, pa kroz to umrežavanje mnogobrojne druge vertikalne tehnologije, koncepte, delatnosti i na kraju informacije uopšte. Tako, neminovno, i identitet pojedinca u svoj svojoj varljivoj i neodređenoj strukturi. Maglovitosti, čas vidljivoj, čas nevidljivoj, a uvek prisutnoj. Tačnije, jedan, ili nekoliko, od više identiteta.

Kao neki vir oko koga se svašta vrti dok u tom viru ne nestane.

Ako u razlikama između popularne i visoke kulture izoštrimo onu o količini vremena i truda potrebnim da se ugradimo u neki novi identitet, a u razlikama između popularne kulture i folklora onu gde mi, ili „naši“, možemo brže i efikasnije da „poguramo“ neku polugu, ili njenu interpretaciju, šta reći za svet gde je korisnik u centru zbivanja – mi smo identitet, i mi smo poluga. Mi smo pop.

Evropska Komisija je 4-tog Decembra izdala treći poziv da im se pošalju istraživačko-razvojne ponude u oblasti ICTja (Information and Communication Technologies).

Za one koji nisu upoznati sa FP7 (Framework Program 7) - radi se o šestogodišnjem programu trošenja preko 50 milijardi Evra na istraživanje i razvoj a da bi se podržala evropska konkuretnost u svetu. Od pre nekoliko meseci Srbija je ravnopravan član FP7 programa.

Osnove ovog poziva:

Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).