Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Intelektualna scena u Komiži, zaboravljenom gradu na izgubljenom ostrvu, bila je živa. Najistaknutiji i jedini predstavnici bili su: Dr Gordan Straka, zubar, Zoran Franičević, novinar, te jedan nastavnik hrvatsko-srpskog jezika iz lokalne srednje škole. Zubar je bio cinik, novinar melanholičan, a nastavnik – alkoholičar. Ne sećam se njegovog imena. Samo opaski koje mi je upućivao prilikom slučajnih susreta. Nekad su bile vezane za politiku, nekad za literaturu, najčešće za činjenicu da život nema smisla.

Ja inače nisam nešto sklon piću. Alkohol

Ako ste stanovnik nekog jadranskog otoka i volite kupanje u moru onda ste ili nedorasla šiparica koja još uvek nije stupila u odaje stvarnog života ili ste lekar iz Beograda.

I kao takvom poznato vam je da se sezona kupanja završava tek u drugoj polovini oktobra. Od početka septembra, kada naglo posustane turistička navala, pa do pomenutog kraja, boravak na šljunkovitoj gradskoj plaži Komiže postaje socijalni fenomen ravan članstvu u nekom uglednom britanskom klubu, s tim da su ti klubovi obično namenjeni džentlmenima, dok na plaži takvih nije bilo sve ako brojimo i moju

Moj omiljeni gimnazijski udžbenik bila je Logika Gaje Petrovića. Mnogo izvanrednog i potpuno nefunkcionalnog znanja nakupljao sam tokom svog dugog i na momente nepodnošljivog života, čvrsta podloga svemu tome bilo je gradivo obrađeno u toj knjizi.

Matursko veče mi je izazivalo odbojnost. Nije se uklapalo u moj životni stav. Nije ni u moj stil, u farmerke sa zakrpama (Po ugledu na one Neil Youngove sa omota ploče After the Gold Rush). O tome sam imao dijalog sa Borisom u Dobračinoj uluci. Hodali smo uzbrdo i ja sam formulisao svoju ideju obogaćujući je u hodu mislima o socijalnoj pravdi i tvrdeći da tu proslavu treba bojkotovati jer «ne mogu svi učenici da sebi priušte matursko odelo». On se slagao sa mnom, ali je tvrdio da bi to ipak bila šteta propustiti.

Određeni komad detinjstva proveo sam u parku na Zelenom vencu. Dobro sam poznavao ovu uređenu zelenu površinu komplikovane strukture i namene. U njemu sam prvi put razbio glavu. To mi se desilo posle jednog suviše kratkog skoka sa ljuljaške posle koga me je drveno sedište, zaljuljano preko mere, odalamilo u potiljak. Krv je obilato curila i ta slika prilično je uznemirila moju majku koja me je odvela u najbližu bolničku ustanovu kraj železničke stanice gde sam efikasno hirurški zbrinut i vraćen u park.

Kad se Mirko Kovač obrati ovdašnjoj javnosti ja načuljim uši. Ovaj stožernik morala i intelektualnog prepoštenja u Ninu (br. 3125) odgovarajući na pitanje zašto je po odlasku u Hrvatsku srpski jezik zamenio hrvatskim, kaže:

"Kada jedan čovjek isključuje sebe iz neke zajednice, bilo da nekamo odlazi ili bira ono što se naziva «unutrašnji egzil», onda je i jezik bitna stavka te osobne drame. Onaj srpski jezik negdje od druge polovine osamdesetih godina, više nije bio moj jezik. Jezik rata, mržnje, uvreda, huškanja na druge, izazivao je otpor u meni. Ja više

Ima mišljenja u okviru psihijatrijske nauke koja tvrde da je homofobija u stvari prigušena ili potisnuta homoseksualnost. Utuljeno kandilo, što bi rekao Dragiša Vasić. Dakle, agresija homofoba prema homoseksualcima posledica je panike koja se javlja zbog vlastitih latentnih homoseksualnih sklonosti. Osobe koje su načisto sa svojom seksualnošću nemaju potrebe za vršenjem nasilja nad drugačijima, kaže ovo, ne tako retko, psihijatrijsko mišljenje.

Međutim, fizičko nasilje koji se dešavalo u nedelju 10. oktobra 2010, a naročito mentalno nasilje koje

Kada mi je otac umro javili su mi telefonom. Osetio sam olakšanje. To me je malo iznenadilo. Krajnja ravnodušnost bila bi primerenija. ipak, osetio sam olakšanje.

Nisam ga poznavao. Moglo bi se reći da smo bili poznanici, upoznali smo se par godina pre nego što je umro. Na moju inicijativu. Ona je bila posledica nečeg što se kolokvijalno zove unutrašnji poriv. Došao sam. Predstavio se. Onda smo se rukovali. Imao je belu kosu i bradu. Gledao sam pokušavajući da zapamtim kako ću izgledati kad ostarim. I on je radoznalo gledao mene.

I to je bilo to.

Posle

Na Vis sam otišao sam, niko me nije pratio, nije bilo suza, zagrljaja, čak ni rukovanja. Na aerodrom sam krenuo autobusom koji sam uhvatio ispred Crkve Svetog Marka. U avionu za Split čitao sam Jatovu reviju, tekst Mome Kapora koji je uz povišen sentiment obrađivao fenomen majčine turšije.  Onda sam gledao kroz prozor prebirajući pogledom po redovima cirusa i stratocirusa. Potom sam se prebacio u sedište do prolaza i poslednje minute leta proveo razmišljajući o nikad do kraja rastumačenom fenomenu seksualnog magnetizma stjuardesa. U Splitu sam kupio Politiku i popio duži espreso