... konspiracionih teorijica na temu nadolazećeg katastrofalnog kolapsa američke ekonomije i bitke za Evroaziju, a iz perspektive prebrzog dešavanja Kine, Nemačke, Irana, Sirije i Rusije

"Količina" događaja, i ne radi se više o broju nego količini, je neverovatna, iako je odavno poznato da američke hegemonije nema bez dolarske hegemonije, a ove bez petrodolarskse hegemonije, a nje bez vlasti nad Bliskim Istokom i "epsilon" okolinom.

Nemačka i Rusija su stubovi evroazijskog mosta, Kina glavni motor sa sve gorivom, pa se Nemačkoj u geo-strateškom ratu dešavaju 

... nego ako ga i ima koji problem taj život uopšte rešava?! - parafraza neke tamo, nekad tamo izjave Ludviga V.

Pale mi na pamet ove reči kako su mi se ovih dana izmigoljili iz zagrljaja poplaveli, dragi ljudi iz okoline kojima sam ovih nedelja objašnjavao čudo moderne civilizacije gde toliko ljudi ajd što vuku na humanities and arts, nego ih uopšte ne interesuju nauka i tehnika. A čudo utoliko što smo evolutivno radoznali i, iskreno, ne razumem kako uopšte možemo da spavamo dok ne saznamo šta se "kuva" u proizvoljno izabranom kubnom milimetru "praznog" prostora ispred nas.

I zevzek zvani "retko-popunjeno-a-površno-znanje" mi baci u lice Ludviga pre nego što sam dobio i zasluženu šansu da razmislim da li sada želim da pišem blog, ili da dopunim to znanje istraživanjem sa čim se još sve atom hroma u prirodnom "vitaminu" B12 može zameniti, povrh cijanida i nekih potencijalno neuro-degenerativnih compounds, u "ultra-čistim" vitaminskim dodacima što skupo prodaju naj-firme svima koji drže do zdravlja (i mene bilo uhvatilo pre nekih 27 godina, kako sam došao u UK, i držalo par meseci, pa sad ponekad samo prelistam gradivo).

... što nam ne može biti više blisko nego što jeste - loš opis reči „kvalija", načina na koji neopipljive stvari postoje za nas, ali ne na nivou kolektivne svesti nego pojedinačne. Recimo bol, crveno, sreća, grčka kriza.

Dobro, grčka kriza možda ne bi trebala tu da se smesti, ali mi, u gramzivosti za brzim kvalitetom nebitne dubine, lakše „operišemo" ako je tu stavimo.

Ima dosta blogova i ja se guram među društvo kraćim prilogom pošto tamo, na tim drugim blogovima, mogu samo da preletim preko komentara pošto nemam dovoljno vremena za pažljivije čitanje:

  • Grafikoni i tabele su ušli u populano blogovanje! Ispravno, i pozdravljam! Nije grčka kriza nešto preterano specifična. Evo TABEL'CE!

Taman sam zaboravio na svoju fascinaciju outoputem sa šest traka u jednom smeru, svih šest napakovanih, gde skoro svi voze prebrzo, ne drže ni približno bezbedno odstojanje od kola ispred sebe, pa onda neki od vozača što telefoniraju dok voze, što jedu, vode ljubav, igraju kriket, vaterpolo i slično, i nije to fascinantno nego činjenica da nema saobraćajnih nesreća. Tačnije, ima ih jako malo s obzirom na sav taj haos u koji je ta ravan realnosti u tom trenutku uronjena.

I kako sam zaboravio na to naleteo sam na vest da su Google autonomna vozila, bez vozača i ne šinska vozila nego ulična i drumska, AI, imala više desetina udesa, recimo 50-60, u poslednjih nekoliko meseci.

Ono što je pozadinski šum ovog sad tranzicionog civilizacijskog doba u kom živimo je komentar autora vesti: „skoro ni u jednom slučaju nije vozilo bilo krivo".

... „idiot", mi se negde pojavila pred očima, kako joj gustina korišćenja nalaže, pa „korisni idiot", što je i logično za nas starije, da bi „inteligentni idiot" brzo uzeo srebro i tako bronzu ostavio jedinom preostalom kandidatu, sintagmi „korisni, inteligentni idiot".

Ovo se desilo pre nekoliko dana, slučajno kako sam naleteo na Fejsu na Vučkov prilog prepiske između Sama Harisa i Noama Čomskog. Deo Vučkovog naslova „...Sam Harisovo ponosno, javno brukanje" je, verovatno, bio asocijativni ključ:

  - Meni je Sam Haris korisni idiot (inteligentni, ali to neću da ponavljam pošto uglavnom i razmišljam o inteligentnim ljudima).

  - Mogao bih da izostavim i „koristan" pošto pametni ljudi relativno lako zaobiđu zamku da igraju ulogu beskorisnog idiota, i ja „teoretišem" kako je za to izbegavanje dovoljna i minimalna doza strasti da svoj mentalni „atleticizam" projektujemo u javni prostor.

  - Noam Čomski je sve češće meta kritike i podsmeha sve većeg broja tih korisnih idiota, po mom skromnom i sve češće skromnijem mišljenju, koji ne da ne razumeju šta on priča, nego najčešće ne znaju ni šta je tema priče, ne zato što nisu sposobni nego iz jednog prostog razloga ...

Dok oni profesionalniji i ozbijniji od nas priučenih instant mudraca iz virtuelnih prostora značajno klimaju glavom u razumevanju više istine obrazaca tipa gde Rusija daje Grčkoj unapred 5 milijardi dolara od buduće zarade od još južnijeg toka, koji će sad da ide preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije do Centralne Evrope, da bi Grčka otplatila deo duga gde je i IMF jedan od većih primalaca, kako bi IMF mogao, uz US ubeđivanje, da da novac Ukrajini koja je slupana poslednjih N meseci, a ona mora da ga da Rusiji pošto se Rusi nešto navili da im stvarno isključe gas, .... e, dok oni o tome razmišljaju, i dok Slavoj Ž., pored Isaiah Berlinovog razumevanja među kulturama, kao ulitmativnog „sredstva" kako se u multiculti sredini dođe do crte u pesku, pa moralnog partikularizma gde koristimo „force" da tu liniju privremeno pomerimo, u nezgodnim situacijama, pošto nemamo ni vremena ni znanja za kontekstualnu analizu i obrasce šire namene, dok Slavoj Ž., dakle, uvodi i pojam „borbe", što je isto „force" plus džedajština, borbe kao leka protiv letargije dominantne kulture u mešanoj sredini sa kotradikcijama, tj dok on „...apeluje na Zapad da

...vrlog, novog sveta.

Neko ko je završio u poslu pisanja softvera, a u matematici se dotakao imaginarne ose samo u obaveznom obrazovanju, je skoro sigurno imao i trenutke gde, u vrhunskom „profesionalizmu", ima deo programa gde piše „Ovde program ne sme nikad da dođe". Obrazac je tebao da znači da je programer toliko dobro sagledao sve mogućnosti, i već ih odradio, da je ovo magično mesto, sa magičnom porukom, bilo potpuno odsečeno od „sveta".

I program, kao i sve neprijateljski raspoloženo oko nas, dođe i na to mesto u nekom trenutku.

Danas je rok za prijavljivanje osnivačkih članova AIIB (Asia Infrastructure Investment Bank). Kineska inicijativa, sa ključnim koncima još uvek u rukama Kine, je viđena, iako tek u poslednjih nekoliko nedelja, kao spekatakularan poraz US strategije, koja se zasnivala na pritisku na saveznike da se ne uključe u inicijativu.

Iako je UK, kao jedan od najbližih US saradnika, onomad dala verbalnu podršku inicijativi već sledećeg dana je na naslovnoj strani FTja izašla kritika i očekivala se UK uzdržanost. Po nekim pričama UK i mnogi drugi saradnici su nastavili sa (polu)tajnim pripremama za pridruživanje, držeći US izvan informativnih tokova, da bi u poslednjih par nedelja prvo UK pristupila inicijativi, pa za njom Nemačka, Francuska, Australija, .... Tajvan (kao poseban kuriozitet), Rusija, Indija, ... sve u svemu preko 40 država. Ironijom sudbine jedino je Japan od velikih odlučio da se ne pridruži da bi US juče naglasili da će se i oni pridružiti.

Često se kao razlog za inicijativu navodi kineska frustracija neodgovarajućim glasačkim pravima u svetskim institucijama, i dobar primer je MMF gde US ima posebna prava, a ne ispunjava obaveze, pa Kini čas obećava više prava, čas povlači to obećanje, to je, uglavnom, zvanični i formalni povod za inicijativu u površnom smislu i iz pera zapadnih komentatora.

Ako je vrhunska privilegija postojati uopšte i biti svedok života i mrdanja oko nas onda je na drugom vrhunskom mestu, bar nas muškaraca, bar meni onomad, bilo neko žensko društvo sa tim divnim i tajanstvenim razlikama i kikotanjem, beskrajnom brzom pričom koju bar ja nikad nisam pohvatao iako sam se u njoj lepo osećao, durenjem, brigom i „ne ljutim se" šminkom na prečesto al-na-kratko preozbiljnim licima ...

... da bi mi kasnije Bog podario dve ćerke kao dvoje starije dece i tako mi na prvo vrhunsko mesto stavio ta čudna bića sa nepoznate planete kojima su, i ovo je jedino mesto u celoj mojoj maleckoj priči gde nema sumnje, pri vrhu liste talenata bili hipnotički pogled i osmeh koji zarobi od prvog razvlačenja usana.

To da sreća služi odvažne je skoro sigurno tačno, ali služi još neke i u tom još nekom prostoru sam se ja zadesio po dolasku u UK sa ženom i tri meseca starom ćerkicom 1987. tako što smo dobili kuću na korišćenje na nekoliko minuta od mog prelakog istraživačkog posla i ženinog za koji su prvo bila potrebna tri voza i dva presedanja u odlasku pa posle povratku, a kasnije sat i nešto malo više vožnje kolima, pa sam i ja na nekoliko tih prvih godina u UK postao majka sa pranjem pelena za višestruko korišćenje, buđenjem, kuvanjem, vođenjem u park i ostalim trivijama koje su brzo zaboravljene ...

... da bi ustupile još više mesta onom najiskrenije-vrednom i nezaboravnom, sećanju na blizinu i druženje sa malim, prepametnim i predragim bićem.

To je onaj za koga važi definicija: „To je osoba koja se sa sumnjom osvrće na nove reči proverenih lažova".

Ko ne veruje u organic i non-organic podelu, pa se sekira na pomisao o bilo kakvoj štetnosti vakcina pošto su takve ideje besmislene, rizikuje da se nasekira po čitanju ovog bloga, iako je blog o hrani - MIT naučnica Stephanie Seneff kaže „Jedite organic hranu".

Tamo gde je to skupo možda postoje putevi, ne za sve u počeku, gde proizvođači i potrošači mogu malo da se približe.

Uvod ide dalje preko šaljivog intervjua sa neznanim japanskim doktorom:

P(itanje): Doktore, čuo sam da kardiovaskularne vežbe produžuju život. Da li je to tačno?
O(dgovor): Srce jedino dobro za neki broj otkucaja... Ne troši na vežbanje. Sve se istroši na kraju i pokvari.

P: Da li da smanjim potrošnju alkohola?
O: O, nikako. Vino pravi od voće. Voće jako dobro. Vinjak destilovano vino pa ima još više voće. Pivo pravi od žitarica. Žitarice isto dobro.