S proleća 1940, trupe Vermahta približavaju se Parizu. Drumovima ka jugu kreću se kolone izbeglica; putuju a ni sami ne znaju kuda. Putuju kako se ko snašao, a kad nestane goriva i motori stanu put nastavljaju pešice; gladni, žedni, uplakani. Tu i tamo na nebu se pojave štuke i meseršmiti da, onako iz zabave, malo pripucaju po bežaniji. Ne zna se koliko tih nesrećnika luta tražeći izlaz, ali govori se da ih je milion. Kreću se u panici i neredu a na

Scena je sledeća. Na kauču sedi bakica, Dona Louredes se zove, i nekakav kokainirani krimos. On je nju kidnapovao i sad pokušava da nađe nekoga ko će da plati otkup. Badava, ne ide mu jer kome god da telefonirao i tražio pare, niko blage predstave nema o kojoj je Lourdes reč. Otmičar pita: 
- A da nemate vi nekog bližeg?
A ona: 
- Od kad je moj Orestes umro, skroz sam sama.
I on, kud će, šta će, odluči da bakicu, kad već od nje ne može da zaradi ni dinar, pusti na slobodu. A njoj žao, pa mu kaže:
- Hoćeš, sine, da ti dam penziju? Nećeš?

U Varšavi, Pragu i Bratislavi tisuće anti-imigrantskih prosvjednika izvikuje parole "Islam je smrt Europe!"
Tjedan dana prije toga, u Vatikanu, Papa Chico je svoju pastvu, te implicitno istočnoevropske katolike, zamolio da svaka parohija primi po izbjegličku obitelj.
Već deveto jutro zaredom, u parkićima pored beogradske štajge operiše moj drugar Matkec kojega poznajem

Špekulise se da je nemačka premijerka pozvala našeg premijera da ga pita da li može da joj učini uslugu. Kaže, dao joj njen ortak Sarkozi ideju da kod nas sazidaju izbegličke centre. I tu se ja setih pokojnog Šabana Bajramovića, kako je to mudar čovek bio.

Urbana legenda veli legenda da je svojevremeno Exit pozvao Šabana da im peva. Izvelii ga na pozornicu, na tonsku probu, pa mu kažu: "Ovo je tonac, ovako su ti svetla, tamo ti je mikseta, evo su

Čudna je stvar koincidencija. Shvatiš da se dogodilo nešto čudno, pokušaš da razumeš, naravno bezuspešno, pa nastaviš dalje.

Preturam danas po slikama. To retko radim, ali mi uvek prija i bude mi lepo. Imam sreće da su mi slike u haosu. Mnogo ih je i pomešane su bez ikakvog obzira i odgovornosti prema vremenu i sledu događaja. Ima ih četiri puna sanduka. Kadgod zaronim među fotografije uvek naletim na poneku koje se uopšte ne sećam da je postojala ili je dugo, baš dugo nisam video pa sam i zaboravio da postoji. Tad se malo razveselim a malo i rastužim. Na slikama

Alfamski prozori su taman toliki da se u njih urami po jedna omanja bakica. Oni služe da se kroz njih viri i špijunira ko prolazi ulicom. Posebno ako ste starija osoba; nalaktite se na parapet pa kibicujete, šta vas u tim godinama briga šta će ko da kaže. Prija a nije greh.

Deo Alfame okrenut reci zove se Žudiarija. Ali njene stanovnike pogled na reku kao da ne zanima. Promet po Težu je suviše spor a promene suviše sitne da bi se uočavale iz daljine. Zato stanovnici ili preciznije stanovnice Alfame, osobito one već zašle u godine, po provode svoje dane na prozorima nadgledajući šta događa dole na uličici ispod veša što se suši gore na kanapima. Kroz Alfamu se ne može kolima, ulice su preuske i prestrme, tuda ne vode prolazni putevi, a kaldrma je neravna i klizava; tuda se uglavnom muvaju komšije i zalutali turista s rancem na leđima i mapom u rukama.

Bašta porodične kuće u Beogradu. Majka, otac i sin - čovek u svojim ranim četrdesetim u višednevnoj poseti roditeljima. Neobično toplo prepodne. Sede u trščanim stolicama, u senci, kao u ruskom romanu. Čitaju novine, svak svoje.

Sin: Čudno ovo vreme. Tek jedanaest sati, a omorina. Sve mi se manta.

Mama: Ti si na mene. Imaš nizak pritisak, Oćeš opet da ti izmerim?

Sin: Nema potrebe, mama. Samo mi dolij još malo kafe, molim te.

Otac kao glava porodice ima prvenstvo nad

Kada smo sređivali stan okrečili smo i ulaz i pasaž koji pre toga nisu bili krečeni brat bratu pola veka. Pasaž sinuo kao nov, u svojoj prvobitnoj  boji - rezeda. Nekih par dana docnije, povedem neke potencijalne stanare da vide stan. Ulazimo u pasaž, kad tamo preko celog zida ispisano:

Prevedem im natpis, nasmejemo se, pohvalimo duhovitost umetnikovu i

Iskreno govoreći, i meni je palo na pamet da me neko urekao. Doduše ne odmah. Ne u šest i petnaest kad sam čuo lomljavu. Tada sam tek uspeo da otrčim do kuhinje da vidim šta je. Nisam imao ni vremena, ni prisebnosti da bilo šta pomislim. Zle čini su mi pale na pamet tek kasnije, kad sam međ slomljenim nameštajem i skršenime posuđem nasred kuhinjskog poda shvatio da je iz zida iščupan i bojler i kada sam stao na srču i ubo se do krvi. Nemoguće je da se toliko malera dogodi tek tako. Sa zida su pali SVI viseći kuhinjski kredenci i SVE se slomilo. Fala bogu, nije nikome palo na glavu. Zatim sam shvatio da moram da se obučem, pa sam na brzu brzinu natukao pantalone, cimnuo rajsferšlus i ... zaurlao. Da sam malo jače povukao, ostao bih bez polnog organa, ovako sam zadobio tek malu ali bolnu povredu.

Velika seoba naroda (osma od deset priča)

Park je karavansaraj. Sa ulice se vidi krst od kamena po kome se veru sitna deca. Naokolo, po ogradici spomenika suši se šaren veš. Nisko sunce, pocrvenelo pred zalazak. Utihla je dnevna graja i slabo se ko kreće. Tamo dublje, putnici prostrli ponjave po prašini i mole akšam pod vedrim nebom. Mrak pada