Parkovi su puni migranata.

I migrantkinja.

Neke od njih imaju bebe.

Pre svega, hvala Majstorima s mora za ovu beskrajno korisnu rečenicu! (I poslušajte pesmu broj 6 još jednom.)

Ne pišem političke blogove. I nosim se mišlju već neko vreme da napišem i objašnjenje zašto ih ne pišem. Zato što su ovde ljudi postali "operisani" od svakog smisla za humor, a  ironija i sarkazam izumiru.

Kad se pomenu Srbija, srpstvo, Kosovo, i sl. teme iz nacional-patriotskog opsega  obe krajnosti našeg politčkog  establišmenta, a posebno oni bez ikakve

 Ili o jednoj šačici.. pirinča.

 ******

Prestala sam da čitam sve vesti redom. Samo one koje mi naslovom izgledaju važne. Učinilo mi se da će ovde ova vest biti vidljivija, a pomoć veća.

...svakog dana jedno dete oboli, a svake nedelje jedno dete umre od raka u Srbiji.

... njih 60 odsto ima sreću da se izleči.

-A kanda bi se obradovao da dodju?

- Pa znate šta, bar bi se znao neki red.

 Može biti da ja nemam smisla za humor.

Ustav i zakoni Repblike Srbije ne propisuju smrtnu kaznu. Ona ne postoji, nije moguća, ne propisuje se ni za najgnusnije zločine.
Republički fond za zdravstveno osiguranje je protivno ustavu i zakonu osudio ovu decu na smrt.

Ona nije više sa nama. Nije više sa svojim roditeljima. Nema je. I dok se rone on line suze nad detetom koje je ujedinilo Srbiju, ne mogu a da se ne zapitam, s kojim pravom smo je prisvojili? S kojim pravom smo od nje načinili simbol nekakvog ujedinjenja? I da li ćemo uspeti da iz ovoga načinimo nešto korisno, a ne samo spomen na jednu tužnu, neuspelu bitku čiji smo deo bili? Ako smo je svojatali, uzimali za simbol  nečega dobrog u svima nama, onda ne bismo smeli da se zaustavimo na tome. Dugujemo joj to. I ne samo njoj.

Jednako smo mladi.