Sejanje straha

Ovo je pismo mojoj drugarici, nekome koga jako volim i cenim, jer je bila tu uvek, kada smo se i smejale i plakale, kada sam posle  bolesti " stajala na noge", samo za tebe je ceo ovaj Blog, na današnji dan.

Pre dva dana, tačnije u Četvrtak, delegirana sam u ime Odbora da odem u Ambasadu Francuske i da prisustvujem okruglom stolu povodom "Prevencije seksualne eksploatacije i prostitucije u Srbiji". Bili su pripadnici vlasti, opozicije, NVO sektora, ambasade. Eto i ja operska  umetnica , dugogodišnja aktivistkinja, i profesor neko ko se davno još 2000 tih susreo sa decom ulice, radio sa njima i slušao najteže moguće priče. Neke od njih ste čitali.

Stvarno sam htela da prestanem da pišem jer se vidi samo politički angažman a ne ljudski, ali mi je stigla poruka koja me je bukvalno rasturila.

Pre možda godinu ili dve dana napisala sam blog Porcelan, taj blog je istinita priča sa kojom smo živele nas četiri.

Da li se plašim fašizma? Plašim ga se i užasavam. 

Da li se pribojavam svog užasa iz 20 veka?

Pribojavam se i užasavam.