B92 Blog

Pre neki dan, pred same izbore, iako sam odlučio da ne pratim kampanju, pusta radoznalost me navela da uključim satelitsku TV. Planirao sam da samo bacim pogled. Ostao sam prikovan za ekran dobrih sat i po. Svašta sam video, Toma G. kao  ptica zloslutnica u tonovima sive, uteruje strah u kosti; radosni, preterano optimistički DS u fazonu - predsednik je prijatelj svih građana, ratatatira drugari, i taj rad; LDP kao sekta, mantra mantru stiže; odlazeći PM ko Frankenštajn (trebalo bi da tuži šminkerku, izgleda ko umro pa podgrejan), pa razne čudne nikom poznate partije, neki rustični likovi nešto lupetaju. Prosto nemaš kome da poveriš državu a da se ne sekiraš. Evropska Unija se pominjala sto na sat.

Godine 1497. gospodar i kralj Portugala Manoel zvani Sretni odlučio prognati inovjerce iz svojega kraljevstva. Ta se suverenova naredba odnosila prije svega na brojnu i prosperitetnu židovsku zajednicu. Portugalcima Mojsijeve vjere pružene su dvije mogućnosti: primiti kršćanstvo ili otići. A nisu imali kuda. Ipak, mnogi su otišli. Drugi su se pokrstili a treći, najviše oni siromašniji, u strahu od nepoznatog ali i od kazne Božje, smislili su kompromisno rješenje. Javno su prešli u katolicizam dok su u sigurnosti svojih domova krišom nastavili štovati svoju izvornu vjeru i zakone.

Požalila mi se Minja da kvari mobilne telefone. Kaže, kao da je super-naelektrisana nema te nokie koja sama od sebe rikne posle kratkog boravka u njenim rukama. Posebno poguban uticaj ima na ove nove, trećegeneracijske. Crkavaju sami od sebe čim ih se dohvati.

To je, odgovorno tvrdim, odličan znak i tzv. business opportunity koju ne treba propustiti. Reč je o sposobnosti bolje unovčivoj od većine visokostručnih profesija, a od Minjine zasigurno mnogo bolje. Ovu moju teoriju potvrđuju mnogi primeri iz života. Navešću samo jedan, kome sam bio svedok.

Dobio sam divan poklon. Knjigu. ANNIE LEIBOVITZ, The Photographer’s Life, 1990 – 2005.

Neprekidan tok fotografija slikanih širom sveta na najneverovatnijim mestima i njačudnijim prilikama na prelazu vekova. Fotografije su nanizane onako kako su se nizali događaji i proticalo vreme. Svaka jedinstvena, a sve zajedno pripovedaju život umetnice. I druge živote. Uverljivo, setno, potresno, očaravajuće. 

Scene iz živ

U maju 1147 godine, skoro dvesta brodova krcatih vitezovima krstašima iz Engleske, Normandije, Flandrije, Škotske na putu u sveti rat u Palestini pristalo je u luku Porto. Na to ih je prinudilo razorno nevreme koje h je presrelo u Biskajskom zalivu. Kralj mladog Portugala ih nije dočekao u gradu, nalazio se na jugu, na frontu, gde je ratovao protiv Mavara. Upravo su bili osvojili utvrđeni grad Santarem, ali za daljnje napredovanje nisu imali snage. Krstaše je ugostio biskup. Koji je upotrebio sav svoj šarm, diplomatske sposobnosti i biskupski ugled dok ih nije nagovorio da zastanu i pomognu svojoj hrišćanskoj braći Portugalcima da nastave započeta osvajanja muslimanskih zemalja. Krstašima se posebno dopalo saznanje da je arapski grad Al-Ušbuna, odnosno Lisabon, čija se opsada spremala bio bogat i napredan, te da će biti izobilja plena.

1. Predsednik vlade, u društvu najdražih prijatelja i istomišljenika, obraća se orbi et urbi s izrazom lica čoveka kome se sve gadi. Njegove reči bi pre jedno 200 godina još možda i bile logične i zvučale savremeno. Danas su parodija. -Tu sam se postideo. Kako li se oseća kad gleda snimak svog govora? Da li se i on zacrveni zbog sebe kao sad ja zbog njega? Pokušao sam da zamislim nekog ovdašnjeg političara da tako govori. iz bilo kog političkog kvadranta. Uzalud. Nema šanse.

2. Nesuđeni predsednik države i odličan pajtos premijerov preti odlaskom na Kosovo. - Tu sam se setio devedesetih i zabrinuo.

Život  nisu protekle godine već događaji koji nam ostanu u sećanju.

Tako reče pesnik, a i ti osetiš da je tako, kada se susretneš s fotografijom nekog dana tvoga životaproteklog  na nekom nepoznatom mestu i kada shvatiš da su ti taj dan i to mesto potpuno iščileli iz sećanja i da je jedini zapis tog trenutka tvog postojanja fotografija i ono što je na njoj. Ništa više. 

Opet, nekom drugom prilikom kapriciozno sećanje nas iznenadi i nekakva slika, zvuk, miris, ukus, osobita atmosfera, temperatura vazduha probude u nama događ

Premijer Koštunica optužio je predsednika SAD-a i "njegove evropske sledbenike" za stvaranje "lažne države Kosovo". 

“Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova.” 

"Temelj lažne države čine bombe", ocenio je premijer. 

I vrhunac: “Ra

Kada smo sređivali stan okrečili smo i ulaz i pasaž koji pre toga nisu bili krečeni brat bratu pola veka. Pasaž sinuo kao nov, u svojoj prvobitnoj  boji - rezeda. Nekih par dana docnije, povedem neke potencijalne stanare da vide stan. Ulazimo u pasaž, kad tamo preko celog zida ispisano:

Prevedem im natpis, nasmejemo se, pohvalimo duhovitost umetnikovu i sve bude u redu, ali oni ipak ne uzmu prostor pod kiriju: kao, lepo je biti u centru  ali je još lepše

U ovom postu imam nameru da vam predstavim pet umetničkih radova koji potvrđuju meni donedavno nepoznatu teoriju da “svaki umetnički rad, hteo to umetnik ili ne, reflektuje kontekst države, društva, politike i ideologije u kojoj je nastao”.

Reč je o umetničkim instalacijama pomoću kojih su umetnici u dva vremenom razdvojena istorijska momenta i na dva geografski udaljena prostora iskazali svoja uverenja i kod umetničke publike i savremene javnosti izazvali burne emocije i polemiku.

1 & 2 (1 jul 1147, Lisabon)

Kad se pređe nadvožnjak pa se nastavi prema Topčiderskoj zvezdi, s desne strane postoji lavirint ulica. Jednom prilikom sam nekim poslom navratio u jednu od kuća u tom kraju; ne bih je sada našao, samo se sećam da je bila povelika kuća s baštom, prilično ofucana.

Ne mogu da se setim ta sam tamo tražio, samo se sećam da sam tom prilikom posedeo s jednom bakom koja je čuvala praunuče.

Moramo u šetnju a ni meni ni njoj se ne ide.

- Idemo Anđo.

JA: Si učio francuski za test?

SIN: Jesam... malo.

JA: A zašto ne bi još malo?

SIN: Imigra! Idi natrag u svoju zemlju. Došao si ovde da uzimaš posao poštenim Portugalcima.

ČIN I

Mare je prvo pomela terasu, onda je u dubokom tanjiru izmutila jaja i stala da prži pofezne. Cvrči zejtin, trešti televizor, kad se sa crkve, odmah tu uzbrdo, oglasi zvono.

- Koji je danas datum? ... Ajme, Sveti Ante! Ajme, zaborav’la san! Moran poć ucrikvu! Šefe, ne bilo ti zapoviđeno, isfrigaj ti ovi kruv zadicu. – uvali mi tiganj u ruke, obriše šake o kecelju i odjuri.

Stojim u dimu i frigam kruh. Slušam kako pljušti voda u kupatilu, kako lupaju vrata, kako škripe krila šifonjera,  Uzmuvala se Mare, ne zna kud će pre.

Pojavila se Mare u haljini za izlaz, sitna, suva, očešljane masne kose, s naočarima i namazanim tankim usnama. Stoji ukipljena kao da treba, onako nakarminisana, da prođe estetsku kontrolu ne bi li mogla u hram Božji.

Ko bi se osećao prijatno dok se provlači kroz dugačke sterilne hodnike, dok stoji u redovima pred šalterima i gura se u gužvi pred pokretnim trakama gde se torbe vrte u krug, tamo gde se niko ne zadržava duže no što mora? Pošto dočeka i poslednji komad prtljaga, putnik gurajući kolica hita kroz neonsko svetlo ka izlazu. A onda se otvore automatska vrata od mutnog stakla i ukaže mu se svet: praznično osvetljen i okićen, mnogobojan i mnogoljudan.

Putnik zastaje na vrhu rampe, osvrće se, pokušava da u mnoštvu uoči poznato lice. A tamo, ko zna koliko stotina ljudi svi do jednog gledaju u njega jer svako ima nekoga svoga ko treba da kao kukavica iz sata iskoči iz otvora na zidu kroz koji je on baš izašao. I gleda putnik sa vrha rampe, paralisan kao zec pred farovima, zvera naokolo sve dok ne ugleda ruku koja maše negde iz mase i poznat nasmešen lik ispod nje. Onda se i on sav ozari, odmahne, pa brže pogura kolica s prtljagom niz rampu u pravcu dočekivača. Susret je dirljiv trenutak.

Ah, sećanja
 

Sećaš li se sa kosovskog polja, pesme kosa

i kako je samo trčala bosa

kosovka devojka

            dok joj na lahoru viorila kosa

a stopala vlažila rosa?

Sećaš li se polja što od dušmana vrvi

gde gmižu i puze, o pogani crvi?

Sećaš li se Sitnice crvene od krvi

odsečenih dušmanskih glava

i Miloša palog kao da spava?

Sećaš li se slavnoga boja

i zastava naših u hiljadu boja?

Sećaš li se kako vijore nad zemljom

            što je zauvek tvoja i moja?

Ne?

E, jebiga, ne sećam se ni ja.

(neovlašteno objavljena pesma gosta-autora MN)

Ovogodišnja proslava Božića biće posvećena multikulturalnosti. Naše odeljenje je za temu uzelo Srbiju. Molimo da, ukoliko ste u mogućnosti, donesete tradicionalne srpske božićne kolače, tipične dekorativne elemente i narodnu nošnju. Snimaće televizija!!!

Znači: sitno pismo od učitelja veli da je moj sin najegzotičniji u svom prilično šarolikom razredu, pa je nama pripala čast da na godišnjoj školskoj priredbi glumimo tradicionalno-tipične Srbe. Nema nam vrdanja. Ko će ako nećemo mi? U ovoj školi mi smo jedini na visini zadatka. A vidim da je mali čitav slučaj shvatio veoma ozbiljno. Učitelj me ipak, nesiguran da ću pristati na saradnju, vabi mogućnošću da nastupam na TV-u u jeleku, vezenim čarapama i opancima!  

Na slici njih dvoje. Dimitrije i Ursula. Grle se, vole se pred kamerama.

Dirljiv prizor iskreno radosnog susreta ministara vanskih dela Slovenije i Austrije negde u Alpima. Ruke šire, u lice se ljube, za junačko pitaju se zdravlje. Mita je srećan što će moći da ide u Austriju koliko puta hoće i kad hoće a da nikome o svojim namerama ne polaže računa. Bečka gospođa je isto zbog nečeg radosna, pojma nemam zašto. Možda zato što je pomogla drugaru da se iščupa iz lošeg društva.

Nisu oni jedini dobitnici. Tu su i miljuni drugih EUropljana koji od danas mogu da gmižu od uvrđene granice do fortifikacijskih prepreka skroz na drugom kraju kontinenta. Od Malte do Škotske i Estonije.

Prvi simptomi ukazali su se nedugo posle trinaestog rođendana.

- Ustani, sine, vreme je za školu.

- Pusti me na miru.

- Ustani. Šta ti je?

- Što me nisi budio od tamo? Što si ulazio u moja soba?

- U mojU sobU. I ustaj da te ja ne izvučem iz kreveta za uši.

Brat Malagrida je u prestonici dočekan s ogromnom pompom. Dolazio je na poziv kraljice majke i mogao je da pretpostavi da će neko izaći pred njega, ali nikako nije očekivao da ga u luci čeka ovolika svita. Bulumenta neprilična dočeku jednog skromnog jezuite. "Grešnici" mislio je. Izmrcvarenom od prelaska okeana suočavanje s Lisabonom palo mu je veoma teško.

Biranim rečima su mu poželeli dobrodošlicu, iz ruku su mu istrgli bošču (sa malo stv