U maju 1147 godine, skoro dvesta brodova krcatih vitezovima krstašima iz Engleske, Normandije, Flandrije, Škotske na putu u sveti rat u Palestini pristalo je u luku Porto. Na to ih je prinudilo razorno nevreme koje h je presrelo u Biskajskom zalivu. Kralj mladog Portugala ih nije dočekao u gradu, nalazio se na jugu, na frontu, gde je ratovao protiv Mavara. Upravo su bili osvojili utvrđeni grad Santarem, ali za daljnje napredovanje nisu imali snage. Krstaše je ugostio biskup.

 

„Dva loša ubiše Miloša“ reče jednom neka kolmovana tetka u prastaroj sapunskoj operi (Dinastija) što se davala na TV Beogradu. Šta je ona stvarno rekla ne znam, nisam čuo, a i da sam čuo sto-posto bih dosad zaboravio. Ipak, dosetku duhovitog prevodioca evo, i dan danas, pamtim i rado je se povremeno setim.

A na nekakvoj australijskoj sapunici (ne sećam

U nedelju, na praznik Presvetog Trojstva, leta gospodnjeg 1515. dvadesete godine vladavine Manuela, Božjom milošću kralja Portugala, Algarva i zemalja s ove i s one strane mora od Afrike do Arabije, Persije i Indije, po njegovoj ličnoj zamisli i naredbi, dogodiće se čudo neviđeno. Trg između Palate na Obali i magacinâ kolonijalne robe s druge strane, za ovu priliku dodatno je ispregrađivan drvenim tablama i zatvoren kako sa strane grada tako i prema reci. Oko brisanog prostora u središtu trga podignute su tribine, kao što bude za borbu s bikovima.

ODAKLE SAM BILA, VIŠE NISAM & druge lisabonske priče 

Here's the game. Grab the book nearest you. Right now. • Turn to page 56. • Find the fifth sentence. • Post that sentence as your comment. Do not dig for your favorite book, the coolest, or the most intellectual. Use the CLOSEST book.

 

evo mog rezultata

 

Zаtim је nаstupiо nеоbјаšnjivi pеriоd tišinе, prе nо štо је trеći čоbаnin nаpоkоn

Od kuće mi prečesto stignu tužne vesti. Evo danas mi javlja komšija Mića: "Noćas je, u bolnici, preminuo Miličin i Ivanov tata."

Umro je Predrag Ivanović, džez muzičar, vođa legendarnog vokalnog džez kvarteta, drag čovek, jedno od lica koje pamtim iz dečaštva. Jednako mi je žao kao onda kada je otišla Duda, Miličina i Ivanova mama, pevačica u istom kvartetu i u operi, do poslednjeg dana lepotica bez jedne bore na čelu. Pravila je divne krempite. Krasila je mila priroda i zvonak smeh, najlepši na svetu. Nikada posle nisam čuo ništa nalik. Kod njih sam po snegu išao na slavu, a leti sam, kad je vrućina, navraćao da posedim u bašti gde smo pili ledenu kafu i gde je ispod lišća živela kornjača zvana Alfons. To su bila vrata gde sam mogao, kad prođem popodne, da zazvonim i da mi prijateljsko lice otvori i obraduje mi se. Poslednji put kada sam bio, oboje su bili tamo. Sada mi je žao što to nisam češće činio, jer takvih vrata poznajem sve manje. Čak i u Beogradu. I zamišljam kako će drugari moje dece, ovi što s njima sada drugujem, i što meni tako navrate kad se ne nadam, možda isto pomisliti kad mene ne bude bilo. I da će me pamtiti ovakvog kakav sam sada. I drago mi je. Lepo je kad te se sete. Za sećanje na Dudu i Šimpu:

Zlatni dani rivijere

 

Rat je već odavno bio završen kada je u hotelu „Palasio Estoril" otkrivena čitava mreža kablova. To je bilo prilikom velikog renoviranja; tokom radova na enterijeru ispod tepiha, iza zavesa i tapeta pronađeni su i demontirani kilometri žice, navodno, više nego dovoljno da se opaše planeta Zemlja. Nije se znalo ni ko ih je postavio, ni kada, ali se govorkalo se da je reč o zaostalim prislušnim uređajima.

Baka i deda imali su klavir. Crn, lakiran, polukoncertni, bečka mehanika. Klavir je imao tri mesingane pedale i tri debeljuškaste noge koje su ličile na Mišelinovog lutka s stomačinama u krug. Ispod klavira baka je čuvala pribor za šivenje, Burde a deda nekakve fascikle. Klavir je podužnom stranom bio prislonjen uza zid, naguran u ugao, ali je opet zauzimao skoro četvrtinu dnevne sobe. U ćošku, iza svega, pored treće noge, bilo je moje tajno skrovište.

Sasvim je glupo da Nacija ima živog roditelja. Mislim, glupo je da uopšte ima roditelja. Posle ispadne da smo svi mi iz te Nacije rodbina i da se međusobno ukrštamo a to nije u duhu Pravoslavlja. Al ajde, kad već moramo da imamo Oca izrazito je glupo da ga imamo živog. Ej, nama koji smo veoma, veoma stari Otac da bude živ a neki drugi koji su se koliko juče ispilili već siročići! Kad je svim ozbiljnim i neozbiljnim nacijama otac je pokojnik, zašto bi naš bio živ? Kad

PUSTO OSTRVO

Pošto sam suviše zahtevao od kapetana broda kojim sam putovao, iskrcan sam na jednom pustom ostrvu. Dali su mi namirnica za petnaest dana ili petnaest godina (to nikada nisam uspeo sa sigurnošću da utvrdim), naoružanje i municiju (uključivši i atomske bombe), i dopustili su mi da sa broda ponesem jednu knjigu i jednu ploču.Izabrao sam Don Kihota i Orfeja. Valja objasniti zašto. Trebalo je da živim sam, i u mmiru, ako je to moguće. Trebalo je puno da radim i da mi što manje stvari odvlače pažnju. Nema bolje knjige nego što je Don Kihot, od koje se dobro nasmeje a u njoj je i nepostojeća Dulcineja, i Orfej, od koje se plače i u kojoj je umrla Euridika. Ovim namernim odsustvom ja sam ispunio svoje beskrajne noći.