Skoro svi smo se, na razne načine, dotakli paradoksa vezanog za fikciju, izmišnjeno, gde:

- Umemo da gajimo osećanja prema izmišljenim osobama, životinjama, predmetima, pojavama, događajima

- Za izmišljeno, proizvod naše ili tuđe mašte, verujemo ili znamo da je izmišljeno

- Da bi smo gajili osećanja prema nekome ili nečemu taj neko ili nešto bi trebao ili trebalo da postoji.

Kao i mnogi paradoksi, još od starih Grka, i ovaj postaje manje paradoksalan kad u igru uvučemo vreme i sekvenciranje naših osećanja i razmišljanja kroz vreme, često merenim u kratkim intervalimo od nekoliko sekundi ili manje - jednog trenutka nam rade regioni u mozgu, u dominantnom maniru, zaduženi za mentalnu projekciju onog što može donekle i objektivno da postoji. Ili, "radimo" na apstraktnijoj verziji objektivnoj u našem mentalnom svetu. A onda, sledećeg trenutka, pažnja može da nam se pomeri bliže stvarnoj ili izmišljenoj pojavi, manje apstraktnoj, konkretnijoj, stvarnom liku iz života ili filma, na primer.

Gde je čije kreativno srce, i gde je čije srce kreativne pažnje verovatno nije lako odgovoriti ni samom pojedincu. Odsustvo svake kohezije po ovom pitanju, kako nam pojedinačni životi teku, samo nam, prosečnom pojedincu, obogaćuje život.

Ko-kreacija onda donosi još jednu, i najčešće još lepšu dimenziju.

Kad nam jednog dana algoritmi u procesu kreiranja otmu ono što sad imamo mi ćemo kreirati nove algoritme, ili novo okruženje za kreiranje.

A ako bi nam jednog dana prestali otimati (a ko su oni, sudbina!?) verovatno bi nam i ugasili plamen koji su zapalili još davni preci, kao što je obilje što su onomad donela neka ostrva u Tihom Okeanu posle više od hiljadu godina ugasilo plamen koji je goreo u onima koji su ta ostrva prvi pronašli, najbolji i najhrabriji na putu od nekoliko hiljada kilometara.

Čujem jutros na radiju, dok sam vozio kola, englesku frazu „Well I'll be a monkey's uncle!" (kojom se izražava potpuno iznenađenje, neverica) koja mi je brzo prouzrokovala sinaptičku oluju u glavi pošto sam joj znao značenje, ali ne i etimologiju, a google još nisam instalirao u kola.

U planu je google, samo šta bi drugo, do tad, radio dokoni IT vozač, pa tako polu-pismen po definiciji, nego pokušao da ukrsti logiku i etimologiju (samog sebe retko pokušavam da ubijem samokritikom i još mi nije jasna ova potreba za disclaimerima na blogu i maltretiranjem blogera koji su dovoljno pametni da stave stvari na prava mesta - verovatno neka vrsta nervoze).

Direktan prevod fraze, besmislen, naravno, svima osim „logičarima" znači, otprilike „Neka budem majmunov ujak/stric..."  (Englezi su sa zakašnjenjem otkrili ne samo escajg, nego i rodbinske odnose pa za ujaka i strica imaju samo jednu reč).

Kažem, ako sam ja ujak ko je majmun? Na sreću vožnja je kratka i uguglovao sam se pre nego što su mi hemingvejska zvona pala na pamet.

Evropska Komisija je pre 20-tak dana pozvala (Call 5) zainteresovane da šalju predloge za finansiranje ideja na neke teme vezane za Information and Communication Technologies (ICT), a unutar Framework Programme 7 (FP7)

Radi se o 732 Miliona Evra i ako se nešto loše nije desilo poslednjih meseci Srbija je ravnopravan učesnik.

Ljubiteljima Zvezdanih Staza ne treba previše objašnjavati lik i delo entiteta zvanog Borg - pseudo rasa kibernetičkih organizama (pozajmljeno od Wikipedije, da se ne mučim u prvoj rečenici bloga) koji teže tehnološko-organizacionoj perfekciji kroz porobljavanje i kibernetizaciju vrednijih primeraka drugih civilizacija, pa uništavanju ostataka tih civilizacija da ne bi predstavljali konkurenciju, a preko potpunog nedostatka empatije, sve sa ciljem da bi to porobljavanje bilo što efikasnije i urađeno uz što manji rizik.

Ono što je najvažnije, Borg pamet je kolektivna na mnogo dublji način nego što mi zamišljamo kolektivnu pamet.

Pod plaštom straha Borg zaljubljenike u Zvezdane Staze ređe asocira na fenomen kolektivnog nego što bi neko ko ne gleda seriju pomislio pri slušanju uvoda u Borg priču.

Tako, lišen nasilničkog i šačice preterivanja, pa obogaćen empatijom Borg bi nekim grupama maštovitih čitalaca, po nekim paralelama, a pod pritiskom sve prisutnijeg kompjuterskog procesiranja, i propusne moći mreža, pa nanotehnoloških trendova i fokusa na ekonomiju znanja, bio dobar proxy za našu srednjoročnu budućnost.

HAMLET: Do you see nothing there?

QUEEN: Nothing at all, yet all that is I see.

Kažu da ako želimo dobro deci treba da ih obučemo, nahranimo i pustimo s uzice.

Slično, pretpostavljam, važi i za odrasle. I ne samo one koji su manje srećnim okolnostima upetljani u uzice prvenstveno ekonomsko političke prirode.

Od gory "tell me something" mehurova naše, bliske ili tuđe prolaznosti koji s vremena na vreme požure na površinu, do mnogo nežnijih, a uvek prisutnih i uvek nevidljivih demona u obliku finih niti, danas svilenih sutra buđavih, a uvek tolikobrojnih da nas svako novo rađanje i svaki novi prvi koraci uvek vode tamo gde smo već bili.

Možda na one prve nepokidane uzice, danas okoštale, ono prvo udaranje u još uvek gole grudi, danas tupo, a možda na mesto onog prvog plamena, danas tihog i pokornog.

Edge se pita ovog puta (pitanje za 2009-tu godinu):

WHAT WILL CHANGE EVERYTHING? (Šta treba da se desi da bi se sve promenilo?)

Od mnogih ljudi koji su se već dokazali u istraživanjima raznih vrsta dolazi i mnogo odgovora, koje svako može da čita po želji. Mene već sam naslov podseća na nekoliko nedavnih vesti koje, opet, podsećaju na Ray Kurzweila, čoveka koji je personifikacija vere u sve brže i čudesnije odvijanje fantastičnog koje donose nauka i tehnika.

Ray Kurzweila je dao odgovor davno. Čovek koji se do bizarnog drži izreke da je umreti danas slično ginjenju u poslednjem danu nekog rata, pa tako vodi život gde je dobar deo života u bogatstvu (on se davno obogation na 2D seknerima i OCR (Optical Character Recognition) pa posle po prirodi izuzetne pameti i discipline samo širio to bogatstvo) zamenjen životom po klinikama, ali ne zbog zdravstvenih problema nego zbog potrebe da se ne umre baš "sad".

Juče u londonskom FT-ju kolumnista John Kay piše o onomad političkom, pa moderno poslovnom žargonu koji se sve više, i još jednom, vraća i u politiku, i koji se sastoji od ponavljanja zvučnih fraza koje više nemaju nikakve veze sa njihovim literalnim značenjem. Od proletera svih zemalja koji treba da se ujedine, preko beskompromisnog traganja za perfekcijom do ljubljenja klijenata više nego što ljubimo bližnje svoje.

Ovo sa klijentima mi je odmah donelo i osmeh na lice pošto sam se setio jednog kreativnog kolege koji je jednom davno, posle višegodišnjeg zanovetanja raznih klijenata u poslu pisanja softvera, rekao da je samo mrtav klijent dobar klijent.

Evropska Komisija je juče izdala četvrti poziv za istraživačke i razvojne ideje unutar FP7 (Framework Programme 7), a u ICT grupi (Information and Communication Technologies). Rok za ponude je 1 April 2009 (milsim da im ovo nije prvi put da biraju prvi april kao važan dan :)

Za one koji nisu upoznati sa FP7 radi se o ogromnom novcu koji EC izdvaja za Istraživanje i Razvoj. FP7 traje 5 godina, sad smo u drugoj ili trećoj godine, ne sećam se ni sam, i radi se o preko 53 milijarde Evra. Srbija je ravnopravan pratner od nedavno.

Tako, ICT Call 4 je počeo, odvojeno je 801 miliona Evra. Jedno od osnovnih pravila je da u ponudi moraju da učestvuju najmanje 3 partnera iz 3 EC države (treba proveriti da li je svaki ravnopravni partner i „država". Ako to nije slučaj, nego se računaju samo EC zemlje, odna bi srpske institucije i firme morale da budu u konzorcijumima od najmanje 4 partnera (3 EC plus Srbija). Ovo obično nije problem pošto u prosečnoj ponudi učestvuje više od 4 partnera).

Ovde je objavljen poziv i za one koji po prvi put razmišljaju da učestvuju nekoliko dana čitanja dokumenata sa FP7-Cordis sajta je osnovni i prvi korak.

FP7 Home Page je ovde.

...samo da nije "..the proverbial straw that breaks the proverbial camel's back ".

Razmišljam, kad bi se pisale naše biografije, nije bitno koliko kome beznačajne ili značajne, koliko bi nas taj posao rado dalo nekom drugom da ga uradi za nas!

Mali broj, ja mislim. Ili mislim da mislim, a u stvari su drugi smislili za mene. Jedan od njih:

‘I do now have to say', said Don Quixote, ‘that the author of my history was no sage but some ignorant prattler, who started writing it in a haphazard and unplanned way and let it turn out however it would, like Orbaneja, the famous artist of Úbeda, who, when asked what he was painting, replied: "Whatever emerges"' (Don Quixhote, Part II, chapter III).

To da samo budale nikad ne menjaju mišljenje je mudrost često na mestu, to da društvo ne ceni naše česte promene mišljenja fakat, a to da mišljenje umemo da promenimo toliko brzo koliko brzo umemo da se premestimo iz jednog konteksta u drugi me podseća na knjigu "Mulitplicity" Rite Carter i njen intervju za BBC R4.