To je onaj za koga važi definicija: „To je osoba koja se sa sumnjom osvrće na nove reči proverenih lažova".

Ko ne veruje u organic i non-organic podelu, pa se sekira na pomisao o bilo kakvoj štetnosti vakcina pošto su takve ideje besmislene, rizikuje da se nasekira po čitanju ovog bloga, iako je blog o hrani - MIT naučnica Stephanie Seneff kaže „Jedite organic hranu".

Tamo gde je to skupo možda postoje putevi, ne za sve u počeku, gde proizvođači i potrošači mogu malo da se približe.

Uvod ide dalje preko šaljivog intervjua sa neznanim japanskim doktorom:

P(itanje): Doktore, čuo sam da kardiovaskularne vežbe produžuju život. Da li je to tačno?
O(dgovor): Srce jedino dobro za neki broj otkucaja... Ne troši na vežbanje. Sve se istroši na kraju i pokvari.

P: Da li da smanjim potrošnju alkohola?
O: O, nikako. Vino pravi od voće. Voće jako dobro. Vinjak destilovano vino pa ima još više voće. Pivo pravi od žitarica. Žitarice isto dobro.

Što bi reko Unfuckable (a.k.a. „oštrooki“, dok se ne naljuti :) nisu danas „...baš svi dečaci otišli da daju tetki lek.....”. Ja samo dodajem da nečije tetke imaju Internet pa tako i pristup blogu :)

Naš super-ego (ovo ja lepim Google fragmente, a nemam mnogo pojma o naukama kojih se dotičem) se često održava uz pomoć štapa, kanapa i selotejpa. I onda nam periodično dođu dani kao danas, nekome „šokantni“, a velikom broju „stresni“ kad superego ima pametnija posla nego da brine o „Id“-ju (da ne komplikujemo sa egom u sredini, i ovako je komplikovano).

Za „Id“ Wikipedija kaže (a nađeno preko Googla (Giving Credit Where Credit is Due)):

“…The id is responsible for our basic drives such as food, sex, and aggressive impulses. It is amoral and egocentric, ruled by the pleasure–pain principle; it is without a sense of time, completely illogical, primarily sexual, infantile in its emotional development, and will not take "no" for an answer. It is regarded as the reservoir of the libido or "love energy”…".

Šačica uglavnom ličnih pa tako nesumnjivo amaterskih crtica o Parizu, US/dolarskoj hegemoniji, još jednom velikom ratu i "antibioticima" širokog spektra.

Juče je ovde u UK na C4 TV kanalu Will Self u ime mnogih nas ...:

    • ... prvo počeo sa ozbiljnim osvrtom na granice koje satira pokušava ponekad da pomeri na način koji vodi do kontradikcije ...

    • ... da bi se, pre nego što je nastavio, i bez upotrebe reči „ALI", eksplicitno ogradio, opet u ime mnogih nas, iako se podrazumeva to što je rekao, tako što je skrenuo pažnju na očigledno o uvek mračnoj i kriminalnoj raboti koja se zove ubijanje i zlostavljanje drugih na razne načine.

Iako se osuda siledžijstva i sile podrazumeva uvek je na mestu ponoviti je, iz poštovanja prema žrtvama, poziva na mobilizaciju odbrane i preventivnoj ulozi koju ima u društvu, oprezan način na koji je on to uradio me je onako nevezano podsetio na „swarm intelligence" (inteligencija jata, valjda), ovih dana, „ALI" jata na Fejsu gde ja nisam potpuno razumeo šta su izvori tog tranzijentog sentimenta, ali sam „dedukcijom" zaključio da se verovatno radi o raznim relativizatorima lošeg sa srpskih prostora od strane ljudi koji i nisu neke moralne reference po dobrom.

Možda nije ni bitno što nisam razumeo, inteligencija jata je ionako „kolektivno ponašanje decentralizovanog, samo-organizovanog sistema" pa tako često pod palcem organizacione fenomenologije, pa tako ne-dekontruktabilna - nema „očigledne logika" u celosti, strukturi, pojavama i kvantitetu.

Mi možda jesmo the chemical brothers, and sisters, ljudi, ali ja sam najeverovatnije „I just missed your heart" pogrešno čuo na TVu, na kraju filma, kao „You just missed my heart" zbog self-centric i samožive zapadne patetike u meni, gde sam popustio s pažnjom i potegao za šoljicom kafe baš na poslednjoj rečenici đavola od filma ispred mene, povrh mudrosti da me sve što me ne ubije čini jačim, ka čemu me vodi rečenica koju sam ja čuo, a istočni misticizam rečenice kakva je u filmu me istovremeno podiže u oblake, iako ga ne razumem.

Na pitanja tipa „u šta veruješ" ja ne umem da kažem „ni u šta", kao što se kaže u filmu u jednom trenutku, dok se veličanstvo bića u meni bez pogovora budi na misli kako je osveta jelo koje je najbolje kada se hladno posluži - mogu bez bitnog značenja, ali ne mogu bez apstrakcije.

Da bi na istine tipa „prilagodi se ili umri" mi potezali mudrosti kako treba brzo razmišljati „na nogama", čak i dok spavamo, pošto smo na trenutke baš umorni i moramo da spavamo, i pored svog neodloživog posla koji bi baš trebalo uraditi u našoj okolini, koja nam je previše draga, predraga.

Grad me podseća na jednoroga (engleski „unicorn", za slučaj da sam pogrešio u izboru srpske reči). Ovog puta je grad Beograd, grad gde sam ja pet godina studirao pa pet godina radio pre nego što sam otišao. Ko je zaboravio, a, iskreno, i sam malo znam bez Interneta, ovde možemo da posegnemo za kolektivnim znanjem o jednorogu. Ono što je meni za sad dovoljno je da je jednorog dobar, nesebičan, i misteriozno divan. Kao i grad. A možemo ga uhvatiti, zarobiti, uglavnom ne-fer, prljavom rabotom.

Origami je japanska umetnost pravljenja figura savijanjem papira. Lepak i makaze, seča uopšte, nisu dozvoljeni.

Ili, u origamiju se na stare zgrade ne lepe novi papirni spratovi, po starim ulicama se ne seku stari papirni platani, staro se ne siluje, ne prlja, ne svojata na sebičan način, nego je inspiracija za maštovita sećanja i novo, kreativno "savijanje".

Jedan deo UK javnog sektora se zove Civil Service. Ja ne znam kako se ove dve reči prevode na Srpski, ali evo kratkog, proizvoljnog i uskog objašnjenja:

    - Civil Service zapošljava oko 400,000 ljudi od ukupno oko 6 miliona ljudi u javnom sektoru. Znači, nešto manje od 7%.

    - Oni su apolični u poslu iako, naravno, svaka vlada vrši pritisak neke vrste na mnoge pojedince koji su pri vrhu Civil Service piramide.

    - Oni su, najčešće, ona pamet koja objašnjava kako neka država može da funkcioniše i pored toga što političari, najčešće, nemaju ni minimum iskustva i znanja potreban da se vodi i mala firma, a kamo li cela država. Tipične organizacije koje pripadaju ovom delu javnog sektora u UK su (kopiram nekoliko od mnogih, sortiranih po imenu, za mnoge ne znam šta tačno rade):

....uz dobar provod, izuzetno malo novca, u skoro slobodno vreme i uz izuzento mali rizik?!

Zašto ovo pišem:

   • Pojava je interesantna i doživljava bum u svetu poslednjih godina.

   • Pošto je trend relativno nov oni koji se prvi uključe imaju veće šanse na uspeh.

   • Potrebne investicije su unutar granica koje mogu da pokriju i učesnici iz Srbije.

   • Potrebne investicije su dovoljno male da ako ideja i propadne učešće u pokušaju će ostati u prijatnoj uspomeni, a potrošeni novac može brzo da se zaboravi.

   • Sve što je potrebno je dobra volja, veliko uzbuđenje idejom, tvrdoglavost, odsustvo nekih formi srama (nema ništa nemoralno u pokušaju) i vredan rad u slobodno vreme.

   • Rizik vrednog rada u slobodno vreme se lako pokriva tako što se u priču uvede neko ko je nezaposlen, s punim radnim vremenom, ali mu se oprosti finansijsko učešće.

Ako nam nekad bude potreban, reference radi, uži trenutak u vremenu kada je svet postao multipolaran, dobre šanse ima SCO Summit top državnika - Heads of State Council - u Samarkandu, Uzbekistan, 15-16 Septembra 2022.

Može to da bude i današnji dan, sutra ... pa sve do samita ako Putin, Xi, Petrušev, Li Keqiang, Lavrov, Wang Yi, ... objave bitne "stavke" unapred.

Može da bude i kasnije, kako ruske i/ili kineske državne novine počnu da ispravljaju zapadni narativ na ovu temu, uglavnom besmislen.

Ne samo od početka intervencije u Ukrajini, nego i sad mnogo pre toga (recimo nekoliko godina, za sada), ono što se danas dešava je poprilično izanalizirano i izprogramirano iz perspective rusko-kineskog rada na ovu temu - ne možda svaki sitan potez kolektivnog zapada, pa svaka kvantitativna mera, ulog, gubitak ..., ali za sada nema iznenađenja.

Interesantna tema, mnogo veća od cirkusa i cirkusanata.

Ja nisam dovoljno informisan i očekivao sam da ću izneti svoj pogled kasnije, kako ga steknem. Ali nema razloga da sada ne iznesem "osećaj", ionako većina uglavnom to i radi, a pogled kada mu bude vreme. A povod, kao i obično, slučajan, bio nam sinoć na žurci jedan poš, obrazovani Englez, Free priložio Pildžera na Fejsu, Silver stavila pametan komentar negde na blogu i zaboravio gde, javio se jedan general, pa jedan vojak nižeg ranga u ime svojih vojaka, pa jedan značajan Nemac, pa berza tikće ...

Vozimo se sin i ja malopre u zagrejanim kolima po mračnijim, pustim, ali mirnim delovima Londona, sporo i opušteno, nigde ne žurimo, i slušamo lepu muziku na radiju.

I kreće divna pesma kanadske umetnice Sarah McLachlan, sa lepim nazivom Anđeo, koju su, onda, slušaoci prekrstili u isto tako lep, ako ne i lepši naziv U Rukama Anđela.

Kaže Sarah kako je pesmu napisala brzo i lako, pošto se bez napora saživela sa patnjama čoveka kojeg nije poznavala, muzičara Jonathana Melvoina, a koji je utehu u nepodnošljivom svetu našao u heroinu, koji je, onda, poslednjom prilikom predozirao.

Pa kaže kako ona nije nikad probala heroin, ali je iskusila tako beznadežne trenutke u životu iz kojih se izvlačila na razne načine.