Kad pošten Vojvođanin iziđe na šor pa kaže:
        -Dobar dan,

onom što gledi sa kibicfenstera a to je onaj pendžer, duplirac što se kroz njega vidi ceo sokak, onaj što nema firange. 
       –moliću lepo dal znate kolko je sati, zdravo se žurim ?

Krajem devedesetih Meri se intenzivno družila sa mnogo strankinja koje su bile udate ovde. Jedna od njih  bila je Frančeska. Rođena u Londonu u porodici  intelektualaca. I sama je bila veoma dobro obrazovana. Kad bi govorila, naravno na engleskom, imala je tako dobru dikciju da je bilo zadovoljstvo slušati je. Često sam u šali tvrdio da govori bolji engleski nego princ Čarls. Živela je u Pančevu sa našim drugom Gojkom i sinom Lukom, koji je imao četiri ili pet godina. Neposredno pred bombardovanje javio se Frančeskin tata telefonom: “Slušaj Frančeska, skupite stvari i dođite odmah za London.  Ameri će izgleda stvarno da bombarduju“.

Kukuruzi samo što nisu stigli za branje u seocetu na granici srpskog i rumunskog banata. Stanovništvo mešano pola srba pola rumuna. Blatnjave ulice i sitna kiša koja je rominjala.

Kuće podjednako stare i trošne ali su meštani nepogrešivo znali koja kuća je srpska a koja rumunska.  Rumunske kuće su bile okrečene nekim drugačijim bojama, činilo se veselije i urednije, bar spolja, od srpskih.

Na glavnoj ulici samo jedna crkva u koju su išli i jedni i drugi.  

I škola je bila jedna ali su nastavnici držali časove odvojeno na rumunskom i na srpskom.

Dok je bilo nastave.

   Kako da preživimo radeći tri dana godišnje?

  Ako ste pozvali majstora da vam popravi nešto po kući videćete da to nije moguće bar u skorijoj budućnosti.

  Jer, sutra počinje cvetna nedelja.Ne valja se.Ne radi se naravno ni na veliki četvrtak,veliki petak , ne radi se ni na veliku subotu a o Uskrsu i da ne pričamo.

  Takođe nije valjano raditi ni na Svetog Iliju,Svetu Petku,Ognjenu Mariju , Svetog Aranđela, Sve svete .

  Crkveni kalendar je pun velikih i sitnih svetaca. Svaki drugi dan je crveno slovo.

  Ne pomaže ni ako majstoru

Dobri moji.

Ili bombaradujte, ili da krečimo.

  Gost autor ;  Ranko Pivljanin

    Bilo je pitanje dana, tačnije teške i, pretpostavljam, debelo plaćene marketinške stupidarije, kada će se tribine na kojima se kalio, podjednako kao i u zgradi Magistrata pod dirigentskom palicom političkog huligana Vojislava Šešelja, obiti o glavu Aleksandru Vučiću. I desilo se upravo to!

Neposredno posle Margaretinog prvog rođendana, krajem marta 1999, pozovu Meri u Američku ambasadu. Otišla je vidno zabrinuta jer je svakim danom bivalo sve izvesnije da će nas bombardovati. Kad se vratila kao da joj  je laknulo.

Evo šta mi je ispričala. Rekli su joj: “Sutra polazi konvoj sa američkim građanima i službenicima ambasade za Budimpeštu. Vaš ostanak u Srbiji nije bezbedan. Mi smo obavezni da zaštitimo sve naše građane, i zato Vi, vaš sin Zekeri i vaša ćerka Margareta, budite sutra ujutru ovde.Idete sa nama u Mađarsku“.

Meri je rekla:“ Ne.Moj muž ostaje ovde i ja ostajem ovde, a vi bombardujte“.

     Bavanište je jedno od najvećih sela u Banatu. Ne tako daleko od Beograda ali ipak po malo skrajnuto sa glavnih tokova kulture.Tu sam proveo detinjstvo i deo mladosti i zauvek ostao vezan za ljude koji tu žive.