Evropska Komisija je juče izdala četvrti poziv za istraživačke i razvojne ideje unutar FP7 (Framework Programme 7), a u ICT grupi (Information and Communication Technologies). Rok za ponude je 1 April 2009 (milsim da im ovo nije prvi put da biraju prvi april kao važan dan :)

Za one koji nisu upoznati sa FP7 radi se o ogromnom novcu koji EC izdvaja za Istraživanje i Razvoj. FP7 traje 5 godina, sad smo u drugoj ili trećoj godine, ne sećam se ni sam, i radi se o preko 53 milijarde Evra. Srbija je ravnopravan pratner od nedavno.

Tako, ICT Call 4 je počeo, odvojeno je 801 miliona Evra. Jedno od osnovnih pravila je da u ponudi moraju da učestvuju najmanje 3 partnera iz 3 EC države (treba proveriti da li je svaki ravnopravni partner i „država". Ako to nije slučaj, nego se računaju samo EC zemlje, odna bi srpske institucije i firme morale da budu u konzorcijumima od najmanje 4 partnera (3 EC plus Srbija). Ovo obično nije problem pošto u prosečnoj ponudi učestvuje više od 4 partnera).

Ovde je objavljen poziv i za one koji po prvi put razmišljaju da učestvuju nekoliko dana čitanja dokumenata sa FP7-Cordis sajta je osnovni i prvi korak.

FP7 Home Page je ovde.

...samo da nije "..the proverbial straw that breaks the proverbial camel's back ".

Razmišljam, kad bi se pisale naše biografije, nije bitno koliko kome beznačajne ili značajne, koliko bi nas taj posao rado dalo nekom drugom da ga uradi za nas!

Mali broj, ja mislim. Ili mislim da mislim, a u stvari su drugi smislili za mene. Jedan od njih:

‘I do now have to say', said Don Quixote, ‘that the author of my history was no sage but some ignorant prattler, who started writing it in a haphazard and unplanned way and let it turn out however it would, like Orbaneja, the famous artist of Úbeda, who, when asked what he was painting, replied: "Whatever emerges"' (Don Quixhote, Part II, chapter III).

To da samo budale nikad ne menjaju mišljenje je mudrost često na mestu, to da društvo ne ceni naše česte promene mišljenja fakat, a to da mišljenje umemo da promenimo toliko brzo koliko brzo umemo da se premestimo iz jednog konteksta u drugi me podseća na knjigu "Mulitplicity" Rite Carter i njen intervju za BBC R4.

Razmišljam kako su mnogi zakoni u stvari prokletstva, neki fizički posebno. Na trenutke samo i možda bi tačnije moglo da se kaže kako su mnoga prokletstva horizontalnije kategorije pa su dobre šanse da će mnogi od nas prvo da ih primete u fizičkom svetu.

Ima mišljenja da nam uglavnom geometrija podupire intelektualnu srž i da posle nje dolaze derivati, abstraktni, lingvistički, numeriči i ostali. I pored toga što nam geometrija, i dovoljno je da se ograničim na nju, donosi i beskonačnost, ako rastegnemo maštu pa pokušamo da se pogledamo u nekoj veličini, npr, "sve" što nam Njutnovi zakoni kažu je da smo "poprilično" self-referencijalni, vrtimo se oko jednog te istog težišta dok nas neko ne pogura sa strane.

I kako strane širimo u jednom trenutku nemamo više nikog da nas pogura. Realm bez ikoga i ičega nam je stran. Mi, u stvari, u takav realm ne verujemo.

Pretpostavljam da će mnogi mlađi među nama doživeti da odu u svemir, na izlet, u najmanju ruku u bestežinsku orbitu oko zemlje. Bestežinstvo ima i jednu suroviju dimenziju, "svuda" prisutnu ali u bestežinskom očiglednu - zamišljam atronauta na pet metara od svemirskog broda. Brod miruje i astronaut miruje, u relativnom smislu se ne pomeraju. Ono što je prokleto u ovom performansu je da ne postoji autonomna akcija od strane astronatuka koja može da ga značajno približi ili udalji od svemirskog broda. Astronaut je yarobljen u vrlo ograničenom prostoru, a bez lanaca, lisica i ostalog, potpuno slobodan, a potpuno zarobljen.

.... not to where it has been" - Wayne Gretzky

Seća se preključe Warren Buffet  u NYT članku "Buy American. I Am.". Koga mrzi da čita članak je o tome kako su US akcije na berzi sad previše jeftine. Slično mišljenje juče dobijam i formalno od top City ekipe, iako se tiče šireg tržišta, ne smao američkog.

A neformalno, i to mnogi znaju, sad na tržištu ima firmi koje čim se ikakva likvidnost vrati u sistem mogu da prebiju ono što imaju i ono što su dužni i da im ostane više keša nego što im je sad vrednost akcija na tržištu.

Pada mi na pamet kako sam ja "negovao" svoju penziju u UK ‘ prve 4 godine po dolasku u UK, civil servant, u naučnoj insituciji, nakupio sam u penzionom fodnu dovoljno da ako bih se sad penzionisao penzija bi mi od toga bila nešto preko 1,000 funti godišnje, bruto. Imao sam 29 godina, penzionisan sa 65 nakupio bih oko £10K bruto godišnje (real terms ako se ništa značajno ne bi dešavalo, iako bih, verovatno, napredovao polako u poslu i u plati).

Kad sam video da ću slabo kusati ako u penziji ostanem da živim u UK onda sam promenio posao, iako je penzija bila samo jedan od razloga, pa počeo da uplaćujem dodatni novac u novi penzioni fond.

Na primer - metalna/limena ploča, ravna ("sheet of metal" na engleskom) se pod pritiskom prese pretvara u delove karoserije budućeg vozila. Nekoliko udaraca prese, nekoliko ploča i eto skoro cele karoserije ‘ korisne' transformacije. Meni interesantan obrazac za razne tematske paralele.

U blogu "The Lord of the Rules" mi je Lord trebao da bude Microsoft u Topological Quantum Comutingu. Pomišljao sam šta bi bilo da Microsoft, ovako veliki i moćan, prvi napravi ozbiljne praktične korake u ovoj oblasti.

Ali, naslov se nije ni "ohladio", a pažnju mi je privukla paralela - deca koja u novoj školi, pa tako u novom društvu, neverovatnom brzinom nađu ekvilibrijum u kom ima mesta za autoritet i pravila skoro svakog deteta, a unutar relativno jasno definisanih socijalnih kanala i kalupa. Kažem "relativno"pošto deca skoro sigurno donekle definišu topologiju prostora u kom se kreću.

..je, naravno, “He who has the gold”.

Šta je čije zlato je, još jednom naravno, teško reći. Nekome je to novac, nekome vlast, lepota, pamet, sila, racionalni ili iracionalni princip, srećne okolnosti, vika, dreka i ostalo, i sve ovo u ovakvoj formi ili onakvoj, pojedinačno ili u mešavini.

Iako blog nije o knjizi Fareed Zakaria „The Post American World“ pošto je nisam ni pročitao, ni o adaptiranom materijalu za članak u Newsweek-u, koji jesam pročitao, interesantna mi je paralela gde svet ubrzano ide u geo-političko-ekonomsku budućnost kroz uspon ostatka sveta i gde ICT (Information and Communication Technologies) ubrzano ide u budućnost kroz pojave na rubu mreže.

Lakše mi je definisati šta za mene nije rub mreže – komunikaciona infrastruktura i established, veliki web entiteti što nude usluge – provajderi, search engines, social networking etc.

A pošto je i sve ostalo umreženo, pa makar do daljnjeg čučalo i iza firewall-a, to mi je rub. I mi pojedinci smo rub, iako na „trivijalan“, tj klasičan, stari način.

Q: Kako se ponovo uspostavlja simetrija razbijena postavljanjem patke na pozornicu? Pošto “…the duck provides a considerable distraction. It flaps, it potters, sometimes it makes a bid for freedom…”.

A: Tako što na scenu postavimo gluvog, slepog i nemog.

I na pitanje i na odgovor slučajno nabasam pitajući Googla šta ima da mi kaže na temu “three degrees of separation”. Što baš tri? Fascinira me bliskost raznih tema i verovatno sam nekom “maestralnom” podsvesnom aritmetikom podelio šest na dva, aksiomatizovao tako “originalnu” ideju pa onda poleteo da joj vredno udahnem “dušu”. 

Hipoteze i nagađanja su jeftina, bar većini nas kojima život ne zavisi kritično od mišljenja sa kojim izlazimo pred svet, a ako im niko ne može proveriti vrednost onda i good value for money, opet - zato što su jeftina.

Tako, evo jedne transvaluation hipoteze by speculation. Recimo da juče vrednost znanja o tome kako „nasrtati“ na mikrotalasnu rernu (naterati je milom ili silom da radi ono što mi hoćemo) nije bila neka, pošto je i neznalac mogao uz priloženo upustvo da nasrće podjednako dobro. Lako je napraviti neku istorijsku paralelu gde je gradijent ovako neke vrednosti bio redove veličina značajniji, uglavom u pozitivnom smislu iako je istorija prepuna i negativnih primera.

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.