Ne znam više da li zbog hroničnog bunila od zaspivanja u sofi dok uveče gledam TV, gde više nisam siguran da li je žena, ja ili prepametni TV izabrao Almodovarovog Matadora i telepatskog Banderasa, i nisam siguran kako se neznano i niotkud pojavio shape shifter u zaboravljenoj priči Star Treka za vreme istog tog bunila, ili zbog A.C.Graylinga i "... Philosophy, for all its apparent abstractions and technicality, is realy just a membrane away from ordinary, everyday practical concerns..." (pročitao na poleđini jedne druge knjige pre neki dan dok sam komentarisao na drugom blogu, nisam nikakav znalac), ili zbog Ničeove fascinacije naglim, širokom  i dubokim pomerajem u vrednosnom sistemu kako se pojavilo hrišćanstvo (transvaluation), pre neki dan mi pade na pamet misaoni eksperimenat.

I taj eksperimenat je tema bloga, jedino što sam ja zauvek fasciniran našim asocijativnim umom, pa otud i prvi pasus, gde tako lako skačemo sa teme na temu, bez obzira na kvalitet i vezu između tema, i gde na prvi pogled jedna od banalnijih sekundi u našim životima ume da pokrene lavinu koja nas posle okupira dan, dva, nedelju dana ili mnogo godina.

'On a huge hill, Cragged and steep, Truth stands, and hee that will Reach her, about must, and about must goe;' - The Progresse of the Soule, John Donne.

Ma kako ponekad izgledalo da do nekih istina lako i neprimetno dođemo, nema lakog načina da se istina spozna, svaka lakoća je prividna. U tkanje istine uvek se uvlači rad - mentalni, fizički i emotivni. A ipak je ponekad spoznamo ne lako, nego kao da smo je uključili.

Sa ove, ili sa one strane vremena. Istine su uglavnom rastegljive u vremenu, rastegljive u prostoru ako impliciraju bezvremenost, ili rastegljive uopšte.

Fragment iz uvodnika Mary Douglas u knjizi "Purity and Danger", "One kind of dirt", mi se učinio interesantnim baš zato što baca svetlo, bar meni, ili mi budi asocijacije, na nestabilnu stranu istine.

Uopšte, čest nam je instict da istinu i čistoću uvežemo u neku jaku, nekad i slabiju, asocijativnu vezu, ne mora da bude simetrična, zavisi od istine, čistoće i onih koji uvezuju. M. Douglas u sličnu vezu stavlja nečistoću i kontekst, bar u uvodniku, i neka nam ta uvodna asocijacija bude super osnova, i neka nas u ovom blogu ne zanima ostatak knjige pošto bi, u najbolju ruku ova nečistoća-kontekst mašnica bila ne čupanje iz konteksta, nego čupanje iz knjige.

Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

"Da bi doneo odluku, presudi; da bi presudio, budi razuman; da bi bio razuman, donesi odluku" - možda petlja u ovoj "logici" i nije najočiglednija onima koji veruju više od drugih, pa nemaju petlju nego liniju koja polazi od verovanja, možda sam je ja pogrešno preveo, možda nije petlja nego spirala, ali tu je negde i petlja, petlja, petljica, kao u onom cirkusantskom cilindru gde vešti momci, ili devojke, voze motore ili mala kola u krug.

Čudo oko tog verovanja (sad više nisam siguran da li sam već pisao o tome i u svom blogu negde, ili samo u komentaru kod Čera, komentara se sećam, godine mi zbunjuju pamćenje zbunjeno od rođenja) je što možemo da ga uključujemo ili isključujemo po želji (tj ko ne može baš u nekom zadatom trenutku može da se obuči da to radi) sa neverovatim i iznenađujućim rezultatima!

Edge se pita ovog puta (pitanje za 2009-tu godinu):

WHAT WILL CHANGE EVERYTHING? (Šta treba da se desi da bi se sve promenilo?)

Od mnogih ljudi koji su se već dokazali u istraživanjima raznih vrsta dolazi i mnogo odgovora, koje svako može da čita po želji. Mene već sam naslov podseća na nekoliko nedavnih vesti koje, opet, podsećaju na Ray Kurzweila, čoveka koji je personifikacija vere u sve brže i čudesnije odvijanje fantastičnog koje donose nauka i tehnika.

Ray Kurzweila je dao odgovor davno. Čovek koji se do bizarnog drži izreke da je umreti danas slično ginjenju u poslednjem danu nekog rata, pa tako vodi život gde je dobar deo života u bogatstvu (on se davno obogation na 2D seknerima i OCR (Optical Character Recognition) pa posle po prirodi izuzetne pameti i discipline samo širio to bogatstvo) zamenjen životom po klinikama, ali ne zbog zdravstvenih problema nego zbog potrebe da se ne umre baš "sad".

Ljubiteljima Zvezdanih Staza ne treba previše objašnjavati lik i delo entiteta zvanog Borg - pseudo rasa kibernetičkih organizama (pozajmljeno od Wikipedije, da se ne mučim u prvoj rečenici bloga) koji teže tehnološko-organizacionoj perfekciji kroz porobljavanje i kibernetizaciju vrednijih primeraka drugih civilizacija, pa uništavanju ostataka tih civilizacija da ne bi predstavljali konkurenciju, a preko potpunog nedostatka empatije, sve sa ciljem da bi to porobljavanje bilo što efikasnije i urađeno uz što manji rizik.

Ono što je najvažnije, Borg pamet je kolektivna na mnogo dublji način nego što mi zamišljamo kolektivnu pamet.

Pod plaštom straha Borg zaljubljenike u Zvezdane Staze ređe asocira na fenomen kolektivnog nego što bi neko ko ne gleda seriju pomislio pri slušanju uvoda u Borg priču.

Tako, lišen nasilničkog i šačice preterivanja, pa obogaćen empatijom Borg bi nekim grupama maštovitih čitalaca, po nekim paralelama, a pod pritiskom sve prisutnijeg kompjuterskog procesiranja, i propusne moći mreža, pa nanotehnoloških trendova i fokusa na ekonomiju znanja, bio dobar proxy za našu srednjoročnu budućnost.

Q: Kako se ponovo uspostavlja simetrija razbijena postavljanjem patke na pozornicu? Pošto “…the duck provides a considerable distraction. It flaps, it potters, sometimes it makes a bid for freedom…”.

A: Tako što na scenu postavimo gluvog, slepog i nemog.

I na pitanje i na odgovor slučajno nabasam pitajući Googla šta ima da mi kaže na temu “three degrees of separation”. Što baš tri? Fascinira me bliskost raznih tema i verovatno sam nekom “maestralnom” podsvesnom aritmetikom podelio šest na dva, aksiomatizovao tako “originalnu” ideju pa onda poleteo da joj vredno udahnem “dušu”. 

HAMLET: Do you see nothing there?

QUEEN: Nothing at all, yet all that is I see.

Kažu da ako želimo dobro deci treba da ih obučemo, nahranimo i pustimo s uzice.

Slično, pretpostavljam, važi i za odrasle. I ne samo one koji su manje srećnim okolnostima upetljani u uzice prvenstveno ekonomsko političke prirode.

Od gory "tell me something" mehurova naše, bliske ili tuđe prolaznosti koji s vremena na vreme požure na površinu, do mnogo nežnijih, a uvek prisutnih i uvek nevidljivih demona u obliku finih niti, danas svilenih sutra buđavih, a uvek tolikobrojnih da nas svako novo rađanje i svaki novi prvi koraci uvek vode tamo gde smo već bili.

Možda na one prve nepokidane uzice, danas okoštale, ono prvo udaranje u još uvek gole grudi, danas tupo, a možda na mesto onog prvog plamena, danas tihog i pokornog.

„Ne pokušavajte nikad da dodirnete vaše idole, može pozlata da vam se zalepi za prste"

Pade mi na pamet nematerijalnost virtuenog života, iako je i u nevirtulenom životu materijalnost najčešće svedena na pogled i zvuk, pa se setih „ekstra specijalne" atribucije marksističkog viška vrednosti koju onda Diedrich Diederichsen pokušava da posmatra i u umetnosti.

Prva interesantnost se ogleda u neverovatnom padu vrednosti muzike (mislim na monetarnu vrednost, ne realnu vrednost) u poređenju sa neverovatnim skokom u novčanoj vrednosti dela likovne umetnosti.

E sad, zvuk imamo i preko telefona, skajpa, ako se opet vratim na virtuelni život, samo ga tamo relativno retko koristimo. Chat je, opet, neki sumrak između virtuelnog i realnog pa Miško „Mudrac" zaključuje da stvarnu razliku između virtuelnog i realnog čini dodir i samo dodir.

I neka verovatno hemija samo što ona nije artikulabilna ni mnogo većim literarnim talentima, pa ja neću da se guram („mnogo većim" relativizam, ego-profilijada je uvek beskrajni izvor veselja).

Svako ko drži do sebe u modernom svetu može ko iz rukava da potegne bar jedan razlog da s punim pravom bude primljen u ludnicu. Samo svet tako ne radi, super simetrija to ne dozvoljava, tj previše ludaka, iako neki navijeni logičar ili topologičar može da primeti da danas ima potpuno neobjašnjiva neravnoteža sa previše "normalnih" u svetu. Pa tako menadžeri, kilavi kao što često umeju da budu, nisu pripremili dovoljno "kapaciteta" u tim objektima od posebnog društvenog značaja.