Nedelja  po podne. Dosadno do zla boga na drugom spratu Televizije Beograd. Nema događaja. Urednik dnevnika pretura po starim reportažama „Iz regala“.

 Mrtvo more. Jedva su sklepali par  agencijskih vesti sa sve bajatim snimcima iz naše dokumentacije. Čak i na „našem ratištu“ mirno. Lagano se valjala 1992 godina.

     Nekada davno u Vojvodini su živeli  vrata do vrata , Podunavski Nemci i Srbi.

   Pored dva mala Wernera, Rudija i Pubija živela su braća Babić, Bora i Pera.

Imali su lepo detinjstvo.

   Kad se posvađaju ovi moji bi im odrecitovali –Švaba keleraba. A mali Nemci njima verovatno nešto podjednako uvredljivo na nemačkom. I sve to tako dok ih matere ne uteraju u avliju i pošalju na spavanje. Sutradan ujutru opet su bili najbolji drugari.

Jedne od onih večeri kad su se često oglašavale sirene, sretnem ja Imreta na  stepeništu Televizije. Deca su prvu sirenu zvala“šizela“ i ona je značila da će negde uskoro da padaju bombe ili rakete. Pričalo se poluglasno da će gađati i zgradu Televizije ali niko nije znao kad. Pitao sam idiota da odemo za svaki slučaj u Tašmajdanski park, sednemo na neku klupu i sačekamo drugu sirenu koja se zvala „mirela“. Ne treba da vam pričam da je to bio prestanak uzbune.Međutim, Imre je imao bolju ideju, da odemo u kafanu „Kod Grka“i tamo popijemo neko piće dok se situacija ne smiri.Naravno da sam prihvatio.

Kad pošten Vojvođanin iziđe na šor pa kaže:
        -Dobar dan,

onom što gledi sa kibicfenstera a to je onaj pendžer, duplirac što se kroz njega vidi ceo sokak, onaj što nema firange. 
       –moliću lepo dal znate kolko je sati, zdravo se žurim ?

Krajem devedesetih Meri se intenzivno družila sa mnogo strankinja koje su bile udate ovde. Jedna od njih  bila je Frančeska. Rođena u Londonu u porodici  intelektualaca. I sama je bila veoma dobro obrazovana. Kad bi govorila, naravno na engleskom, imala je tako dobru dikciju da je bilo zadovoljstvo slušati je. Često sam u šali tvrdio da govori bolji engleski nego princ Čarls. Živela je u Pančevu sa našim drugom Gojkom i sinom Lukom, koji je imao četiri ili pet godina. Neposredno pred bombardovanje javio se Frančeskin tata telefonom: “Slušaj Frančeska, skupite stvari i dođite odmah za London.  Ameri će izgleda stvarno da bombarduju“.

Kukuruzi samo što nisu stigli za branje u seocetu na granici srpskog i rumunskog banata. Stanovništvo mešano pola srba pola rumuna. Blatnjave ulice i sitna kiša koja je rominjala.

Kuće podjednako stare i trošne ali su meštani nepogrešivo znali koja kuća je srpska a koja rumunska.  Rumunske kuće su bile okrečene nekim drugačijim bojama, činilo se veselije i urednije, bar spolja, od srpskih.

Na glavnoj ulici samo jedna crkva u koju su išli i jedni i drugi.  

I škola je bila jedna ali su nastavnici držali časove odvojeno na rumunskom i na srpskom.

Dok je bilo nastave.

   Kako da preživimo radeći tri dana godišnje?

  Ako ste pozvali majstora da vam popravi nešto po kući videćete da to nije moguće bar u skorijoj budućnosti.

  Jer, sutra počinje cvetna nedelja.Ne valja se.Ne radi se naravno ni na veliki četvrtak,veliki petak , ne radi se ni na veliku subotu a o Uskrsu i da ne pričamo.

  Takođe nije valjano raditi ni na Svetog Iliju,Svetu Petku,Ognjenu Mariju , Svetog Aranđela, Sve svete .

  Crkveni kalendar je pun velikih i sitnih svetaca. Svaki drugi dan je crveno slovo.

  Ne pomaže ni ako majstoru

Dobri moji.

Ili bombaradujte, ili da krečimo.