... objavite na Tviteru ili Fejsu!

Metaforičan naslov: zgrada je Srbija, požar je tamošnja ekonomska situacija, a tvitovanje i fejsovanje je iznošenje mišljenja, analiza i sugestija nemetaforničnih virtuelno-realnih prijatelja na previsokim nivoima svesti i bitisanja.

Izvinjenje: ja bih sada morao da radim, baš frka na poslu, ali kako to često bila baš mi se sada i pričitalo blogova, i prikomentarisalo, a i zasvrbelo da nešto "više" iscedim iz malo znanja, uglavnom neproverenog, i puno pretpostavki, pa logike sumnjivih strukturalno-dinamičkih osobina.

Kada smo mi, nas tri ortaka, u prvo .com pucanje ušli pre više od deset godina sa oko 100 zaposlenih u firmi to je bila "divna" prilika da teorijsko znanje nižeg kvaliteta koje je bilo ispod časti nama "intelektualcima", pa značajnim "teoretičarima" i "ideolozima", ipak proverimo i u praksi - kako preživeti bez otpuštanja nama dragih i pametnih, pa vrednih kolega i prijatelja.

Evolucija u tehnologiji --- Revolucija u ponašanju (tema pariskog LeWeb3 2007, 11-12 Dec) - Da li smo mi prva generaciji koja je svedok ove inverzije? U normalizovanom smislu, naravno: o mnogim pojavama u prošlosti možemo da pričamo kao o micro/mini inverzijama, tj revolucije u ponašanju su suviše male u odnosu na sveukupno ponašanje, ponekad su razvodnjene u vremenu, pa je teško biti svedok.

Normalizovanu i u smislu postavljanja perspektive, ili referentne tačke, između tehnologije i ponašanja, inače možemo da tvrdimo kako su i promene u tehnologiji i promene u ponašanju revolucionarne.

Povod za blog je Percolation Theory. Više puta smo ovu teoriju pominjali na blogu u komentarima.

Moja popularna definicja kaže da "kako mreži postepeno povećavamo gustinu postoje tačke, perkolacioni pragovi, gde se mreži naglo povećava moć" (snaga, bogatstvo, neki njihov više ili manje abstraktan derivat, pričamo o abstraktnim konceptima).

Iako je koncept prebrzo ušao u upotrebu, pa tako postao marketinški kliše, malo ljudi spori da je koncept korisnika u centru zbivanja jedna od osnovnih karakteristika što definišu umrežavanje, pa kroz to umrežavanje mnogobrojne druge vertikalne tehnologije, koncepte, delatnosti i na kraju informacije uopšte. Tako, neminovno, i identitet pojedinca u svoj svojoj varljivoj i neodređenoj strukturi. Maglovitosti, čas vidljivoj, čas nevidljivoj, a uvek prisutnoj. Tačnije, jedan, ili nekoliko, od više identiteta.

Kao neki vir oko koga se svašta vrti dok u tom viru ne nestane.

Ako u razlikama između popularne i visoke kulture izoštrimo onu o količini vremena i truda potrebnim da se ugradimo u neki novi identitet, a u razlikama između popularne kulture i folklora onu gde mi, ili „naši“, možemo brže i efikasnije da „poguramo“ neku polugu, ili njenu interpretaciju, šta reći za svet gde je korisnik u centru zbivanja – mi smo identitet, i mi smo poluga. Mi smo pop.

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.

... "viših" moralnih normi.

Mi, deca sa sela, što ne znači da to ne rade ni mnoga ili najmnogobrojnija deca iz grada, često do granice očaja ne umemo da pokupimo sve konce dvorski-isprazne potrebe za audio-vizuelno-moralnim kočoperenjem ponekih nama dragih, cenjenih ili najdražih „vršnjaka" iz grada.

Al razumemo „big-picture" - balon od stana bez okućnice, životinja za uzgajanje, njive za rad i socijalnog okruženja koje ima nešto prirodniji dodir sa radom od koga živi se neminovno naduva nešto više nego seoski i podiže egzistenciju ne na viši nivo, da ne preterujem sa bockanjm, nego neminovno-alternativni na kom su opšte-vidljivije forme umetnosti, filozofiranja i razmišljanja prisutnije nego na selu.

...na vrhu igle.

Pre neki dan čitam u londonskom FT-ju (Financial Times) Samuel Brittana na temu naglog opadanja vrednosti američkog dolara. Nije mi sam dolar tema nego dva fragmenta iz Brittanovog teksta:

 - Jedan o tome kako probleme često ne rešavamo nego jedan problem transformišemo u drugi
 - Drugi o tome kako ponekad problem najozbiljnije prirode treba prepustiti heuristici da ga reši (on kaže "markets", ne sećam se konkretne fraze ali se od čoveka njegovog kova problem retko ostavlja tek tako na "milost" i "nemilost" heuristike (stariji, vrlo obrazovan gospodin, često savetnik britanskom trezoru-ministarstvu za finansije)

Za one koji ne čitaju ekonomske tekstove ni u najslobodnije vreme, ili najamaterskijem maniru, naglo opadanje dolara je povuklo i valute vezane za dolar, kineski yuan, npr, pa su mnoge druge valute postale preskupe, zemlje koje ih koriste manje kompetitivne na svetskom tržištu.

Iako blog nije o knjizi Fareed Zakaria „The Post American World“ pošto je nisam ni pročitao, ni o adaptiranom materijalu za članak u Newsweek-u, koji jesam pročitao, interesantna mi je paralela gde svet ubrzano ide u geo-političko-ekonomsku budućnost kroz uspon ostatka sveta i gde ICT (Information and Communication Technologies) ubrzano ide u budućnost kroz pojave na rubu mreže.

Lakše mi je definisati šta za mene nije rub mreže – komunikaciona infrastruktura i established, veliki web entiteti što nude usluge – provajderi, search engines, social networking etc.

A pošto je i sve ostalo umreženo, pa makar do daljnjeg čučalo i iza firewall-a, to mi je rub. I mi pojedinci smo rub, iako na „trivijalan“, tj klasičan, stari način.

Veliki broj nas dobrim delom napredujemo kroz vrćenje u raznim petljama. Tako i nazadujemo, opet dobrim delom, stagniramo, petljanje je relativno očigledno na nižem nivou pa bi ovakava tvdnja bila tautologija kad pored onih najprostijih petlji ne bi postojale i kompleksnije.

Meni kao programeru je inspiracija za post došla od mrtvih petlji u programerskom multithreadingu (učinilo mi se pre nedelju dve na blogu da je neko imao bolji srpski termin za deadlocks ali sam ga zaboravio), no u poslednjem izdanju časopisa Wired je izašao interesantan članak o blog manifestaciji rekurzivnih mreža pa otud skrenuta pažnja i prvi deo naslova. 

“You have a blog. You compose a new post. You click Publish and lean back to admire your work. Imperceptibly and all but instantaneously, your post slips into a vast and recursive network of software agents, where it is crawled, indexed, mined, scraped, republished, and propagated throughout the Web. Within minutes, if you've written about a timely and noteworthy topic, a small army of bots will get the word out to anyone remotely interested, from fellow bloggers to corporate marketers.” Ovim navodom sam iskopirao pola članka dok se ostatak, a još važnije interesantan Flash dijagram nalaze pod “The Life Cycle of a Blog Post, From Servers to Spiders to Suits — to You”.

"How many miles to Babylon?
.......

If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."

Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.

Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u

"Povredio sam palac na nozi i to me je podsetilo na konja što mi je stao na stopalo, a on na magarca sa kojeg sam jednom pao, isto kao što sam prošle nedelje pao sa bicikla dok sam se zaustavljao da bih propustio patke, one žute koje je moj drug iz detinjstva gađao kamenjem, pošto je umeo dobro da nišani, posebno zimi kada je umeo da me pogodi grudvom u glavu sa druge strane ulice.

Ipak, ja mislim da sam imao lepo detinjstvo.

U stvari, ja uopšte ne bih imao problema sa mojim selektivnom pamćenjem kada bih imao bar neku kontrolu nad procesom selekcije" - kaže Nobodyhere.

Ja uglavnom verujem u priče u koje veruju oni što ih pričaju. Lepše je tako. Čuo sam i ja za „replicative fading" obrazac, ali i ti obrasci su uvek donekle kruti i ubijaju slobodu zarad suvoparnih sitnica i njihovih ponekad isto tako suvoparnih kompozicija. Dok ono što izbledi jednim kopiranjem vlasnik nove kopije često ume više nego da nadoknadi sledećim.

Priča o bakici koja je više volela životinje nego ljude i imala kuju Vihor, po uzoru na crnog konja ihora, a ne Renatu ili slično, zbog pogrešno upregnute metodologije za određivanje pola najmlađih kučića je interesantna pošto je, i to su neverovatne slučajnosti, kuja kao i baba umela da uživa u životu.

I lokalna kokoška, isto. Tako se promešao prostor oko bakice.