(Htela sam stvarno malo da odmorim od svega ovoga, ali ja ne umem da se isključim pa to ti je.)

Otvoreno pismo,

Pomoćniku ministra kulture za medije Nataši Vučković, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću, ministarki pravde Snežani Malović, ministru za rad i socijalnu politiku Rasimu Ljajiću.

 Može biti da ja nemam smisla za humor.

Ili možda ne?

Da, možda je najbolje reći da Beograd ima izuzetnu količinu devojaka koje su i lepe i pametne. To se, zaista, retko sreće.

Sigurno vam se nebrojeno puta desilo da sve smislite.. priču, naslov, ma sve..  I zaboravite. Jutros kad sam se probudila sve je bilo tu.. naslov je imao tri reči.  A šta je ostalo..

Odavno već dugujem ovaj tekst. A i čim grane sunce ja počnem da razmišljam o odmoru. Za one koji nemaju pojma o čemu pričam, neka pogledaju prva dva dela tunižanske avanture.

Tunis, početak jednog divnog prijateljstva

Kako se NE kupuje u Tunisu

Ovo je u neku ruku user’s manual za samostalni obilazak severnog dela Tunisa, tj. glavnog grada i njegovog bliskog okruženja – Kartagine i Sidi Bu Saida.

pre dvadeset i sedam godina...

Neko tamo je pokušao da usred bela dana, u centru grada, u glavnom gradu, naočigled punog autobusa izvede devojčicu od trinaest godina iz autobusa protiv njene volje.  Šta je hteo, taj neko, sa svojim saučesnikom, ne želim ni da razmišljam. Jer je suviše strašno.

- A što ste plakali? Ja bre nikad ne bih plakao zbog nekog političara.

Džaba njemu objašnjavati. Nikad on ne bi shvatio. Šta je on bio. I šta bi danas bilo. 

- I ja sam. Plakala. Bio je i muž i otac dvoje dece.

Ali šta tebi to znači.

****************************************************

+ kako mi je Vuk Jeremić upropastio dan i blog

Bio jednom jedan blog: