... "viših" moralnih normi.

Mi, deca sa sela, što ne znači da to ne rade ni mnoga ili najmnogobrojnija deca iz grada, često do granice očaja ne umemo da pokupimo sve konce dvorski-isprazne potrebe za audio-vizuelno-moralnim kočoperenjem ponekih nama dragih, cenjenih ili najdražih „vršnjaka" iz grada.

Al razumemo „big-picture" - balon od stana bez okućnice, životinja za uzgajanje, njive za rad i socijalnog okruženja koje ima nešto prirodniji dodir sa radom od koga živi se neminovno naduva nešto više nego seoski i podiže egzistenciju ne na viši nivo, da ne preterujem sa bockanjm, nego neminovno-alternativni na kom su opšte-vidljivije forme umetnosti, filozofiranja i razmišljanja prisutnije nego na selu.

Humor ovog tipa velikom broju ljudi nije potreban - ili su veseli i optimistični ili su ih životni problemi stvarno pritisli, uglavnom ne njihovom krivicom, pa su im tmurna osećanja mnogo teži problem nego većini nas.

U mom slučaju humor se neočekivano lepo „prilepio" pošto sam ja ubeđen da sam uglavnom veseo i optimista, a opet sam se prepoznao, ne na jednom ili nekoliko mesta nego na jedno 14 mesta više nego što sam očekivao:

    1. Plaši se, plaši se dosta - koncentriši se na strah, neka ti strah bude prioritet, svađaj se sa ljudima oko toga kako je njima lako a tebi teško

    2. Vežbaj sistematsko dosađivanje u neimanju kreativnog i interesantnog popunjavanja slobodnog i neslobodnog vremena na način koji je vredan tvog talenta. Kukaj dosta kako ti je dosadno.

    3. Časti se negativnim identitetom - dozvoli da ti negativna emocija priguši sve ostalo u tebi, naraočito ono pozitivno, veselo i kreativno.

Samo što nije počela nova EC (Evropska Komisija) R&D inicijativa:

    • 2014 do 2020, prvi poziv za R&D ideje koliko ove godine

    • €70 milijardi budžet

Ovo je velika šansa za ozbiljan izvod prihoda za mnoge koji mogu da odvoje sat vremena dnevno, u proseku, sledećih nekoliko godina .

Otkud ovoliki optimizam?!

Ko je pomislio da je blog o Srbiji u raljama poslenjih par decenija prevario se - obrasci prosti, epizodika predvidljiva, semantika prosto-prošireno rekurzivna - nije tema.

Pošto je ovo decenija robotike, između ostalog, sve je više popularnih članka na tu temu i sve je više vesti kako je imitiranje života, čak na vrlo niskom novou, jedini lek za jalovu algoritmičnost. Veštačke pčele, bubice u pravom vetru, pravi vetar u veštačkoj kosi, "theory of mind" koju osvajaju mali roboti, roboti koji počinju da se oblače u mekano ... i eto nas za čas u "ko te ima taj te nema, ko te nema taj te sanja" balonu od izgubljenosti u algoritmima koji ne rade i životu koji ne primećujemo.

Organizaciona fenomenologija, evolucija, emergence, rolling-with-the-punches egzistencijalna mehanika u robotici, kao i u živom ispod površine civilizacijskih tekovina, iz jako malo "materijala" i još manje neuralnih mreža izvlače fenomen od vrednosti sakrivene u malom oko nas.

"hash it out" - (semi)idiom iz engleskog jezika koji je meni sad interesantan zbog reči "hash" koju ću, valjda, objasniti dole niže, na prigrevačkom srpskom znači otprilike "promešajmo sve ponovo i u opuštenoj i iskrenoj, fer diskusiji pokušajmo da postavimo na JOŠ stabilnije noge".

A hash je, tj nije kolokvijalni hašiš iako je ubrzo jasno oktud kolokvijalna primena, nit seckani nit drobljeni nit mleveni komadići mesa koji zaostaju posle gozbe svih većih igrača, pa podosta začinjeni, da im se sakrije prošlost, mogu onda i u konzervu, iako ne moraju - nije dobro ko pašteta niti mesni narezak al uz svež hleb onima koji ne pamte prošle gorušice nije ni toliko loše (tj jeste ako čovek nije previše gladan).

Ukratko, mesožderima je hash bolji od slatkog kupusa bez mesa.

"Da li, da li, da liiii meni nešto faliiii ..."

Priča se da su dečaci precizniji kada imaju neki cilj!

Ilustracija: Schiphol aerodrom data slicing and dicing gurui su zaključili da se previše novca troši na čišćenje poda oko pisoara u muškim klonjama. Pa su, i to su mnogi videli i ja se jako dobro sećam mog iznenađenja i naglog skoka lovačkih hormona mi u uvek budnom telu, došli na ideju da na dnu pisoara nacrtaju muvu.

Muva je vrlo verno nacrtana, ko prava, i dok se nevino muško sabere troškovi čišćenja poda u klonjama su opali za 80 posto.

I pshilolozi, nebudi lenji, nazvaše ovo, pre ili posle događaja, vreme nije bitno, "nudge" efekat (pomeraj).

Kažu da ljubazne reči iznad pisoara tipa "Dragi gospodine, dali bili biste bili ljubazni da ..." ne bi imale ni približno efikasnog efekta.

"The Road goes ever on and on
Down from the door where it began.
Now far ahead the Road has gone,
And I must follow, if I can,
Pursuing it with eager feet,
Until it joins some larger way
Where many paths and errands meet.
And whither then? I cannot say."

~ J.R.R. Tolkien, The Fellowship of the Ring

Setio se sarkastične primene engleskih reči "infinite wisdom" pa obrasca gde mi što često falširamo i frljamo se u odlukama i razmišljanjima ponekad naletimo na vrlo ozbiljan izazov pa rešimo kako je vreme da "sednemo" i ozbiljno razmislimo.

I razmišljamo, razmišljamo, sve naše mane i bubice po po strani i pod kontrolom, razmišljamo i .... evo mudrosti, evo odluke, .... gore nego ikad :-) Naravno, u trenutku kada donosimo odluku mi ne znamo da je ona gora nego ikad pošto, zar ne, u ovako promišljenom procesu mi tu odluku nebismo doneli. Mi to saznamo nešto kasnije, iza tačke posle koje nema povratka. 

„Ne pokušavajte nikad da dodirnete vaše idole, može pozlata da vam se zalepi za prste"

Pade mi na pamet nematerijalnost virtuenog života, iako je i u nevirtulenom životu materijalnost najčešće svedena na pogled i zvuk, pa se setih „ekstra specijalne" atribucije marksističkog viška vrednosti koju onda Diedrich Diederichsen pokušava da posmatra i u umetnosti.

Prva interesantnost se ogleda u neverovatnom padu vrednosti muzike (mislim na monetarnu vrednost, ne realnu vrednost) u poređenju sa neverovatnim skokom u novčanoj vrednosti dela likovne umetnosti.

E sad, zvuk imamo i preko telefona, skajpa, ako se opet vratim na virtuelni život, samo ga tamo relativno retko koristimo. Chat je, opet, neki sumrak između virtuelnog i realnog pa Miško „Mudrac" zaključuje da stvarnu razliku između virtuelnog i realnog čini dodir i samo dodir.

I neka verovatno hemija samo što ona nije artikulabilna ni mnogo većim literarnim talentima, pa ja neću da se guram („mnogo većim" relativizam, ego-profilijada je uvek beskrajni izvor veselja).

Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

"Cynical realism is the intelligent man's best excuse for doing nothing in an intolerable situation." - Aldous Huxley

Pre nešto više od nedelju dana su jedan visoki političar u UK, bivši ministar sadašnje koalicije, i njegova bivša supruga osuđeni na zatvorsku kaznu od 8 meseci. On je suprugu onomad zamolio da slaže kako je ona prebrzo vozila kola da ne bi on dobio kaznene poene ("uhvatila" ih kamera), ona pristala, posle priznala da je slagala i sada su oboje u zatvoru. Od njegove političke karijere više nema ništa.

I ovo zvuči surovo, prekršaj je mali, svi ponekad prebrzo vozimo, laganje i podmetanje noge sudu, ubeđivanje na laganje i podmetanje noge sudu su ozbiljniji prekršaji, ali kazna, na prvi pogled, i dalje ume da izgleda surova.

Ja se ponekad setim UK pravnog sistema pošto na sve strane možemo da se provučemo ovde bez pečata ili potpisa, mnogi zakoni su prosti i vrlo liberalni, ne postoje lične karte, ali postoje granice na koje ne sme da se zaboravi, a čini nam se da bi svi umeli da zaboravimo na njih.

Apropos umeća zaboravljanja - jednom davno sam ja, sa 9 kaznenih poena na mojoj dozvoli u šali rekao suvozaču da sa sledeća tri poena gubim dozvolu pa bi mogao on da "vozi" ako baš ne primetim kameru na vreme. Iako prosto artikulisana šala je prošla neshvaćeno i ja sam samo zaključio da ljudi iz jednog grada u Srbiji nemaju previše smisla za humor.