Evropska Komisija je 4-tog Decembra izdala treći poziv da im se pošalju istraživačko-razvojne ponude u oblasti ICTja (Information and Communication Technologies).

Za one koji nisu upoznati sa FP7 (Framework Program 7) - radi se o šestogodišnjem programu trošenja preko 50 milijardi Evra na istraživanje i razvoj a da bi se podržala evropska konkuretnost u svetu. Od pre nekoliko meseci Srbija je ravnopravan član FP7 programa.

Osnove ovog poziva:

www.kazoze.com, 2/3

Gost autor: martin_krpan

Kako da nađem svoga poslodavca? Ustanem, napravim limunadu, izađem u prirodu, stavim slušalice - pustim BAGDAD CAFE - I'm Calling You i zakačim se na www.kazoze.com.

Interesantno je kako reč „generic" („opšte", „nebrendirano", ...) ima negativne konotacije u Engleskom slengu - inferiorno, zapušteno, prljavo, izgužvano, manje važno, ...

I kako je brend postao jedna od mračnih sila koje prožimaju moderni, civilizacijski „univerzum", a sveprisutna i magnetski privlačna.

Slučajno je PCR (Paul Craig Roberts) iskoristio reč kao opšti obrazac u članku o kapitalizmu kada je dao primer prodaje nemačkih podmornica Grcima za novac koji su pozajmili od Nemaca, a koji Grcima nije bio potreban nego je politička "elita" bila podmićena da bi ga pozajmila. Dalje ide priča, što PCRova što moja, kako nije svaka kinta od tog novca projekcija napravljene vrednosti vrednih Nemaca, nego je izvučena iz "kvantnog vakuma", pošto je to moguće na najvišim nivoima vlasi prostim pritiskom na kompjutersku tipku.

"Da li, da li, da liiii meni nešto faliiii ..."

Priča se da su dečaci precizniji kada imaju neki cilj!

Ilustracija: Schiphol aerodrom data slicing and dicing gurui su zaključili da se previše novca troši na čišćenje poda oko pisoara u muškim klonjama. Pa su, i to su mnogi videli i ja se jako dobro sećam mog iznenađenja i naglog skoka lovačkih hormona mi u uvek budnom telu, došli na ideju da na dnu pisoara nacrtaju muvu.

Muva je vrlo verno nacrtana, ko prava, i dok se nevino muško sabere troškovi čišćenja poda u klonjama su opali za 80 posto.

I pshilolozi, nebudi lenji, nazvaše ovo, pre ili posle događaja, vreme nije bitno, "nudge" efekat (pomeraj).

Kažu da ljubazne reči iznad pisoara tipa "Dragi gospodine, dali bili biste bili ljubazni da ..." ne bi imale ni približno efikasnog efekta.

Baš smo se pre neki dan lepo raspričali na FB-u na temu kako bolje raditi, živeti takoreći, kad sam ja naglo i neočekivano vrcio sa te svilene krpice i zatekao se u paukovoj mreži „bubica" koje sam onomad ostavio „za posle", ko da su neka poslastica. I to ne u nekoj urednoj mreži nego onoj pravoj seoskoj gde pauk ko da je popio malo i mlati bez plana i programa (kako zna koje su niti lepljive, a koje nisu nije ni njemu jasno).

I sad, odjednom, subota - idealno vreme da se izlistaju saveti za bolji rad, pa do Ponedeljka uredno zaborave, da se ne opterećujemo previše radnim danom.

I evo te, jedne druge paučine, paučine od saveta, finije po definiciji, naravno, zvezdasto entogonalne, na FB-u izlistane pod urednim imenom očigledno jedne „mračne" organizacije „Landscape Architects Network":

Srećna i Nova i Stara godina :-)

„Ja sam rođen da bih pravio greške, a ne da bih folirao savršenstvo" - Drake (valjda?!)

Fejs citati, meni fascinantan kolektivni trud oko citata, ceo „posao", jeste fenomen.

Taman kad nam se učini da je sve teže dokopati se površine u moru citata, „good reads" fragmenata pa misli u virtuelnom svetu koji neumorno tikće pojavi se poneka čudna „kombinacija reči" koja u našim glavama udari u dobro skriveno asocijativno mesto, u veliku raskrsnicu, u šumu, u prašumu, u ćošak iza paučine koji ne želimo da očistimo.

"The notion that I am me, feels like a pebble in my shoe" - Nobodyhere

Opet blog o umrežavanju ,  lepljivoj paučini iz koje se nija lako iskobeljati.

Ni ne pokušavam da se iskobeljam, naravno, nego mi od ne-tako-davnog talasanja  na rubu mreže, preko sadašnjeg Wikileaks talasanja, pa još nekoliko sitnica, sve više jedno drugo umrežavanje privlači pažnju.

Mnogi su čuli - u elektronici umeju da se kreću ne samo elektroni (teče struja), nego i šupljine. To je prividno, naravno, iluzija, pošto u šupljinu ulete neki od susednih elektrona pa je tad šupljina tamo gde je bio taj nekad susedni  elektron i nama se čini da se šupljina kreće.

Prostiji primer -zamislimo livadu i na njoj urednu 100x100 matricu, tj 10,000 ćelija u kojima mogu da stoje ljudi, pa onda samo 9,999 ljudi tako da nam je jedna ćelija uvek prazna. Ako se u praznu ćeliju uvek i brzo pomeri neka osoba iz susedne ćelije ima se utisak da se praznina kreće, ne ljudi.

Tako, čini nam se da je šupljina opipljiva. U elektronici šupljine rade posao, rade u društvu, rade ko zna gde.

U brzom čitanju jednog članka o ključnim idejama zapadne filozofije dođem do dela gde spominju Žižekovo tamo-negde gunđanje na temu šireg i pasivnog prihvatanja poraza marksizma i kapitalizma, gde bi on prvi poraz preispitao, a drugi iskoristio.

Uopšte mi nije potrebno da idem i tražim šta je on i gde napisao - tj nisam imao vremena - da bih u toj jednog rečenici prepoznao i veliki deo svog sentimenta.

Od marksizma, preko komunizma do Zvezadnih Staza.

A kako me je komunizam doveo do zvezanih staza tu su odjednom i rituali, kojih je serija prepuna u što igri mašte, a što pokušaju da se iz tog nekog budućeg lepšeg sveta ne zatre ljudska jednačina, da ono što nam je lepo i uzbudljivo do te mere da nam dotiče efemernu egzistenciju na ritualan način -iracionalan do nivoa gde ne da se uzročno-posledične veze potpuno gube nego, u stvari, nema ni mesta gde bi se udenule - ne bude isto tako efemerna pojava čije će tragove buduće čovečanstvo samo prebirati po nepreglednom moru istorijskih zapisa. Ili će dede i babe roboti prepričavati unucima robotima.

Pa onda pročitam članak koji kaže da je nama privrženost ritualima evolutivna osobina, čak toliko jaka da ajd, za odrasle bi se reklo da se radi samo o pripadnosti grupi, i potvrdi te pripadnosti, a grupa je važna, ali kod dece, malecke, su primetili dobrim delom neobjašnjivu pristrasnost u kopiranju i izvođenju radnji i rutina koje su negde videli, a kod kojih uzročno-posledičnost njima nije jasna ili vidljiva. Rutine koje razumeju nisu toliko interesantne.

Taman sam zaboravio na svoju fascinaciju outoputem sa šest traka u jednom smeru, svih šest napakovanih, gde skoro svi voze prebrzo, ne drže ni približno bezbedno odstojanje od kola ispred sebe, pa onda neki od vozača što telefoniraju dok voze, što jedu, vode ljubav, igraju kriket, vaterpolo i slično, i nije to fascinantno nego činjenica da nema saobraćajnih nesreća. Tačnije, ima ih jako malo s obzirom na sav taj haos u koji je ta ravan realnosti u tom trenutku uronjena.

I kako sam zaboravio na to naleteo sam na vest da su Google autonomna vozila, bez vozača i ne šinska vozila nego ulična i drumska, AI, imala više desetina udesa, recimo 50-60, u poslednjih nekoliko meseci.

Ono što je pozadinski šum ovog sad tranzicionog civilizacijskog doba u kom živimo je komentar autora vesti: „skoro ni u jednom slučaju nije vozilo bilo krivo".

Nemam pojma kako se ovo prevodi, svaka čast talentima, "Sveti Monstrumi" mi tesko, kao da "monstrum" monstruoznije zvuci na srpskom nego na engleskom.

U modernom baletu pod istim imenom igraju Sylvije Guillem i Akram Khan, ko god se setio svaka mu čast, tesko da je mogao bolje da se seti i prilepi uz lik Sylvije Guillem - neverovatna žena.

Povod za blog su mi ti "monstrumi" (neverovanta je hipnotička moć te mračne strane - gledam kako mi posle par rečenica ono "sveti" već polako i podsvesno ispada iz idioma), ne Sylvija, iako nam balet donosi dva "sveta monstruma" ("monstruma", da skratim), pa tako i definicija postaje lakša: