Što bi reko Unfuckable (a.k.a. „oštrooki“, dok se ne naljuti :) nisu danas „...baš svi dečaci otišli da daju tetki lek.....”. Ja samo dodajem da nečije tetke imaju Internet pa tako i pristup blogu :)

Naš super-ego (ovo ja lepim Google fragmente, a nemam mnogo pojma o naukama kojih se dotičem) se često održava uz pomoć štapa, kanapa i selotejpa. I onda nam periodično dođu dani kao danas, nekome „šokantni“, a velikom broju „stresni“ kad superego ima pametnija posla nego da brine o „Id“-ju (da ne komplikujemo sa egom u sredini, i ovako je komplikovano).

Za „Id“ Wikipedija kaže (a nađeno preko Googla (Giving Credit Where Credit is Due)):

“…The id is responsible for our basic drives such as food, sex, and aggressive impulses. It is amoral and egocentric, ruled by the pleasure–pain principle; it is without a sense of time, completely illogical, primarily sexual, infantile in its emotional development, and will not take "no" for an answer. It is regarded as the reservoir of the libido or "love energy”…".

Veliki broj nas dobrim delom napredujemo kroz vrćenje u raznim petljama. Tako i nazadujemo, opet dobrim delom, stagniramo, petljanje je relativno očigledno na nižem nivou pa bi ovakava tvdnja bila tautologija kad pored onih najprostijih petlji ne bi postojale i kompleksnije.

Meni kao programeru je inspiracija za post došla od mrtvih petlji u programerskom multithreadingu (učinilo mi se pre nedelju dve na blogu da je neko imao bolji srpski termin za deadlocks ali sam ga zaboravio), no u poslednjem izdanju časopisa Wired je izašao interesantan članak o blog manifestaciji rekurzivnih mreža pa otud skrenuta pažnja i prvi deo naslova. 

“You have a blog. You compose a new post. You click Publish and lean back to admire your work. Imperceptibly and all but instantaneously, your post slips into a vast and recursive network of software agents, where it is crawled, indexed, mined, scraped, republished, and propagated throughout the Web. Within minutes, if you've written about a timely and noteworthy topic, a small army of bots will get the word out to anyone remotely interested, from fellow bloggers to corporate marketers.” Ovim navodom sam iskopirao pola članka dok se ostatak, a još važnije interesantan Flash dijagram nalaze pod “The Life Cycle of a Blog Post, From Servers to Spiders to Suits — to You”.

Iako je koncept prebrzo ušao u upotrebu, pa tako postao marketinški kliše, malo ljudi spori da je koncept korisnika u centru zbivanja jedna od osnovnih karakteristika što definišu umrežavanje, pa kroz to umrežavanje mnogobrojne druge vertikalne tehnologije, koncepte, delatnosti i na kraju informacije uopšte. Tako, neminovno, i identitet pojedinca u svoj svojoj varljivoj i neodređenoj strukturi. Maglovitosti, čas vidljivoj, čas nevidljivoj, a uvek prisutnoj. Tačnije, jedan, ili nekoliko, od više identiteta.

Kao neki vir oko koga se svašta vrti dok u tom viru ne nestane.

Ako u razlikama između popularne i visoke kulture izoštrimo onu o količini vremena i truda potrebnim da se ugradimo u neki novi identitet, a u razlikama između popularne kulture i folklora onu gde mi, ili „naši“, možemo brže i efikasnije da „poguramo“ neku polugu, ili njenu interpretaciju, šta reći za svet gde je korisnik u centru zbivanja – mi smo identitet, i mi smo poluga. Mi smo pop.

Evropska Komisija je 4-tog Decembra izdala treći poziv da im se pošalju istraživačko-razvojne ponude u oblasti ICTja (Information and Communication Technologies).

Za one koji nisu upoznati sa FP7 (Framework Program 7) - radi se o šestogodišnjem programu trošenja preko 50 milijardi Evra na istraživanje i razvoj a da bi se podržala evropska konkuretnost u svetu. Od pre nekoliko meseci Srbija je ravnopravan član FP7 programa.

Osnove ovog poziva:

Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).

...na vrhu igle.

Pre neki dan čitam u londonskom FT-ju (Financial Times) Samuel Brittana na temu naglog opadanja vrednosti američkog dolara. Nije mi sam dolar tema nego dva fragmenta iz Brittanovog teksta:

 - Jedan o tome kako probleme često ne rešavamo nego jedan problem transformišemo u drugi
 - Drugi o tome kako ponekad problem najozbiljnije prirode treba prepustiti heuristici da ga reši (on kaže "markets", ne sećam se konkretne fraze ali se od čoveka njegovog kova problem retko ostavlja tek tako na "milost" i "nemilost" heuristike (stariji, vrlo obrazovan gospodin, često savetnik britanskom trezoru-ministarstvu za finansije)

Za one koji ne čitaju ekonomske tekstove ni u najslobodnije vreme, ili najamaterskijem maniru, naglo opadanje dolara je povuklo i valute vezane za dolar, kineski yuan, npr, pa su mnoge druge valute postale preskupe, zemlje koje ih koriste manje kompetitivne na svetskom tržištu.

U Beogradu će, sa malo sreće, u Janurau 2008. početi sa radom jedan mali klub.

Osnova će biti strane knjige i časopisi. Imamo novca za nekoliko stotina knjiga (najverovatnije preko hiljadu, ali teško je reći) i nekoliko desetina pretplata na strane časopise.

Focus je obrazovni sadržaj, i nauka i humanities, ali ne baš udžbenici. Popularniji sadržaj.

Ali to je samo fokus, oštrih pravila nema.

Klub će preporučiti članarinu, a postaviti i minimalne cene. Ta minimalna cifra je nula, besplatno, za đake, studente, penzionere i nezaposlene.

Ovo

'On a huge hill, Cragged and steep, Truth stands, and hee that will Reach her, about must, and about must goe;' - The Progresse of the Soule, John Donne.

Ma kako ponekad izgledalo da do nekih istina lako i neprimetno dođemo, nema lakog načina da se istina spozna, svaka lakoća je prividna. U tkanje istine uvek se uvlači rad - mentalni, fizički i emotivni. A ipak je ponekad spoznamo ne lako, nego kao da smo je uključili.

Sa ove, ili sa one strane vremena. Istine su uglavnom rastegljive u vremenu, rastegljive u prostoru ako impliciraju bezvremenost, ili rastegljive uopšte.

Fragment iz uvodnika Mary Douglas u knjizi "Purity and Danger", "One kind of dirt", mi se učinio interesantnim baš zato što baca svetlo, bar meni, ili mi budi asocijacije, na nestabilnu stranu istine.

Uopšte, čest nam je instict da istinu i čistoću uvežemo u neku jaku, nekad i slabiju, asocijativnu vezu, ne mora da bude simetrična, zavisi od istine, čistoće i onih koji uvezuju. M. Douglas u sličnu vezu stavlja nečistoću i kontekst, bar u uvodniku, i neka nam ta uvodna asocijacija bude super osnova, i neka nas u ovom blogu ne zanima ostatak knjige pošto bi, u najbolju ruku ova nečistoća-kontekst mašnica bila ne čupanje iz konteksta, nego čupanje iz knjige.

"How many miles to Babylon?
.......

If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."

Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.

Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u

Na ovu Frojdovu verziju Englightenmentovog znanja kao cilja, koje nas po sebi oslobađa, me je podsetio nedavni članak u časopisu Wired: Your Outboard Brain Knows All by Clive Thompson. Pod okriljem metafore Cory Doctorow "outboard brain" on priča o Internetu kao mentalnom plug-inu, o tome kako neke osnovne stvari sve slabije pamtimo pa se oslanjamo na elektronska pomagala, kako nam je teško bez Googla i Wikipedie da se "poravnamo" sa sagovornikom.

Priča kako ponekad u diskusiji potegne za Googlom da bi naleteo na fragmente koje je on napisao, a kojih se više ne seća. Kako čak i dok vodi telefonsku konverzaciju poteže za Internetom da bi formirao, prilagodio, konceptualizovao svoj stav ili potegao za projekcijom neke teme ili teze koju je sagovornik uveo.Dotiče se istraživanja koja navode kako pamtimo sve manje osnovnih činjenica.