Naslov jedne vesti od pre dan-dva svojom me je skrivenom porukom uznemirila. Naslov glasi: Manuel Vals: "Slika utopljenog dečaka iziskuje hitnu akciju." kada sam je pročitao pomislio sam kako je istina da đavo leži u malim stvarima. Hitnu akciju međunarodne zajednice, sudeći po Valsovoj izjavi, ne iziskuje izbeglička kriza koja desetine hiljada ljudi nateruje u izbeglištvo i moguću pogibelj, već slika dečaka čiji je leš voda izbacila na neku tursku plažu. Da fotograf u datom momentu nije bio na tom mestu, da li bi bilo povoda za hitnu akciju iako bi masa izbeglica i dalje završavala na dnu Mediterana ili na budimpeštanskoj železničkoj stanici ako je uspela da preskoči ogradu od bodljikave žice?

1. Kakav rezultat DS može da očekuje na sledećim parlamentarnim izborima? A šta "novi DOS" sa Živkovićem "parazitom" u koaliciji?

Mogućnost da dođe do vanrednih izbora niko u opoziciji nije dečekao uz osmeh. To je svojevrstan paradoks. Opozicija baca drvlje i kamenje na Vladu, a suštinski ne želi izbore. I to sasvim opravdano. Nemaju dobro rešenje. Ako se udružuju praveći neki novi DOS, proći će katastrofalno. Ako idu samostalno, svako će od njih loše proći. Zavezani su u Gordijev ćvor i ne vidim kod njih nikakvu ideju kako se ispetljati iz njega.

Iznenadila me je histerija i negativna energija koja se izlila na predlog premijera Vučića da se lideri zemalja Zapadnog Balkana dogovore o zajedničnom danu sećanja na sve žrtve u sukobima devedesetih.

"U vreme mog mandata izborili smo se za predsedavanje i umesto da danas Srbija bude inicijator rešenja za ukrajinsku krizu, Dačićeve izjave o neophodnosti mira u svetu su na nivou predstavljanja kandidatkinja na izboru za mis sveta. Srbija zapravo i ne predsedava OEBS-u, već statira u toj organizaciji, a umesto nje to u praksi čini Nemačka..." Ovo se neke od zamerki koje je Boris Tadić uputio pre nekoliko dana ministru inostranih poslova Dačiću.

Pojavio sam se kod Zorana Kesića u "24 minuta".  Istaknut sam kao negativan primer. Povod je jedan moj tvit. On glasi: "Deca moraju biti zaštićena od svakog nasilja. Nemaština je oblik nasilja nad decom."

Ovo sam napisao u okviru diskusije povodom štrajka glađu jednog roditelja kome su oduzeta deca jer nije imao sredstava za njihovo izdržavanje. Neko od mojih Tviter sagovornika, bio je bezrezervno na strani tog roditelja, rekavši: "Svi smo mi Đorđe!", pa sam mu replicirao da nismo.

Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u ambasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.

Da sam ja neko ko se pita u DS, izbacio bih Borka Stefanovića jer on na poziciji potpredsednika stranke i ne sme da je razbija ili cepa. Čak ni u nagoveštajima. A nagoveštaja je bilo dosta. U jednom intervjuu Stefanović demantuje novinske napise da mu Jovo Bakić piše program i kaže da mu nije ambicija da cepa DS, a paralelno s tim Jovo Bakić u potvrđuje da piše Borku program i dodaje kako u budućoj Stefanovićevoj stranci neće biti mesta za sve, već samo za elitu. Sve liči na igru dobrog i lošeg policajaca. Jedino nije jasno koji je ovde dobar.

Sanda Rašković Ivić je rekla da DSS mora da definiše da li je riba ili devojka, tj. mora da odluči hoće li nastaviti u skladu sa svojom politikom u kojoj nema mesta za Evropsku uniju ili, recimo, Beograd na vodi, ili će ostati da odumire u današnjem "kolaboracionizmu". Čitajući ovu izjavu, a u kontekstu aktuelne priče o "rehabilitaciji" Draže Mihajlovića, razmišljao sam koliko su opasne sekvele koje je kumrovečka politička škola ostavila na one koji su je pohađali, ali i na sve koji su tolike godine proveli u ozračju ideološke radijacije koja je proizvela patološke promene na pokolenjima. 

Teofil Pančić je u svom matičnom listu, pre neku nedelju, napisao nešto što mi je bilo indikativno za uvid u vibriranje građanske Srbije. Teofila pominjem jer je on jedan od retkih autora iz tog miljea s kojim se često slažem, a rado ga čitam i kad se ne slažem. Dakle, Pančić je rekao otprilike, nije mi tačan citat pri ruci, da je danas neprilično kritikovati Nikolića i da svako ko ima primedbi na vlast treba da ih adresira na Vučića. Ako to moja mašta nije nadogradila, ponudio je i obrazloženje u vidu tvrdnje da za kritikovanje Vučića treba stisnuti petlju, pa je takva kritika, u stvari, test, zaboravio sam čega tačno.