B92 Blog

Bašta porodične kuće u Beogradu. Majka, otac i sin - čovek u svojim ranim četrdesetim u višednevnoj poseti roditeljima. Neobično toplo prepodne. Sede u trščanim stolicama, u senci, kao u ruskom romanu. Čitaju novine, svak svoje.

Sin: Čudno ovo vreme. Tek jedanaest sati, a omorina. Sve mi se manta.

Mama: Ti si na mene. Imaš nizak pritisak, Oćeš opet da ti izmerim?

Sin: Nema potrebe. Samo mi dolij još malo kafe, molim te.

Otac kao glava porodice ima prvenstvo nad Politikom. Pošto je proverio sportsku stanu, gleda umrlice.

Tata: Umro Dule. (Sam za sebe konstatuje činjenicu, više s razočaranjem nego s tugom ili tragedijom u glasu. Vidi se da mu to nije prvi prijatelj koga nalazi u čitulji.)

Mama: Koji Dule?

Tata: Dušan, brate, Dule. Ne mogu trenutno da mu se setim prezimena. Setiću se. Ma znaš Duleta, studirao je sa mnom.

Sin: Opljačkan sam!

Otac: Šta su ti uzeli?

Sin: SVE! Sve što sam imao! OSAM EVRA!

Otac: Ko ti je uzeo OSAM EVRA?

Sin: Ciganin na ulici.

Otac: Naš?

Sin: Ma jok, naši su Romi. Ovaj je Sigano.

Otac: 'Beš pare. Čuvaj zdravlje. Gde je to bilo?

Sin: Još je i niži od mene. Ima kraće ruke.

Otac: I kraće noge. Ne može da te stigne.

Sin: Ti ne shvataš koliko je to poniženje.

Za one koji ne znaju ko su Backstreet boys, to je grupica umetnika koji su pre jedno deset do petnaest godina bili dečaci pa im je ostalo ime. Sada njihovo muziku slušaju dvanaestogodišnjaci i petnaestogodišnjaci. Deca tog uzrasta, inače, ne mogu sama na koncert.

Naseo sam. Prvo sam pomislio da ih pustim same. Posle sam, potpuno neiskusno, pomislio da će sigurno nečiji otac ili majka ići, pa ću im ja svoje utrapiti, pa sam kupio samo dve (bezobrazno skupe) karte. Na dan pred koncert ustanovilo se da nikom od roditelja ne pada na pamet da se žrtvuje, pa sam, kud ću, sta ću, dokupio još jednu uvredljivo skupu kartu da idem sa sinovima. Baš tada, iznebuha, svi drugari moje dece koji do tog jutra nisu bili sigurni da li će ići ili ne, pokupovali su karte. Postao sam vođa ovećeg čopora tinejdžera na muzičkoj manifestaciji. Nem

Jasno je da je bogat i raznolik obrok na božićnoj trpezi plod predanog rada čitavog niza ljudi raznih struka. Znamo također da ljudi koji se bave istim poslom dijele iste muke, te se, kada im se život iskomplicira i nevolje nagomilaju, najčešće svi obraćaju istome svecu, onom specijaliziranom za rješavanje njihovih profesionalnih problema. S tim svecem uspostave posebnu vezu te, u znak zahvalnosti, proslavljaju njegov dan kao blagdan svoga ceha.

Izbor esnafskoga patrona nikako nije slučajan. U najvećem broju slučajeva sveci koji su se za boravka na ovome svijetu bavili određenim poslom, po smrti budu patroni svojih bivših kolega. Zaštitnici ribara i trgovaca ribom su sveti apostoli Andrej i Petar, ribari s Galilejskog mora koji krenuše s Isusom da budu ribari ljudi. Na lovce pazi Sveti Humbert koji se povukao u šumu da se posveti Bogu i postao lovcem. Sveti Franjo koji je propovij

Bio sam u Bačkoj, u mestu odakle mi je majka, pa navratih na groblje da obiđem baku koju nisam upoznao i dedu na koga ličim. U prolazu zastali smo pored novog spomenika sa fotografijom mladića u vojničkoj uniformi. Poginuo je na Kosovu. Služio je vojni rok tamo. Ubila ga bomba.  

- Koliko je momaka iz sela bilo u ratu? - pitao sam.

- Mnogi su bili mobilisani. Samo je ovaj poginuo. - rekao mi je ujak.

- Znači, mali je procenat stradao?

- Negovi roditelji su izgubili sve što su imali. - rekao je ujak.

Na tom groblju leži i majčina sestra umrla odmah posle Drugog svetskog rata, još u kolevci. Ne zna se tačno gde su joj kosti. Samo znaju da je sahranjena blizu ulaza, s leve strane.

- Baka je bila vernica, pa joj je grobić obeležila krstom. No i ona je rano umrla a  krst je neko polomio. Valjda je mislio da je švapski. - rekao mi je ujak dok smo sveću palili u trav

"Tipični Srbi. Visoki su po dva metra i UVEK su u pravu."

Izjava maloletnog F.T.S. (15) u pokušaju da opiše svoje drugare s letnjeg međunarodnog kursa, po nacionalnosti Srbe.

Onomad, upoznam neku kozularnu službenicu, sitan šraf u državnoj mašineriji jedne od manje uticajnih zemalja EU. Mlada,  vedra, ponosna na svoj otvoreni duh i glavu, koji su je nagnali da za razliku od nekoliko kolega iz ministarstva prihvati da službuje u Beogradu. Prosto joj se sijalo ono bucmasto lice od silnog uzbuđenja.

Već nekoliko meseci kasnije počele su da mi stižu priče da od nje većeg zlotvora na viznom odeljenju nisu imali. Da ne da vizu nikome ako ne mora i to na tačno onoliko dana na koliko mu je avionska karta, da traži milione nekih papira i potvrda, čak da se bavi detektivskim rabotama ne bi li proverila istinitost svih tih uverenja. Jednom rečju, preterano prilježna, do sadizma. A onda su i neki moji gosti počeli da se žale. Čak i roditelji su mi zabrinuto rekli da je "ovoga puta bilo povuci-potegni". A em kao roditelji (i baba i deda) građana EU, em kao penzioneri, po z

Već se pisalo o Kuriru, ali Kurir, koliko god ogavan bio nije ključni problem. Njih treba na sud za svaku uvredu, laž ili klevetu koju izreknu, pa do bankrotstva.

Policija, međutim, u ovom slučaju jeste odgovorna. Njima cure informacije. I oni smatraju da je sasvim normalno da organi reda i mira po kafanama ogovaraju s novinarima.

Šta su mogući scenariji?

Normalan sled događaja bi bio.

1. komandant nađe ko je doušnik medija te ga kazni po zakonu.
2. detetu se sudi pred sudijom za maloletnike, po zakonu, uz puno poštovanje ljudskih i dečjih prava.

Međutim (ako je verovati Kuriru, komandant policijske stanice Stari Grad, veli:

„ Recite im slobodno da mi ne pada na pamet da vodim istrage, suspendujem i kažnjavam moje kolege koji se druže sa novinarima. Aman gospođo, skinite mi se sa vrata! Kakve, bre, unutrašnje kontrole?

Iskreno govoreći, i meni je palo na pamet da me neko urekao. Doduše ne odmah. Ne u šest i petnaest kad sam čuo lomljavu. Tada sam tek uspeo da otrčim do kuhinje da vidim šta je. Nisam imao ni vremena, ni prisebnosti da bilo šta pomislim. Zle čini su mi pale na pamet tek kasnije, kad sam međ slomljenim nameštajem i skršenime posuđem nasred kuhinjskog poda shvatio da je iz zida iščupan i bojler i kada sam stao na srču i ubo se do krvi. Nemoguće je da se toliko malera dogodi tek tako. Sa zida su pali SVI viseći kuhinjski kredenci i SVE se slomilo. Fala bogu, nije nikome palo na glavu. Zatim sam shvatio da moram da se obučem, pa sam na brzu brzinu natukao pantalone, cimnuo rajsferšlus i ... zaurlao. Da sam malo jače povukao, ostao bih bez polnog organa, ovako sam zadobio tek malu ali bolnu povredu.

Grupica turtista je upravo sišla iz tramvaja. Osvrću se oko sebe. Nisu sigurni da li su na pravom mestu, da li su dobro brojali stanice i izašli gde je trebalo. Kuda sad? Levo ili desno? Uz ili niz padinu? Da li zaista tu, u nekom od ovih sokaka, u nekoj zadimljenoj krčmi, fado živi boemski život?

***

Ovo pred nama nije tek jedna od gradskih musavih aščinica već Tipični restoran s muzikom uživo. Po uglovima, posakrivana iza ofucanih abažura tinjaju prigušena električna svetla. Na tavanici, među grubo tesanim gredama čkilji pokoja sijalica; taman toliko da gosti vide šta jedu. Iz dubine sale, kroz četvrtast otvor na zidu dopire čangrljanje posuđa i plavičasta neonska svetlost kuhinje. Na sredini podužnog zida svetli reflektor. Pod njim improvizovana bina, a u senci, ukraj nje,  sto sa umetnicima. Svi su obučeni u crno, svi su samrtno ozbiljni, delu