El Sueño, Salvador Dali, 1937

Nema lepše uspavanke od kiše po krovu. Džez uspavanke. Dok kiša pada (neko reče »dobuje u ritmu tam-tama«) crepovi osciliraju pod zilionima kapljica a sa njima se lagano, mikronski, ljuljuška i krov, zidovi, kuća, krevet i ti u njemu. Ritam biju krupne kapi što se otkidaju od strehe i udaraju po simsu. Sporo bubnjaju kao timpani u sinfonijskom orkestru. S vremena na vreme vetar kišom

Ljubov liči na lutku. Ima vesele oči. Po obliku okrugle, kao da se stalno nečemu iščuđava, po boji veoma plave, uokvirene još drečavije-plavom šminkom. I lice joj je okruglo. Drusne obraze, prirodno bele i rumene, puderima je još pride izbelila i narumenela. Pijemo kafu. Ja još pospan, spor; ona se već razbudila pa neumorno priča neku svoju jutarnju priču bez kraja i konca. Debeljuškaste joj se šake ni na trenutak ne smiruju već stalno nešto petljaju: skupljaju trunje sa stola, brišu prašinu. Za to vreme pogled joj šara po sobi - snima zatečeno stanje. Ne izjašnjava se, no sasvim se jasno vidi da joj se ono što vidi uopšte ne dopada.

- Koliko dugo možeš da ostaneš danas? - pitam.

- Ma mogu ja dokle ‘oćes. Do večere ako treba... Nego, imaš li malo mleka za kafu? - pita i ne čeka odgovor nego skače na noge. Otvara vrata frižidera pa se štrecne, kao da je unutra ugledala crknutog glodara.

- Ju! Ju! Crni čoveče, ebolu ćeš da dobiješ! Ili koleru!

                                                       OVO JE FIKCIJA 

                                              Substancia Filmes predstavlja  

                                               MARIA ALISE VERGEIRO

                                                                     u

                                                       ŠAMAR PANTERU 

Pre neki dan, pred same izbore, iako sam odlučio da ne pratim kampanju, pusta radoznalost me navela da uključim satelitsku TV. Planirao sam da samo bacim pogled. Ostao sam prikovan za ekran dobrih sat i po. Svašta sam video, Toma G. kao  ptica zloslutnica u tonovima sive, uteruje strah u kosti; radosni, preterano optimistički DS u fazonu - predsednik je prijatelj svih građana, ratatatira drugari, i taj rad; LDP kao sekta, mantra

Ja sam tek svedok, sasvim slučajno. Za sve bi bilo bolje da nisam tu gde mi nije mesto.

- Šta mi je ovo trebalo? - pitam se.

Dvoje nastavljaju svako svojim putem. Suza nema, što ih je bilo, isplakano je. Trude se da sve izgleda kao da je rastanak privremen. Zapravo, on beži. Zato je zbunjen, kao da je nešto kriv. A nije. Nije imao izbora. Ni ona ne može iz svog života. Dok traje nespretni zagrljaju i poljupci što prethode razdvajanju pravim se da me nema.

- Nije mi ovo trebalo.