"Док други објашњавају живот, ти махни руком и одживи га."

Mika Antić, koji još uvek negde "šašav, leti i živi".

"To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam cenio vaše pokušaje da mi ulijete olovo u noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek uspravljaju."

Blog, kakav ga već neko vreme poznajemo (i rado mu pristupamo), ulazi (očigledno) u još jednu fazu neophodnih izmena, promena, dopuna i svega ostalog što je neophodno za bilo koji sektor, a nekmoli za internet, tu skoro "živu tvar" koja nam omogućava virtuelnu komunikaciju. (otuda u editoru novi "dugmići" za odbir kategorija sopstvenih tekstova)

I poslednjim novotarijama na BLOGb92 "bejah posvetih" tri posta u želji da, igrajući se, lakše i brže upoznamo upotrebu tada novih mogućnosti za pristup i "upotrebu" i BLOGb92 i u tom momentu nastajućeg FMb92.

B92.fm, i - kaj sad?

Blogove će svi pisati, i - kaj sad?

FM b92 Blogger`s List (update service)

U tom smislu - eto i meni i svima vama i četvrtog teksta koji nastaje usled još uvek nejasne informacije (koja je kao i svaka nejasna informacija brzinom ovećeg požara prostrujala blog-zajednicom) da nove opcije i novi design BLOGb92 izgleda podrazumeva i prestanak dosadašnje mogućnosti da članovi FMb92 pišu svoje tekstove na svom korisničkom FMb92 nalogu.

"KISS je delanje, Occam oštrica je razumevanje"
U rasponu od sedam vekova među ljudima, a u sasvim različitim oblastima, se javlja jedna te ista, šarmantna, zavodljiva, skoro utešna (i meni tako očigledno istinita) ideja o - neizbežnoj jednostavnosti svega. Ideja koja nam je (paradoksalno) izgleda tako neverovatno komplikovana da je ljudi sasvim retko pominju ili primenjuju, ako uopšte.Kao da ljudi ne vole kad je jednostavno.
Ideje jednostavnosti su o tome kako je sve ono što ljudima nije jasno, nad čim su zapitani i što vide kao privatni, sopstveni, naučni, istraživački ili opšti problem, sve ono što nam izgleda sasvim nerešivo, da je sve to ustvari takvo da, pre ili kasnije, (našim radom ili samo od sebe), dobije jasnoću, rešenje, odgovor koji je upravo najjednostavniji mogući od svih mogućih odgovora i rešenja koji su nam (možda) padali na pamet.
Od ovih dveju ideja razdvojenih vekovima, prva - Occam`s razor (Okamova oštrica, britva, sečivo) potiče iz XIII veka, a druga - KISS iz XX veka.

Nenad Bogdanović, drug moj beogradski, napustio nas sve danas.

Doživljaji, godine, događaji, slike, ljudi, energija, neponovljivost razgovora, oči i osmeh, čestitost, borbenost, poštenje, znanje i - Beograd.Njegov Beograd.

Sve čega se setim, izgleda mi malo i nedovoljno da stavim u reči za Nenada kojeg više nema.

Šta se radi sa uspomenama kad ti smrt otme druga?

Ćutiš.

Knjiga

- ...i "nanošenje" istorijskih modela, opisi istorijskih stanja iz ugla jednog molekula i druge letnje priče... -         (i upozorenje uz izvinjenje: ovo je vrlo dugačak tekst, nemo` posle...

Postoji u fizici fluida jedan prilično dobro razjašnjen fenomen - fluid neke gustine dok struji kroz cev koja ima različite poprečne preseke, struji različitim brzinama i ima i druge parametre kojima se opisuje pojedinačan molekul sasvim različito (što je sve moguće izračunati), a sve to u zavisnosti od dimenzija cevi kroz koju teče i od mesta na kojem se, unutar fluida, molekul nalazi. Stvar se malko komplikuje kad fluid nije idealan, a nemerljivo se komplikuje kod turbulencija.I sve to naučimo još u osnovnoj školi.

Kakve to veze ima sa istorijom (ili - "kašnjenjem" istorije) i ljudskim društvima?

Direktne. I to ne samo kao metafora.

Tako kako možemo, mereći i posmatrajući, da uočimo da se u jednoj istoj sredini molekuli isti po vrsti i sastavu ponašaju sasvim različito u zavisnosti od toga kojom se brzinom  kreću, tako se (metaforično) ponašaju i ljudska društva. "Kreću" se različitim brzinama i deleći prostor na kojem postoje, ne dele i vreme koliko god bili, na prvi pogled, "istovremeno postojeći" na planeti Zemlji. Delimo prostor, ne delimo vreme, istorijsko vreme ima različit tok (i oduvek je  imalo) kod društava koja dele globalno vreme. A sa "nedeljenjem" vremena gledanog kao istorijski tok - ne delimo i mnoge druge parametre.Otuda, možda, nastaje ljudska potreba za nalaženjem univerzalija, a skoro sigurno zbog toga nastaju bajke, mitovi i legende, smišljenih da podsećaju da je nalaženje univerzalija među ljudima - moguće.

Polemika je oštra rasprava, najčešće u okvirima političkih, književnih, naučnih, religijskih ili filozofskih razgovora (dijaloga, diskusija) i retko se upotrebljava za nezvanične ili privatne razgovore, (tipa, da je uobičajeno reći: "imao/la sam polemiku sa...- pa neki član/ica porodice), za takve razgovore se češće koristi "svađa", "rasprava" (da ne spominjem kolokvijalne izraze).

Pa, u čemu je ustvari razlika?

Zašto i kako svi oni iz definicije reči "polemika" - polemišu, a svi mi ostali (a i oni u privatnim ulogama) se - samo svađamo?

Jednu od prvih razlika mislim da je dobro definisao John Stuart Mill:

"The worst offense that can be committed by a polemic is to stigmatize those who hold a contrary opinion as bad and immoral men."

Takav pristup se naziva i  "ad hominem" polemikom - napadaš čoveka, a ne ono što čovek govori.

Nameće se zaključak da se polemici - učimo, da mora da postoje sredstva i tehnike kojima je moguće steći - znanja i veštine za polemiku (mislim da nam treba i učenja, znanja i veština za "obično svađanje", ali to je druga priča).

Licemerje (hypocrisy) je jedna od najčešćih "pojava" u ljudskoj komunikaciji o čijim mnogobrojnim negativnim svojstvima će se skoro svi brzo složiti, o čijoj nepoželjnosti će skoro svi brzo glasati ZA, o čijim štetnim posledicama će skoro svi brzo imati sijaset "primera iz života", a zatim mirno nastaviti da je primenjuju u sopstvenom ponašanju, ne videvši u tome ama baš ništa čudno.

To je takozvana "dvostruka licemerska petlja" u ljudskom ponašanju.

I kad osuđujemo licemerje, dajemo sebi za pravo da budemo - licemerni.

"Go figure", rekli bi mnogi, hajde razumi ljudsko ponašanje, ako možeš.

Ljudi su ponekad istovremeno potpuno nerazumna, a divna i zato potpuno šašava bića, rekla bih ja.

- letnja dugodnevica  (solstice) je danas, 21.06. i u 12.28 počeo nam je Dan najkraće noći i to na "našoj polovini Zemlje" (koja se, samo zato što smo se mi ljudi tako dogovorili, naziva "gornjom" ili "severnom", što odmah mora zvučati sasvim šašavo svakome ko uključi mozak i zamisli Univerzum, jer  tada jasno vidi kako to ume da bude smešno i blesavo, kao i mnoge druge rutinske, mnogoponavljaljuće čovekolike predstave koje imamo o svemu i svačemu) -

Letnji solsticij (dugodnevica, suncostaj) je  vreme najdužeg dana (obdanice) na severnoj hemisferi koji označava dolazak leta i "trodnevno visoko stajanje Sunca", slično kao što zimski solsticij u decembru označava "Dan najduže noći" i "trodnevno nisko stajanje Sunca" na najnižoj tački neba.

Koliko god dugo da postoje pisani tragovi o  ljudima, koliko god legendi i mitova smo uspeli da upamtimo i sačuvamo od zaborava, sve, baš sve, govore o proslavama i zimskog i letnjeg solsticija, o ritualima, obredima, verovanjima, običajima ljudi širom planete koji svi neverovatno liče jedni na druge koliko god  i sasvim očigledno, u pradavnim vremenima ljudi bili geografski međusobno veoma udaljeni i naizgled bez ikakvog kontakta. Kretanje Sunca je povezalo mitove i legende, vremena i prostore, ritale i običaje ljudi koji nikada nisu saznali jedni za druge. Niti će, ikada.

Uz ivanjske običaje letnjeg suncostaja, vezana je jedna čuvena komedija - William Shakespeare „San Ivanjske noći“ (A Midsummer Night's Dream, 1594.). ili - "San letnje noći". Čudesna priča.

Toše Proeski poginuo jutros.

Uvek je i tužno i strašno kad nestane čovek, ali kad u nesreći nastrada neko tako mlad, uspešan, blistav i nekako mio, sve zaliči na prave antičke tragedije.

Bilo je nečega u njegovom glasu, u načinu na koji je pevao što je ličilo na veliku buduću karijeru, na mnogo pesama koje će se slušati i koje će se pevati devojkama.

Jedna stara makedonska pesma

"Zajdi,

Znam joj skoro svaki pedalj.

A nije mi to od politike, od mene i nje je - oduvek.

Sva ostala mesta po Srbiji obišla sam poslom i tako Srbiju upoznala, pedalj po pedalj, čoveka po čoveka, kroz jug i jugoistok, od Krive Feje i Prohora na granici, preko malih mesta uz Drinu do Prokuplja, Prijepolja i Priboja, od čudesnih pejzaža Gradišta i Kladova (o Lepenskom i da ne pričam :)), pa sve do najređe naseljenih, pustih delova oko Bora i Majdanpeka. Kroz mesta zapadne i moravske Srbije koja se zovu prekrasnim imenima, kao Svileuva između Koceljeve i Valjeva, ili Tvrdojevac u blizini Uba ili Nepričava, Zlakuse kod Užica,....ili mesta Blace koje ne umem da menjam po padežima, svugde sam svratila, samo u Negotin grad, Bosilegrad i Dimitrovgrad nikad nisam otišla, bogsvetinekaznazašto.....bivala sam u blizini, ali me put nikad nije u same gradove naveo.Biće prilike, sigurna sam.

Srbija je pejzažno potpuno različita na razdaljinama od po pedesetak kilometara, Srbija je sva jedna geografska protivrečnost i kad joj u sebe upiješ sav taj prostor, lakše i jednostavnije razumeš kako su ljudi koji tom prostoru pripadaju, koji su svojim naseljima ostavili otisak sopstvenog postojanja u prostoru - isti takvi. Razumno i duboko - protivrečni. Funkcionalno paradoksalni, rekla bih ja kraće, a morala bih objašnjavati dugo i široko naročito ušima u koje teško možeš zabosti priče o dobrim ljudima. ili o ljudima uopšte. A ponekad su baš i samo zato, zbog tog funkcionalnog paradoksa kojim žive - jednostavno neodoljivi, rekla bih još nakon svih svojih usputnih poznanstava, razgovora, susreta i stvorenih prijateljstava.