"The notion that I am me, feels like a pebble in my shoe" - Nobodyhere

Opet blog o umrežavanju ,  lepljivoj paučini iz koje se nija lako iskobeljati.

Ni ne pokušavam da se iskobeljam, naravno, nego mi od ne-tako-davnog talasanja  na rubu mreže, preko sadašnjeg Wikileaks talasanja, pa još nekoliko sitnica, sve više jedno drugo umrežavanje privlači pažnju.

Mnogi su čuli - u elektronici umeju da se kreću ne samo elektroni (teče struja), nego i šupljine. To je prividno, naravno, iluzija, pošto u šupljinu ulete neki od susednih elektrona pa je tad šupljina tamo gde je bio taj nekad susedni  elektron i nama se čini da se šupljina kreće.

Prostiji primer -zamislimo livadu i na njoj urednu 100x100 matricu, tj 10,000 ćelija u kojima mogu da stoje ljudi, pa onda samo 9,999 ljudi tako da nam je jedna ćelija uvek prazna. Ako se u praznu ćeliju uvek i brzo pomeri neka osoba iz susedne ćelije ima se utisak da se praznina kreće, ne ljudi.

Tako, čini nam se da je šupljina opipljiva. U elektronici šupljine rade posao, rade u društvu, rade ko zna gde.

Ovo "black-box..." sam sam (saaam) smandrljao, dok u U = 0 mnogi prepoznaju umešane prste R. Feynmana u pokušaju da se što prostije, kompaktnije opiše Univerzum.

U je matematička funkcija, konačna, pa ako sebi damo dvojku pošto uspemo da zapamtimo formulu, trojku za pamćenje osobine konačnosti funkcije, četvorku za prepoznavanje očiglednog fakta ili očiglednih fakata da nula desno implicira razne simetrije, akcije i reakcije, jedinstva i borbe raznih suprotnosti na levoj strani, pre nego što posegnemo za peticom jedan drugi nobelovac, fizičar, Frank Wilczek nas podseća da ne treba biti prebrz u popuštanju pred nekom kompaktnom formom (no pun intended).

Čitam popularni članak o planovima Evrope i Japana da u narednih nekoliko godina pokušaju sa transmutacijom nuklearnog otpada tako što će ga bombardovati neutronima. Tako će taj otpad postati nestabilniji pa će se onda spontano raspasti na mnogo manje štetne sastoje za „samo" 500 umesto uobičajenih više ili mnogo hiljada godina.

Članak mi budi dve grube grupe asocijacija:

- Na katalizatore ne samo fizičkih i hemijskih nego i društvenih procesa.

Grad me podseća na jednoroga (engleski „unicorn", za slučaj da sam pogrešio u izboru srpske reči). Ovog puta je grad Beograd, grad gde sam ja pet godina studirao pa pet godina radio pre nego što sam otišao. Ko je zaboravio, a, iskreno, i sam malo znam bez Interneta, ovde možemo da posegnemo za kolektivnim znanjem o jednorogu. Ono što je meni za sad dovoljno je da je jednorog dobar, nesebičan, i misteriozno divan. Kao i grad. A možemo ga uhvatiti, zarobiti, uglavnom ne-fer, prljavom rabotom.

Origami je japanska umetnost pravljenja figura savijanjem papira. Lepak i makaze, seča uopšte, nisu dozvoljeni.

Ili, u origamiju se na stare zgrade ne lepe novi papirni spratovi, po starim ulicama se ne seku stari papirni platani, staro se ne siluje, ne prlja, ne svojata na sebičan način, nego je inspiracija za maštovita sećanja i novo, kreativno "savijanje".

Reči iz naslova sa jedne strane, BetaDataFerrett sa druge su nekoliko reči kojima me britanski Economist podseća na nova komešanja koja donosi Web 3. Ovaj ferrett (? domaća lasica, potreban zoolog prevodilac!) je program koji manipuliše, petlja i postprocesira podatke o stanovništvu, dostupne preko weba, da bi građanstvu ponudio razne statističke i ostale derivate, a koji nudi američka vlada.

Meni ime programa budi vesele asocijacije (moja žena tvrdi da smo mi muškarci detinjasti do četrdeset i neke, a posle toga podetinjimo):

- Možda sam omašio u prevođenju, ali ferrett ima nekakve veze sa lasicama (weasel) - živuljkama koje su inspiracija za englesko: weasel words - lukavo korišćenje reči u ne baš najpoštenije i najmoralnije svrhe.

- Za lasice je karakterističan i weasel war dance - ratni ples lasica

....i kreativnost pojedinca - jedan od efikasnijih načina da se u malo reči kaže šta je Internet (engine for freedom and self-expression).

Jedan od osnovnih neprijatelja slobode pojedinca je strast za vlašću drugog pojedinca ili grupe ljudi. Stast za političkom, upravljačkom, novčanom, materijalnom itd nadmoći nad drugima ili okolinom.

U slobodnoj sredini (slobodnim brdima, slobodnoj kući, slobodnom vremenu, slobodnom duhu itd) jedna druga strast je jača od strasti za vlašću - radoznalost, istraživački, kreativni duh - strast da se oseti intelekt, pamet u nama, ljudima i svetu oko nas.

I, treća "strast", uvek neko trojstvo, bi bio strah. Strah da neću biti ni slobodan ni imati vlast.

Strah je začin koji strast za vlašću tako često postavlja na vrh piramide, skela koja drži uspravnu građevinu kojoj noge nikad nisu uspele dovoljno da ojačaju.

Staviti svako osećanje i strast u onu odgovarajuću i najbolju fioku, ili, tačnije, postaviti svaku fioku tako da ono čemu je namenjena nema gde drugde da ode, je deo umetnosti življenja.

Blogovi o Wikipediji Mirele i GajeR, gde se što autori a što komentatori dotiču preseka fluidnog kvaliteta mnogih Wiki priloga na jednoj strani, posebno širokog spektra tema na drugoj strani i sveprisutnosti Wikipedije na trećoj, me podsećaju na grafičku ili office automation snap-to-grid opciju u mnogim aplikacijama, gde grafičke ili tekstualne primitive poravnavamo ne po pojedinačnim pixelima, pošto je teško mišom brzo „uloviti" pojedinačne pixele na ekranu, nego aplikaciju podesimo tako da linije ili paragrafi mogu da krenu iz svakog n-tog pixela, desetog, na primer. Brzo postaviti kursor unutar 10x10 kvadrata nije veliki problem ni za manje vešte korisnike, pa se unutar ovakve opcije brzo i intuitivno radi.

Tačnije, podsećanje ide do rezolucije statičkih i dinamičkih osobina našeg znanja, sposobnosti korišćenja tog znanja, manipulacije, proširivanja i, uopšte, beskonačnog refaktorisanja tog znanja.

Rezolucije kao jedne od osnovnih normi našeg postojanja, čipkane zavese na prozoru između udobne kuće iz koje nije lako izaći napolje, i visokog plavog neba prošaranog tajanstvenim oblacima.

Osuđeni na prostor i vreme kako ih sad razumemo osuđeni smo i na logiku granulacije i sekvennciranja, pa onda i na slučajnost i tenziju koje tako neka zaokruživanja donose.

Malopre me prodavac kancelarijskog nameštaja podseti na tektonske pomeraje u obrazovanju - reče kako njegov sin sve češće zadatke za domaći donosi na USB memory-sticku, a tako vraća i sam domaći nazad u školu.

Naravno, dete ima kompjuter i broadband kod kuće.

Pošto je pamet sirovina koja se najviše traći, a bez obzira na traćenje dečija pamet nam je najvažnija, ne što će nam uglavnom oni pokrivati mnoge zdravstvene i socijalne troškove u budućim krizama, nego zato što ih volimo i brinemo se za njihovu budućnost u sve bržem i pametnijem svetu, opet mi privlači pažnju prosto kritična potreba da svako dete ima umrežen kompjuter kod kuće.

Znam da se ponavljam, ponavljam se i samom sebi, ali što reče jedan prijatelj nije još uvek problemati;no ovo ponavljanje pošto pametnom čoveku ne treba ponoviti jednu te istu stvar više od sedam puta.

Šta smo? Lisice ili ježevi? Da li znamo mnogo manjih stvari ili jednu veliku stvar?

Pitanje bi, verovatno, većini nas promaklo, kao i većina drugih pitanja, da nas ne podsećaju kako ono ima mračniju i setniju stranu - umorni od površnosti svaštarenja umemo s tugom da se sećamo propuštenih prilika da se nečemu potpuno i iskreno prepustimo, da bi drugi među nama tugovali za šarolikim svetom i životom kroz koji su provukli jednodimenzionalno vreme neke uže strasti.

Često imamo osećaj da smo u pogrešnoj koži, i često izgleda da je naša potreba da se zašijemo u pogrešnu kožu iskonska, deo azbuke ljudskog karaktera.

Pre neki dan gledam britansku emisiju Horizont, na temu svesti. Autor se dotiče delova raznih priča koje sam ja znao od pre, ali mi ponovan susret sa Koncept neuronom budi pažnju. Za one koji nisu čuli do sad - radi se o pojedinačnim neuronima koji "okidaju" (uključe se i "rade") samo i uvek na jedan konkretan, ovom prilikom prost nadražaj, na primer fotografiju neke ličnosti. I to ne ličnosti u nekom kontekstu, sa drugim ličnostima, u specifičnoj situaciji ili slično. Nego samo ličnosti.

Dobro, mnogi od nas će pomisliti, svi možemo da se pohvalimo gomilom "koncept neurona", ogoljenih i odvezanih od bilo kakve logike, smisla ili uzročno-posledične igranke. Samo ćemo pogrešiti! Te naše "tvrdoglave" tačkice skoro nikad nisu u stvari tačkice, pojedinačni neuroni, nego i dalje organizacioni fenomeni hiljada, desetina hiljada ili miliona neurona koji rade u nekoj vrsti simultanog aranžmana.