Te godine kada je izašao ovaj video klip, puštale smo ga sto puta dnevno i isto toliko puta se smejale. Moja drugarica i ja. Mislim da od tada ovu pesmu nikada nisam čula celu. Uvek ovu kratku "alien" verziju. A tako sam se i osećala. Možda nijedan video nisam pogledala toliko puta kao ovaj. Jer, tih godina, bilo je baš puno razloga za "preživljavanje". I, naravno, za smeh.

 

Večeras pozovem svoju drugaricu, kažem joj da sam ponovo gledala klip, obe prasnemo u smeh. Kad, iz tog smeha, uz evociranje poneke uspomene, ona kaže:

- A onda je došla ta 2001.

U trenutku nisam shvatila na šta misli.

- Kakve sad veze ima 2001?

- Pa sećaš se, oformila se i prva demokratska Vlada.

- Da, dugo očekivana. Ali što si se toga sada setila? Mislim, kakve veze ima?

- Pa zbog žurki.

- Žurki?

- Tvojih žurki, plavušo - kaže ona, toliko ozbiljna da se na trenutak osetih krivom što sam ih pravila.

 

Na ovom postu zabranjeno je komentarisati Rezoluciju o Kosovu. Takođe, ne bi se trebalo osvrtati ni na Rezoluciju 1244. Nema potrebe pominjati predsednika Republike Srbije, premijera, pa ni pojedine ministre. Ni bivše***, a ni sadašnje. Ustav, jasno, nije poželjan u komentarima. Međunarodne institucije i njihove skraćenice, podrazumeva se - zaobići. Zatim, Kumanovska bitka 1912,  sasvim je suvišna tema. A i Kumanovski sporazum 1999. Datum 28. juni se može pomenuti isključivo kao rođendan mog sina Luke. Naročito naglašavam da o SPC ne treba pisati ni pod tačkom "razno". Što znači da istorijske činjenice, poraze&podvige&ličnosti u potpunosti treba ostaviti po strani. Uključujući i one koji će uskoro ući u istoriju. 

*** sa izuzetkom bivše ministarke prosvete Ljiljane Čolić. Ako se neko seti izbacivanja Darvinove teorije evolucije iz udžbenika, slobodno neka piše. Eh, ne zna gospodin Tači šta je bizarnost!  

To je bio moj prvi susret sa mrtvim telom. Ležala je na krevetu, neko joj je gazom već vezao vilicu. Ta je gaza izgledala glupo ali neophodno. Vezana oko glave, kao da je boli zub. Ne znam da iko tako vezuje gazu kad ga boli zub, ali tako mi je izgledalo. Iako sam je videla par dana ranije, odjednom mi se činila nekako manja, crnja i lepša. Trebalo ju je presvući i obući za sahranu. Mrtva tela su teška za presvlačenje.

Prvo sam ga ugledala na ulici. Tada sam živela u visokom prizemlju, u ulici Gospodar Jovanovoj. Otvorila sam prozor a on je stajao tačno ispod prozora moje spavaće sobe. I gledao je u mene. Nije rekao ništa. Samo je gledao. Bilo mi je čudno što neko tek tako stoji na praznoj ulici i gleda u moj prozor, direktno u mene, tupo i bez prekida, ali nisam tome pridavala značaj. Udaljila sam se od prozora i otišla da podojim bebu. Moj sin imao je svega nekoliko meseci kada je taj manijak ušao u moj život.

Kroz nekoliko dana, pozvonio je na vrata. Zvonio je uporno i dugo. Bila sam sama kod kuće, sa bebom. Prišla sam vratima i pogledala kroz špijunku. Mlad čovek, kojeg je crna brada činila nešto starijim, stajao je tačno ispred vrata.

Dugo sam razmišljala da li da napišem blog na temu serije Otvorena Vrata koju uskoro planiramo da snimamo. Imala sam razloge za i protiv i ipak su prevagnuli oni za, najpre praktične prirode jer ne mogu da postignem da odgovorim zainteresovanima iz celog regiona na sva pitanja. Pokušaću to, ovde, gde se osećam kao da su mi vrata otvorena. 

TV serija OTVORENA VRATA snimana je i emitovana u dve sezone, '94 i '95 godine i predstavljala je svojevrsnu kritiku posrnule srpske kulture i političke scene devedesetih godina, kroz jednu građansku ali sasvim neobičnu porodicu. Uprkos tome, premijerno je emitovana je na Prvom programu RTS, u udarnom terminu. Ovo ističem, jer nema te osobe koja je živela u Srbiji tada a koja se ovoj činjenici nije čudila.

Odakle tebi pravo da vršiš bludne radnje nad mojim tekstom? I na mom tekstu?

Odakle ti pravo da koristiš moje ime i moju sliku bez ikakve dozvole?

Odakle ti pravo da mene navedeš kao "gosta autora" za tekst čiji nisam autor?   

I, najzad, odakle ti pravo da sve to zajedno spajaš sa pornografskim sadržajima i stavljaš u kontekst pornografije? 

Samo idiot može da nastavi da diže tiraž na nečemu što može da ugrožava neke ljudske živote (a i da šteti imidžu zemlje u celini). Doduše, kada se nakon konflikata preskoči podvlačenje crte, kada se ne utvrde uzroci i posledice, kada se ne osude krivci, kada se preskoči suočavanje, kada se ne prebroje žrtve, kada se ignorišu unesrećeni, kada Srbiju boli briga da uradi nešto na svom imidžu osim ako to za nju ne radi Novak Đoković - onda tu ulogu preuzimaju tabloidi kojima je u opisu delatnosti podilaženje najnižim strastima, podgrejavanje predrasuda i stereotipa, iskrivljavanje informacija, proizvodnja skandala... Pa onda nije ni čudo da Džon Vojt, otac Andželinin, bude proglašen za đaka Alojzija Stepinca, iako je Stepinac u vreme njegovog školovanja bio u komunističkom kućnom pritvoru.

Bilo je to na dan poslednjeg koncerta D. Rundeka u Beogradu kada sam, neznajući da to činim, prestala da pišem. Stajala sam ispred Doma Omladine, malo je kišilo. Pored mene stajao je P. Brajović. Pričao mi je o štetnosti duvana. Ja sam njemu govorila o blogu koji nameravam da napišem. Ne sećam se tačno kako su se te dve teme povezale ali da, bilo je neke veze... On meni o tom zlu koje unosim u sebe, a ja njemu o dugovečnosti (to je trebalo da bude tema tog mog bloga).

- Bojim se samo da sam povukla gen na žensku očevu liniju. Imala sam dve stogodišnjakinje u porodici.