Srbi, osim oko Novaka Đokovića, odavno ne mogu da se slože ni oko čega. Tako ne mogu da se slože ni oko toga ko je pobedio na upravo održanim izborima. U narodu koji je onomad u direktnom fajtu pobedio NATO-pakt, svi su rođeni pobednici i svi vole da se proglašavaju pobednicima i tu svako pronalazi neki svoj parametar za koji bi se uhvatio. No, nije ni to bez nekoga vraga, jer su upravo održani izbori, za razliku od onih pre dve godine, žestoko ustalasali političko tlo pod Srbijom i ubacili njenu političku elitu u petu brzinu. U godine raspleta, rekli bi cinično zlobnici.

Dakle, ko je zapravo pobedio na ovim, konačno završenim, „dvokružnim", izborima?

 

Oslobađanje Vojislava Šešelja odgovornosti u prvostepenom postupku pred tribunalom u Hagu i, sledstveno tome, omogućavanje da politički deluje kao slobodan građanin u Srbiji će, bez sumnje, imati višestruke i dugoročne političke posledice.

 

Postoje izbori odluke i izbori prolongiranja. U novijoj istoriji Srbije izbori odluke su bili 1990, 2000. i 2012. godine, jer se na tim izborima konfiguracija vlasti oblikovala i, potom, cementirala - u nekoj od svojih zaokruženih struktura, koje otuda možemo zvati „režimima". Izbori 2012. godine su u tom smislu bili specifični, jer su u isti mah predstavljali i početak novog političkog vremena i zadržavanje ranijih struktura (Ujedinjeni Regioni Srbije i SPS) u vlasti, da bi izbori 2014. godine malčice pročistili stvar (URS su ispali i iz parlamenta i iz vlasti, a stranke koje su simbolično vezivane za „petooktobarski" period poput DSS i LDP „samo" iz parlamenta) još uvek donoseći u vlast spoj onih koji su u njoj bili pre 2012. godine (SPS) i onih koji su u nju stigli nakon ove godine (SNS). Pri svemu tome se nije menjao strateški pravac zemlje, te se može reći da su, spoljnopolitički gledano, oni koji su formirali vlast nakon 2012. godine nastavili, sa manjim otklonima, spoljnu politiku prethodnika koja se svodila na suptilno balansiranje između Zapada i Istoka, uz proklamovan cilj pridruživanja Evropskoj uniji, uz zadržavanje istovremeno korektnih odnosa sa drugim svetskim silama (Rusija, SAD, Kina).

 

Skorašnji teroristički napad u Parizu i tursko obaranje ruskog aviona su označili početak novog istorijskog vremena.

 

Države su samo one teritorije na kojima političke i pravne institucije funkcionišu na stabilan, predvidiv i civilizovan način, a ostalo su livade i polja, proste teritorije, koje se ne mogu nazvati državama u klasičnom funkcionalnom značenju te reči. Poslednja država koja se na ovim prostorima mogla nazvati državom u pravom smislu reči, uz sve svoje, znatne, demokratske deficite i određenošću voljom jednog čoveka i jedne partije, je bila socijalistička Jugoslavija. U toj državi se znao elementarni red, a pre svega ono što i daje definiciju jednoj državi da se može nazvati takvom - korištenje sile koje treba da bude isključivo u rukama državnih organa i koje ne može biti u bilo kakvim paradržavnim i pseudodržavnim strukturama. Prethodno je i Kraljevina bila respektabilna država.

 

Istorija napreduje u protivrečnostima, što su dobro zapazili oni koji su o njoj ozbiljno mislili, bez obzira da li se radi o Hegelu, Marksu ili Valerštajnu. Protivrečnosti istorije postaju belodane „običnom svetu", koji se ne bavi njome profesionalno kroz naučna istraživanja, tek u vremenima kriza i nestabilnosti, kada ljudi, vođeni svojim egzistencijalnim porivima, počinju da se pitaju šta nosi dan, a šta noć.

 
2015-09-25 17:21:09
Društvo| Politika

Intelektualac u politici

Neven Cvetićanin RSS / 25.09.2015. u 18:21

Kod nas se već vekovima raspravlja od intelektuacima u politici. Još od vremena kada je Dositej ušao u Karađorđevu "partiju", a hromi Vuk u "partiju" kodže Miloša, razmišljale su umne glave da li da se hvataju u vrzino kolo politike ili da ostanu na divanu, sve duvan pušeći. Pa su one umne glave koje su ostale na divanu duvan pušeći ocenjivale one druge umne glave koje su se uhvatile u vrzino kolo političestva. Većina ovih rasprava i ocena je bila jalova, a tek pokoja je gađala metu, jer se o ovim stvarima i ne raspravlja, nego se lepo pokažu u vremenu svačiji rezultati - to jesi, to nisi, ovo si mogao, a nisi hteo, ovo si hteo, a nisi mogao da uradiš. Većina ovih rasprava je počivala i dalje počiva na pogrešnim pretpostavkama.

 
2015-07-10 13:42:58
Društvo| Istorija| Politika

Odisej i Ahilej

Neven Cvetićanin RSS / 10.07.2015. u 14:42

Odisej i Ahilej. Cipras i Varufakis.

 

Svi su ljudi jednaki. Za neke ljude, ipak, kažemo da su „veliki", zbog širine optike kojom posmatraju svet i događaje. Za neke ljude kažemo da su „ograničeni" zbog uske prizme njihovih pogleda. Voleli Aleksisa Ciprasa ili ne, slagali se sa njegovom politikom ili ne, moramo mu priznati da je, svojim neuobičajenim potezima, proširio optiku evropske politike. Čovek koji se u većini interpretacija doživljava kao neki rigidni levičar, zapravo je srušio podelu na levicu i desnicu. Pocepao ih je bespovratno.

 

Na tekst "Nema više ni levice ni desnice" objavljen u "Politici" i na blogu, u kome tvrdim da levica i desnica više ne postoje kao bitni i određujući politički pojmovi, namesto kojih imamo neka druga razlikovanja koja su bitnija, stiglo je dosta reakcija, različitih ideoloških predznaka, po novinama, blogovima i društvenim mrežama. Reagovala je žustro i radikalna levica.

 

Neven Cvetićanin

Neven Cvetićanin
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2015 VIP izbora:  4 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana