B92 Blog

Već se pisalo o Kuriru, ali Kurir, koliko god ogavan bio nije ključni problem. Njih treba na sud za svaku uvredu, laž ili klevetu koju izreknu, pa do bankrotstva.

Policija, međutim, u ovom slučaju jeste odgovorna. Njima cure informacije. I oni smatraju da je sasvim normalno da organi reda i mira po kafanama ogovaraju s novinarima.

Šta su mogući scenariji?

Normalan sled događaja bi bio.

1. komandant nađe ko je doušnik medija te ga kazni po zakonu.
2. detetu se sudi pred sudijom za maloletnike, po zakonu, uz puno poštovanje ljudskih i dečjih prava.

Međutim (ako je verovati Kuriru, komandant policijske stanice Stari Grad, veli:

„ Recite im slobodno da mi ne pada na pamet da vodim istrage, suspendujem i kažnjavam moje kolege koji se druže sa novinarima. Aman gospođo, skinite mi se sa vrata! Kakve, bre, unutrašnje kontrole?

- To je crna magija! Makumba! Nema druge. - kaže komšija, a ja stvarno ne mogu da mu ne verujem. Ako neko zna o tim stvarima, to su Brazilci.

Iskreno govoreći, i meni je palo na pamet da me neko urekao. Doduše ne odmah. Ne u šest i petnaest kad sam čuo lomljavu. Tada sam tek uspeo da otrčim do kuhinje da vidim šta je. Nisam imao ni vremena, ni prisebnosti da bilo šta pomislim. Zle čini su mi pale na pamet tek kasnije, kad sam međ slomljenim nameštajem i skršenime posuđem nasred kuhinjskog poda shvatio da je iz zida iščupan i bojler i kada sam stao na srču i ubo se do krvi. Nemoguće je da se toliko malera dogodi tek tako. Sa zida su pali SVI viseći kuhinjski kredenci i SVE se slomilo. Fala bogu, nije nikome palo na glavu. Zatim sam shvatio da moram da se obučem, pa sam na brzu brzinu natukao pantalone, cimnuo rajsferšlus i ... zaurlao. Da sam malo jače povukao, ostao bih bez polnog organa, ovako sam zadobio tek malu ali bolnu povredu.

Grupica turtista je upravo sišla iz tramvaja. Osvrću se oko sebe. Nisu sigurni da li su na pravom mestu, da li su dobro brojali stanice i izašli gde je trebalo. Kuda sad? Levo ili desno? Uz ili niz padinu? Da li zaista tu, u nekom od ovih sokaka, u nekoj zadimljenoj krčmi, fado živi boemski život?

***

Ovo pred nama nije tek jedna od gradskih musavih aščinica već Tipični restoran s muzikom uživo. Po uglovima, posakrivana iza ofucanih abažura tinjaju prigušena električna svetla. Na tavanici, među grubo tesanim gredama čkilji pokoja sijalica; taman toliko da gosti vide šta jedu. Iz dubine sale, kroz četvrtast otvor na zidu dopire čangrljanje posuđa i plavičasta neonska svetlost kuhinje. Na sredini podužnog zida svetli reflektor. Pod njim improvizovana bina, a u senci, ukraj nje,  sto sa umetnicima. Svi su obučeni u crno, svi su samrtno ozbiljni, delu

Gost autor: Tia-Nini

Pra neki dan, potpuno nepripremljena, krenem na konferenciju "Prevencija torture u Srbiji" koju je Zaštitnik građana Republike Srbije organizovao uz prisustvo najviših predstavnika/ca ministarstava, pravosuđa, međunarodnih organizacija, nezavisnih državnih organa, nevladinih organizacija, brojnih domaćih i strani eksperata/tkinja, kao i predstavnika/ca medija. Ne morate da mi verujete, ali imala sam predosećanje da me nešto čudno očekuje. Svi znaci su bili tu.

Prvo, nije normalno da se meni, štreberki i biću navike, dogodi da nepripremljena odem na posao. Ja svaki put kao prava bubalica dobro pročitam najavu, raspitam se o čemu će se pričati, iščačkam nekog insajdera da mi unapred kaže šta i ko se očekuje. No, ovo mi je uletelo u poslednjem trenutku. Nisam uspela da se pripremim. Nije normalno ni da sam zakasnila. Da nisam sve bi bilo u redu, upozorile bi me kolege uz kafu. N

Moj stariji sin hoće da postane maneken. U stvari, hoće da bude popularan u školi pa se dosetio manekenstva kao nepogrešivog metoda. A popularan je taman koliko treba, no on misli da se dok on sedi kod kuće druga deca od 14 godina provode do sitnih sati po diskotekama, a njega ne zovu. Ajd što hoće da bude bubnjar, godinu dana je vežbao dok mu na kraju nisam naručio bubnjeve, a nema pojma koliko mi je unapred strah što će da me razludi bukom i posvađa s komšilukom. Ajd što hoće da bude barmen, vodim ga u neki suši/koktel bar da bude šegrt, po sat-dva, više neće da ga trpe, a ne zna koliko mi je već muka od žive ribe što je žvaćem po ko zna koji put dok on smeta barmenu. Ajd što

Sasvim je glupo da Nacija ima živog roditelja. Mislim, glupo je da uopšte ima roditelja. Posle ispadne da smo svi mi iz te Nacije rodbina i da se međusobno ukrštamo a to nije u duhu Pravoslavlja. Al ajde, kad već moramo da imamo Oca izrazito je glupo da ga imamo živog. Ej, nama koji smo veoma, veoma stari Otac da bude živ a neki drugi koji su se koliko juče ispilili već siročići! Kad je svim ozbiljnim i neozbiljnim nacijama otac je pokojnik, zašto bi naš bio živ? Kad imaš živog oca, kako ga oslovljavaš. Tata Nacije? Ćale Nacije? To bi tek bilo glupo. Meni titula "Pokojni Otac Nacije" zvuči daleko bolje.

I ne samo to. S živim čovekom nikad ne znaš na čemu si. Dok mrda, pa makar i ne bio izlapeo, nikad ne znaš kad može da zabrlja i da te razočara. Još gore je kad nas izbruka pred svetom pa posle moramo da ga se odričemo preko novina i da biramo drugog.

I baš razmišljam o tom pitanju, kad me startova

Kad smo već na toj temi

Svibnja 1940. godine uslijed prijetnje napada fašističke Italije na Kraljevinu Jugoslaviju izvršena je djelomična mobilizacija jugoslavenskih vojnih jedinica s koncentracijom na području Slovenije. Prilikom obilaska 40. pješadijskog puka smještenog u Brezovici 26. svibnja napravljen je stenograf govora koji je postrojenim vojnicima održao komandir 1. čete, kapetan Luka Đurasković. Kapetan Đurasković poginuo je tijekom Drugog svjetskog rata, a stenograf njegovog "povijesnog" govora iz Brezovice sačuvan je u arhivu Srpske akademije nauka (A-38-119-263).

Slušaj amo!

 

- Sine! Si-ne! Jel me čuješ? Kakva je to galama?

- Kaži, tata!

- Da ne znaš slučajno gde je moja crna košulja? Ne mogu da je nađem a..

- Molim?? Slabo te čujem!

- Kažem, da li znaš gde je moja crna ...

- Tata, izvini, ali stvarno te ništa ne čujem. Ovde je velika galama. Jel mogu da te zovem malo kasnije?

- Ok, ok, zovni kad budeš mogao. Ćao.

Malo kasnije.

- Tata?

- Ja sam. Kakva je to bila buka?

- Ma ništa... Bio sam s drugarima u radnji. I neka senjora je pričala neke gluposti.

- Kakva senjora?

- Neka žena. Nešto smo joj smetali.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ko žuri i ne treba da se vozi dvadesetosmicom. Kad je vidite kako se, onako četvrtasta i žuta kao cirkuski vagon, ljuljuška na šinama, kako svaki čas krene pa stane, odmah vam bude jasno da biste možda pre pešice nego tom igračkom stigli tamo gde ste namerili. Opet, tramvaj je uvek pun. Ovi što ulaze i izlaze po usputnim stanicama su Lisabonci - penzioneri, domaćice, majke s decom, besposličari - njih je lako prepoznati: svikli na lepote gradskih četvrti kuda ih vodi put, dok se voze gledaju svoja posla. Ovi što su se okešali o tramvaj su klinci iz kraja - oni nigde ne idu, džabalebare i vožnja na papučici s one strane zadnjih vrata im više dođe kao ekstremni sport nego kao gradski prevoz. A ovi što su još na prvoj stanici uhvatili mesto pored prozora pa se voze s kraja na kraj linije, to su turisti.

- Turi kafu, života ti. Pritisak mi je danas kao samrtniku. Sva sam nikakva. Samo što se ne onesvestim.

Ljubov liči na lutku. Ima vesele oči. Po obliku okrugle, kao da se stalno nečemu iščuđava, po boji veoma plave, uokvirene još drečavije-plavom šminkom. I lice joj je okruglo. Drusne obraze, prirodno bele i rumene, puderima je još pride izbelila i narumenela. Pijemo kafu. Ja još pospan, spor; ona se već razbudila pa neumorno priča neku svoju jutarnju priču bez kraja i konca. Debeljuškaste joj se šake ni na trenutak ne smiruju već stalno nešto petljaju: skupljaju trunje sa stola, brišu prašinu. Za to vreme pogled joj šara po sobi - snima zatečeno stanje. Ne izjašnjava se, no sasvim se jasno vidi da joj se ono što vidi uopšte ne dopada.

- Koliko dugo možeš da ostaneš danas? - pitam.

- Ma mogu ja dokle ‘oćes. Do večere ako treba... Nego, imaš li malo mleka za kafu? - pita i ne čeka odgovor nego skače na noge. Otvara vrata frižidera pa se štrecne, kao da je unutra ugledala crknutog glodara.

- Ju! Ju! Crni čoveče, ebolu ćeš da dobiješ! Ili koleru!