... "viših" moralnih normi.

Mi, deca sa sela, što ne znači da to ne rade ni mnoga ili najmnogobrojnija deca iz grada, često do granice očaja ne umemo da pokupimo sve konce dvorski-isprazne potrebe za audio-vizuelno-moralnim kočoperenjem ponekih nama dragih, cenjenih ili najdražih „vršnjaka" iz grada.

Al razumemo „big-picture" - balon od stana bez okućnice, životinja za uzgajanje, njive za rad i socijalnog okruženja koje ima nešto prirodniji dodir sa radom od koga živi se neminovno naduva nešto više nego seoski i podiže egzistenciju ne na viši nivo, da ne preterujem sa bockanjm, nego neminovno-alternativni na kom su opšte-vidljivije forme umetnosti, filozofiranja i razmišljanja prisutnije nego na selu.

"How many miles to Babylon?
.......

If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."

Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.

Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u

Гост аутор: shmoo

Још пре 25 година под покровитељством УНЕСКО резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 21. фебруар је проглашен Међународним даном матерњег језика и од тада свака чланица УН тај празник обележава на свој начин.

А већ трећу годину заредом у Србији постоји манифестација под називом „Март -
месец српског језика".

.

"Povredio sam palac na nozi i to me je podsetilo na konja što mi je stao na stopalo, a on na magarca sa kojeg sam jednom pao, isto kao što sam prošle nedelje pao sa bicikla dok sam se zaustavljao da bih propustio patke, one žute koje je moj drug iz detinjstva gađao kamenjem, pošto je umeo dobro da nišani, posebno zimi kada je umeo da me pogodi grudvom u glavu sa druge strane ulice.

Ipak, ja mislim da sam imao lepo detinjstvo.

U stvari, ja uopšte ne bih imao problema sa mojim selektivnom pamćenjem kada bih imao bar neku kontrolu nad procesom selekcije" - kaže Nobodyhere.

Ja uglavnom verujem u priče u koje veruju oni što ih pričaju. Lepše je tako. Čuo sam i ja za „replicative fading" obrazac, ali i ti obrasci su uvek donekle kruti i ubijaju slobodu zarad suvoparnih sitnica i njihovih ponekad isto tako suvoparnih kompozicija. Dok ono što izbledi jednim kopiranjem vlasnik nove kopije često ume više nego da nadoknadi sledećim.

Priča o bakici koja je više volela životinje nego ljude i imala kuju Vihor, po uzoru na crnog konja ihora, a ne Renatu ili slično, zbog pogrešno upregnute metodologije za određivanje pola najmlađih kučića je interesantna pošto je, i to su neverovatne slučajnosti, kuja kao i baba umela da uživa u životu.

I lokalna kokoška, isto. Tako se promešao prostor oko bakice.

Na ovu Frojdovu verziju Englightenmentovog znanja kao cilja, koje nas po sebi oslobađa, me je podsetio nedavni članak u časopisu Wired: Your Outboard Brain Knows All by Clive Thompson. Pod okriljem metafore Cory Doctorow "outboard brain" on priča o Internetu kao mentalnom plug-inu, o tome kako neke osnovne stvari sve slabije pamtimo pa se oslanjamo na elektronska pomagala, kako nam je teško bez Googla i Wikipedie da se "poravnamo" sa sagovornikom.

Priča kako ponekad u diskusiji potegne za Googlom da bi naleteo na fragmente koje je on napisao, a kojih se više ne seća. Kako čak i dok vodi telefonsku konverzaciju poteže za Internetom da bi formirao, prilagodio, konceptualizovao svoj stav ili potegao za projekcijom neke teme ili teze koju je sagovornik uveo.Dotiče se istraživanja koja navode kako pamtimo sve manje osnovnih činjenica.

Juče u londonskom FT-ju kolumnista John Kay piše o onomad političkom, pa moderno poslovnom žargonu koji se sve više, i još jednom, vraća i u politiku, i koji se sastoji od ponavljanja zvučnih fraza koje više nemaju nikakve veze sa njihovim literalnim značenjem. Od proletera svih zemalja koji treba da se ujedine, preko beskompromisnog traganja za perfekcijom do ljubljenja klijenata više nego što ljubimo bližnje svoje.

Ovo sa klijentima mi je odmah donelo i osmeh na lice pošto sam se setio jednog kreativnog kolege koji je jednom davno, posle višegodišnjeg zanovetanja raznih klijenata u poslu pisanja softvera, rekao da je samo mrtav klijent dobar klijent.

Razmišljam kako su mnogi zakoni u stvari prokletstva, neki fizički posebno. Na trenutke samo i možda bi tačnije moglo da se kaže kako su mnoga prokletstva horizontalnije kategorije pa su dobre šanse da će mnogi od nas prvo da ih primete u fizičkom svetu.

Ima mišljenja da nam uglavnom geometrija podupire intelektualnu srž i da posle nje dolaze derivati, abstraktni, lingvistički, numeriči i ostali. I pored toga što nam geometrija, i dovoljno je da se ograničim na nju, donosi i beskonačnost, ako rastegnemo maštu pa pokušamo da se pogledamo u nekoj veličini, npr, "sve" što nam Njutnovi zakoni kažu je da smo "poprilično" self-referencijalni, vrtimo se oko jednog te istog težišta dok nas neko ne pogura sa strane.

I kako strane širimo u jednom trenutku nemamo više nikog da nas pogura. Realm bez ikoga i ičega nam je stran. Mi, u stvari, u takav realm ne verujemo.

Pretpostavljam da će mnogi mlađi među nama doživeti da odu u svemir, na izlet, u najmanju ruku u bestežinsku orbitu oko zemlje. Bestežinstvo ima i jednu suroviju dimenziju, "svuda" prisutnu ali u bestežinskom očiglednu - zamišljam atronauta na pet metara od svemirskog broda. Brod miruje i astronaut miruje, u relativnom smislu se ne pomeraju. Ono što je prokleto u ovom performansu je da ne postoji autonomna akcija od strane astronatuka koja može da ga značajno približi ili udalji od svemirskog broda. Astronaut je yarobljen u vrlo ograničenom prostoru, a bez lanaca, lisica i ostalog, potpuno slobodan, a potpuno zarobljen.

Na primer - metalna/limena ploča, ravna ("sheet of metal" na engleskom) se pod pritiskom prese pretvara u delove karoserije budućeg vozila. Nekoliko udaraca prese, nekoliko ploča i eto skoro cele karoserije ‘ korisne' transformacije. Meni interesantan obrazac za razne tematske paralele.

U blogu "The Lord of the Rules" mi je Lord trebao da bude Microsoft u Topological Quantum Comutingu. Pomišljao sam šta bi bilo da Microsoft, ovako veliki i moćan, prvi napravi ozbiljne praktične korake u ovoj oblasti.

Ali, naslov se nije ni "ohladio", a pažnju mi je privukla paralela - deca koja u novoj školi, pa tako u novom društvu, neverovatnom brzinom nađu ekvilibrijum u kom ima mesta za autoritet i pravila skoro svakog deteta, a unutar relativno jasno definisanih socijalnih kanala i kalupa. Kažem "relativno"pošto deca skoro sigurno donekle definišu topologiju prostora u kom se kreću.

Dašak vremena, tj dašak po dašak su mi doneli radost slušanja vesti u krevetu kad se probudim „prerano" za ustajanje, ali prekasno za dodatno uranjanje u san. I onda me te vesti munjevito uspavaju, i to duboko, pa često bace u neko kontekst-senzitivno sanjarenje.

Jutros je tome kumovala vest kako je neki policajac u Australiji, dal u tridesetim, znači ne pripravnik, taser-m (visokim naponom) raspalio po 95 godina staroj bakici u tamo nekom staračkom domu. U svoju odbranu je rekao da jeste, bakica se jedva kretala uz pomoć hodalice (walking frame), ali je imala nož za stejk u ruci. Bakica je pala, udarila se i sada je u kritičnom stanju.

Pardon, u vesti na koju sam ja naišao se ne kaže „starački dom", nego „end of life facility". Ja sam mislio da su starački domovi to po definiciji, ali sada mi se čini da su širi pojam i da pored ovakvih ustanova kao u ovoj australijskoj priči postoje i druge vrste biznisa na tu širu temu. Ja imam dobro ime za jedan takav: Pretposlednja šansa.

Guglov multimodal AI primer

Uskoro će u browsere ... u US ... dok Evropljani regulišu regulativu.