Tog 29. septembra 2011. stizale su poruke, zvonio je telefon...svi su hteli budućoj mami da čestitaju rođendan i pozele da baš tog dana dobije najlepši poklon. A mama je znala da će se to desiti... Još pre mesec dana mališa joj je u snu šapnuo da će doći u četvrtak. Sve je krenulo ujutru, mama se hrabro javljala na telefon, kao da se ništa ne dešava. Želela je da to bude iznenađenje.

Sreli smo se tog 29.septembra u 17:50h, oči u oči. Gledala sam ga, mazila za nogicu, a zatim i par sekundi držala u naručju. Osećaj? Da li ga je moguće opisati? Mislim da nije. Jeza,