Deset "zapovesti" razumne (racionalne, dobre) debate, deset "zapovesti" bez kojih teško može biti pravog dijaloga, a pre debate

1. Ne napadaj čoveka, već argument koji čovek ima ( NE „ad hominem“)

- Differing slightly from the original meaning, in colloquial speech, "limbo" is any status where a person or project is held up, and nothing can be done until another action happens.-

U svom originalnom značenju "limbo" kao reč koja potiče od latinskog "limbus" označavala je, u raznim religijama, vrstu prostora u kojem se zadržavaju ljudske

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo" i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupni, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji - super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi"? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački", u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva", za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari - sprečavamo rešavanje?

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi" (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje" za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče - češće su srditi i u „svom pravednom gnevu" nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage" stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih - neodoljiva želja da se „ispraznimo", da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine" onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno" bilo.

Sv. Valentin i Sv.Trifun
- o ljubavi i vinogradima -

Sutra, 14.02. (01.02. :)) neko obeležava Valentinovo, a neko je slavar  sv.Trifuna, (inače zaštitnik Kotora) a većina i jednih i drugih malo znaju o tome ko je svetac kojem je 14.februar posvećen. Prvi, zaljubljeni, razmenjuju poklone, poljupce i naglašenu nežnost, drugi, slavari, dočekuju goste, pale slavsku sveću i odlaze u crkvu.

Legenda o sv.Valentinu kaže da je živeo u Rimu za vreme imperatora Klaudija II, cara koji je započeo i vodio mnoge ratne sukobe i bio prilično ozlojeđen što ima teškoća da skupi vojsku za svoje pohode. Za to je krivicu bacao na bračni i ljubavni život svojih potencijalnih legionara, te je zabranio sklapanje veridbi i brakova. Valentin koji je 269.N.E. bio sveštenik u Rimu, oglušio se o imperatorove naredbe, venčavao zaljubljene i zbog toga bio uhapšen, surovo mučen i ubijen baš na 14.februar. Legenda takođe kaže da se u tamnici zaljubio u lepu čuvarevu kćerku i da joj je na dan svog pogubljenja poslao ljubavnu poruku koju je završio rečima "od tvog Valentina", a da je dobivši tu poruku do tada slepa devojka - progledala. Dva veka kasnije, 496. N.E. proglašen je za sveca i dugo je jedan od najpopularnijih praznika vezan baš za njegovo ime - Dan zaljubljenih.

Odnedavno vrlo efikasno razgovore kojima se stvaraju saveznici za ravnopravnost i ravnomernost započinjem ili vodim sa predlogom:
"Daj listu kojom si diskriminisan samo zato što si muškarac, daj postupke kojima te diskriminišu samo zato što si muškog pola"

Na kratkoj listi odgovora koje sam dobila stoji (ako bilo kome izazove smeh ili podsmeh, pročitajte dva puta):

1.ne mogu da se zaposlim kao sekretarica
2.moram

"Pijem, jer ne znaaaam šta da raaaadim..." i još "Piiiiijem da je zaaaaaboraviiiim..." i sigurno ima još puno i stihova i pesama...
Ovi stihovi zaboravljenih šlagera služe mi samo da "omekšam" jezovitu informaciju koju su objavile institucije EU, a prenele naše novinske agencije i mediji:
"Svaki peti stanovnik Evropske unije, star između 15 i 24 godine, redovno i prekomerno pije alkohol, saopštila je Evropska komisija,

- Zašto se, čime i sa kime, čerez čega i iz kojih motiva, od kada i kako ljudi - kockaju? - 

Kockanje je (verovatno) "staro" koliko i ljudi, a razlozi zbog kojih su mu ljudi tako skloni ostaje taman toliko tajnovit koliko i tačni podaci o tome koji su se to prvi ljudi, kako i "u čega" - kockali.

Svim svojim osobinama "zaslužilo" je čak i jedan prilično ozbiljan Institut za proučavanje (a gde drugde nego u Nevadi :))

Šta se sve može (ili sme) računati da JE - kockanje?

Kanda nema baš čvrstih pravila.

Najlakše je sa očitom "industrijom kockanja" - ruleti, bakare, ajnc-majsteri, black-jack, slot mašine,....sve i svašta što se smešta u blještave, zavodljive prostore iznad kojih neonska svetla, ogromne reklame i "obećanja lake zarade" ispisuju magična slova "Casino". Zeleni stolovi, majstori pokera, "cash" i žetoni, luksuz i miris avanture koja tvrdi da je za sve potrebno samo malko sreće i da je baš sve napravljeno za nas koji u "Casino" stupamo prvi put, ne odolevši "kockarskom zovu" iz nekih dubina, moćnih i skrivenih do kojih ne može nikako dopreti svetlo racionalnog pitanja "a na kome kockarnice zarađuju i zašto i kako opstaju, ako je sve tačno tako kako izgleda - da je lako, uzbudljivo i lepo, što nam samo ne daju pare koje tako slatko obećavaju, čemu još i - igra, kocka?" Koga briga za takva pitanja dok se zavidljivim pogledom prati neki srećnik/srećnica u čije krilo zveckajući pada sitniš iz mašine ili koji, šaka punih žetona, hita ka blagajni?! Opčinjenost biva potpuna i obuzeti grozničavom nadom - krećemo u kockanje.

26. avgusta 1789 godine doneta je u Francuskoj Deklaracija o pravima čoveka i građanina, a 159 godina kasnije 10.12.1948 doneta je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima.

Još 27 godina kasnije donet je 1975 u Helsinkiju akt sa čuvenom "trećom korpom" o ljudskim pravima

 Francuska deklaracija o pravima čoveka i građanina

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima  

- danas, 19. novembra obeležava se Međunarodni Dan Muškaraca u preko 50 zemalja sveta, osmišljen da slavi i podseti na polovinu čovečanstva o kojem postoje predrasude i stereotipi baš kao i o drugoj polovini, da se obrati pažnja na muškarce kojima je takođe unapred namenjen model, zahtevan model koji ćesto zahteva nemoguće od ljudskih bića samo zato da bi okolina kazala "e, to je pravi muškarac!", a moj predlog je da danas sretnemo nekog muškarca i da mu kažemo da je "pravi" da ga pitamo "kako si?" i da se zajedno podsetimo da je svaka muka manja kad se podeli, kao što je i svaka sreća kad se podeli - veća"   

Kažu stare priče da je najveća prevara đavola u priči o paklu u moći da ubedi ljude da - pakao ne postoji, ili u jednoj od varijacija iste tehnike "prevara" da su pakao drugi, ne mi. I još kažu da je svaki đavo - u detaljima,

"Detalj"u koji nas je "neki đavo" tako usput uverio je da muškarci tokom života i ne mogu biti diskriminsani, da je sva društvena moć koja im je namenjena sasvim dovoljna da provedu život bez teskoba i nepravdi koje su poznate ženama.

Vreme je za rušenje takve zablude, za razgovor o svemu i svačemu što bi valjalo menjati u modelu namenjenom muškima.

Jer ja kažem da je život upravo u detaljima i da je lakoća stereotipa (kojima smo, kao ljudi tako beznadežno skloni!) i u tome da - diskriminacija muškaraca ne postoji, da je muškarcima sasvim sve OK i da su muški samo izvor diskriminacije drugima, da su nasilni zbog fizičke snage, da su neosetljivi, da ne umeju da govore o svojim emocijama, da su sebični, da nemaju sposobnost empatije, da ne umeju sa decom, da su nestalni, nepouzdani, čitav spisak uvredljivih, diskriminatornih opaski nam prečesto "sleće" sa usana za muškarce, slično kao i za žene.