Šačica uglavnom ličnih pa tako nesumnjivo amaterskih crtica o Parizu, US/dolarskoj hegemoniji, još jednom velikom ratu i "antibioticima" širokog spektra.

Juče je ovde u UK na C4 TV kanalu Will Self u ime mnogih nas ...:

    • ... prvo počeo sa ozbiljnim osvrtom na granice koje satira pokušava ponekad da pomeri na način koji vodi do kontradikcije ...

    • ... da bi se, pre nego što je nastavio, i bez upotrebe reči „ALI", eksplicitno ogradio, opet u ime mnogih nas, iako se podrazumeva to što je rekao, tako što je skrenuo pažnju na očigledno o uvek mračnoj i kriminalnoj raboti koja se zove ubijanje i zlostavljanje drugih na razne načine.

Iako se osuda siledžijstva i sile podrazumeva uvek je na mestu ponoviti je, iz poštovanja prema žrtvama, poziva na mobilizaciju odbrane i preventivnoj ulozi koju ima u društvu, oprezan način na koji je on to uradio me je onako nevezano podsetio na „swarm intelligence" (inteligencija jata, valjda), ovih dana, „ALI" jata na Fejsu gde ja nisam potpuno razumeo šta su izvori tog tranzijentog sentimenta, ali sam „dedukcijom" zaključio da se verovatno radi o raznim relativizatorima lošeg sa srpskih prostora od strane ljudi koji i nisu neke moralne reference po dobrom.

Možda nije ni bitno što nisam razumeo, inteligencija jata je ionako „kolektivno ponašanje decentralizovanog, samo-organizovanog sistema" pa tako često pod palcem organizacione fenomenologije, pa tako ne-dekontruktabilna - nema „očigledne logika" u celosti, strukturi, pojavama i kvantitetu.

Jedan deo UK javnog sektora se zove Civil Service. Ja ne znam kako se ove dve reči prevode na Srpski, ali evo kratkog, proizvoljnog i uskog objašnjenja:

    - Civil Service zapošljava oko 400,000 ljudi od ukupno oko 6 miliona ljudi u javnom sektoru. Znači, nešto manje od 7%.

    - Oni su apolični u poslu iako, naravno, svaka vlada vrši pritisak neke vrste na mnoge pojedince koji su pri vrhu Civil Service piramide.

    - Oni su, najčešće, ona pamet koja objašnjava kako neka država može da funkcioniše i pored toga što političari, najčešće, nemaju ni minimum iskustva i znanja potreban da se vodi i mala firma, a kamo li cela država. Tipične organizacije koje pripadaju ovom delu javnog sektora u UK su (kopiram nekoliko od mnogih, sortiranih po imenu, za mnoge ne znam šta tačno rade):

Mi možda jesmo the chemical brothers, and sisters, ljudi, ali ja sam najeverovatnije „I just missed your heart" pogrešno čuo na TVu, na kraju filma, kao „You just missed my heart" zbog self-centric i samožive zapadne patetike u meni, gde sam popustio s pažnjom i potegao za šoljicom kafe baš na poslednjoj rečenici đavola od filma ispred mene, povrh mudrosti da me sve što me ne ubije čini jačim, ka čemu me vodi rečenica koju sam ja čuo, a istočni misticizam rečenice kakva je u filmu me istovremeno podiže u oblake, iako ga ne razumem.

Na pitanja tipa „u šta veruješ" ja ne umem da kažem „ni u šta", kao što se kaže u filmu u jednom trenutku, dok se veličanstvo bića u meni bez pogovora budi na misli kako je osveta jelo koje je najbolje kada se hladno posluži - mogu bez bitnog značenja, ali ne mogu bez apstrakcije.

Da bi na istine tipa „prilagodi se ili umri" mi potezali mudrosti kako treba brzo razmišljati „na nogama", čak i dok spavamo, pošto smo na trenutke baš umorni i moramo da spavamo, i pored svog neodloživog posla koji bi baš trebalo uraditi u našoj okolini, koja nam je previše draga, predraga.

... životnu normalu, posle ljutog Covid-19 karantina...

Juče mi je u opštem prelistavanju vesti iskočila tabela američkog CDC-ja (državni Centar za Sprečavanje Boleština). Po mom mišljenju tabela je izuzetno korisna, iako bi mogla da bude i podosta bolja:

Od engleskog možda samo ICU nije svakodnevni akronim - Intensive Care Unit.

... kao sveto jedno svetog trojstva u kojem su još i pop-cinično "dođoh, videh, bombardovah", pa top of the pops Game of Thrones, ili House of Cards, kako ko već voli, su ovih dana zakoračili vojnički uvežbano na plodno britansko tlo.

Šteta što broj tri ne dozvoljava četvrtu komponentu pa da orgazmično srećnu Hilari, kada je komadanje ljudskih tela u desetinama hiljada u pitanju, ne pojačamo retardirano nasmejanim Obamom, jednim od najslabijih i najkrvoločnijih predsednika koje su Ameri imali, čiji je uradak „muški" podignut na za red veličina višu ravan, i tako postavimo „zdrav" kontekst za „razumevanje" šta-kako-i-gde-ko u unezverenom iznenađenju neoliberala ovih dana.

Pošto sam se već umorio od ove dve rečenice gore samo ću da nabrojim nešto od teže prebrojivog i još težeg za upakovavanje u neku priču sa bar minimalnim brojem čvrstih i koherentnih niti:

Interesantna tema, mnogo veća od cirkusa i cirkusanata.

Ja nisam dovoljno informisan i očekivao sam da ću izneti svoj pogled kasnije, kako ga steknem. Ali nema razloga da sada ne iznesem "osećaj", ionako većina uglavnom to i radi, a pogled kada mu bude vreme. A povod, kao i obično, slučajan, bio nam sinoć na žurci jedan poš, obrazovani Englez, Free priložio Pildžera na Fejsu, Silver stavila pametan komentar negde na blogu i zaboravio gde, javio se jedan general, pa jedan vojak nižeg ranga u ime svojih vojaka, pa jedan značajan Nemac, pa berza tikće ...

Ima ljudi, i ja sam jedan od njih, koji loše pamte. Oni se dele dalje i da bih zaobišao čisti ego-centrični inženjering ja mogu jednu takvu podgrupu da zovem "ti ljudi".

Ti ljudi, i slični, izgledaju normalno na prvi pogled, i drugi, naravno, i pamte dovoljno na neki svoj način, inače uopšte nebi izgledali normalno (ne bi, whatever, ko ikad, bilo kad, uspe da ukrsti pismenost i loše pamćenje zaslužuje odmor na smaragdnoj obali) - pamte slike odlično, na primer, obrasce, i na neartikulisani način ih vezuju za osećanja.

Sećanja su osećanja i lepe slike.

Vozimo se sin i ja malopre u zagrejanim kolima po mračnijim, pustim, ali mirnim delovima Londona, sporo i opušteno, nigde ne žurimo, i slušamo lepu muziku na radiju.

I kreće divna pesma kanadske umetnice Sarah McLachlan, sa lepim nazivom Anđeo, koju su, onda, slušaoci prekrstili u isto tako lep, ako ne i lepši naziv U Rukama Anđela.

Kaže Sarah kako je pesmu napisala brzo i lako, pošto se bez napora saživela sa patnjama čoveka kojeg nije poznavala, muzičara Jonathana Melvoina, a koji je utehu u nepodnošljivom svetu našao u heroinu, koji je, onda, poslednjom prilikom predozirao.

Pa kaže kako ona nije nikad probala heroin, ali je iskusila tako beznadežne trenutke u životu iz kojih se izvlačila na razne načine.

Ako je vrhunska privilegija postojati uopšte i biti svedok života i mrdanja oko nas onda je na drugom vrhunskom mestu, bar nas muškaraca, bar meni onomad, bilo neko žensko društvo sa tim divnim i tajanstvenim razlikama i kikotanjem, beskrajnom brzom pričom koju bar ja nikad nisam pohvatao iako sam se u njoj lepo osećao, durenjem, brigom i „ne ljutim se" šminkom na prečesto al-na-kratko preozbiljnim licima ...

... da bi mi kasnije Bog podario dve ćerke kao dvoje starije dece i tako mi na prvo vrhunsko mesto stavio ta čudna bića sa nepoznate planete kojima su, i ovo je jedino mesto u celoj mojoj maleckoj priči gde nema sumnje, pri vrhu liste talenata bili hipnotički pogled i osmeh koji zarobi od prvog razvlačenja usana.

To da sreća služi odvažne je skoro sigurno tačno, ali služi još neke i u tom još nekom prostoru sam se ja zadesio po dolasku u UK sa ženom i tri meseca starom ćerkicom 1987. tako što smo dobili kuću na korišćenje na nekoliko minuta od mog prelakog istraživačkog posla i ženinog za koji su prvo bila potrebna tri voza i dva presedanja u odlasku pa posle povratku, a kasnije sat i nešto malo više vožnje kolima, pa sam i ja na nekoliko tih prvih godina u UK postao majka sa pranjem pelena za višestruko korišćenje, buđenjem, kuvanjem, vođenjem u park i ostalim trivijama koje su brzo zaboravljene ...

... da bi ustupile još više mesta onom najiskrenije-vrednom i nezaboravnom, sećanju na blizinu i druženje sa malim, prepametnim i predragim bićem.

Igrom slučaja upravo pročitah dva članka koja su u nenamernoj vezi - jedan je tabela, sa detaljima, slobode štampe po svetu, a drugi o ovim subvezijama iz naslova.

Sloboda štampe mi je bila interesantna zbog UK, pošto mi je neverovatna, za nepoverovati, kontrola koju ja "vidim" u UK - UK je na 34. mestu u svetu, spustili se jedno mesto od prošle godine, Finci prvi, kao I prošle godine, a Srbija 67. - spustila se 13 mesta na tabeli.

Subverzija društvenih pokreta, gde bih ja kao amater uglavnom očekivao značajnu kontrolu nad medijima i malo sile tu i tamo je sasvim "bogatije" ratno polje i od "oružja" ima svašta (lista prepisana a komentari posle crtice, poneki, moji):

  1. Gušenje toka informacija

  2. Gušenje pokušaja regrutovanja novih članova

  3. Sužavanje prostora za regrutovanje novih članova

  4. Građenje atraktivnih alternativa - dok svi ne završimo sa partijicom i par sledbenika