Sudija: Datum rođenja?

Ja: (na srpskom) Datum rođenja?

Okrivljena: (kao iz topa) Tridesetsedmog, dvadestprvog, dvadesete.

Ja: Aj´ ponovo, leba ti. Kad si rođena?

Okrivljena: Pa lepo ti kažem: tridesetsedmi, dvadestprvi, dvadeseta... Majke mi.

Ja: OK. Kad je na majkemi, da ti verujem. (prevodim) - Tridesetsedmi, dvadestprvi, dvadesete.

Sudija (zbunjen, meni): To, gospodine doktore, ne može biti datum rođenja.

Don Žo­ao, pe­ti ovog ime­na na listi kraljeva, ove će no­ći po­ho­di­ti oda­je svo­je že­ne Do­na Ma­ri­je Ane Žozefe, koja je, pre više od dve go­di­ne, do­ve­de­na iz Au­stri­je da dâ na­sled­ni­ka por­tu­gal­skoj kru­ni, ali, evo, sve do da­nas ni­je zanela. Već se go­vor­ka po dvo­ru, po palati i na­o­ko­lo, da je kra­lji­ca po sve­mu sudeći jalovica, op­tu­žba koja se do­bro ču­va da ne do­đe do ne­pri­ja­teljs­kih uši­ju i zlih jezika i samo se naj­bli­ži­ma po­ve­ra­va. Da je kri­vi­ca do kra­lja, to ni­ko­me ne pa­da na pa­met jer, kao prvo, neplodnostni­je mu­ška ne­go žen­ska ma­na, zbog nje su že­ne, uo­sta­lom, i pre­zre­ne to­li­ko pu­ta, a, kao dru­go, ako za to uop­štei ima po­tre­be, tu su i ma­te­ri­jal­ni do­ka­zi, u kra­ljev­stvu već obi­la­toima vladare­ve ko­pi­la­di a, ako Bog dâ, bi­će ih još. Osim to­ga, ne tre­ba kralj da pre­kli­nje ne­be­sa za porod ne­go kra­lji­ca, i to opet iz dva raz­lo­ga. Pr­e svega, je­dan mo­narh, naročito por­tu­gal­ski, ne­ma šta da mo­li za ono što, na kra­ju kra­je­va, je­di­no on mo­že da dâ, a osim to­ga že­ni, onoj ko­ja po prirodi no­si plod, pri­rod­no pripa­dadu­žnost da za plod pre­kli­nje, ka­ko u or­ga­ni­zo­va­nim de­vetodnevnim ta­ko i u pojedinačnim mo­li­tvi­ma.

Život  nisu protekle godine već događaji koji nam ostanu u sećanju.

Tako reče pesnik, a i ti osetiš da je tako, kada se susretneš s fotografijom nekog dana tvoga životaproteklog  na nekom nepoznatom mestu i kada shvatiš da su ti taj dan i to mesto potpuno iščileli iz sećanja i da je jedini zapis tog trenutka tvog postojanja fotografija i ono što je na njoj. Ništa više. 

Opet, nekom drugom prilikom kapriciozno sećanje nas iznenadi

Đilasu se žuri, oseća da neće da dobije na sledećim izborima, pa hoće da dok još može strpa još neku kintu džep. Naime, reč je o velikom i skupom poduhvatu u koji se ulaže velik novac i gde su u igri krupni izvođači, tradicionalno spremni da se onome ko donosi odluke u ime investitora lično revanširaju u kešu. A keša nikad dosta. Da nije tako, gradonačelnik bi već odavno prestao da se inati sa javnošću i za platane našao kompromisno, jeftinije i lakše rešenje, a svoje napore i opštinske resurse usmerio na neke manje kontroverzne a jednako značajne projekte. A ima ih. No neće jer je odlično motivisan.

Na gore opisan način beogradska čaršija objašnjava autističko i despotsko ponašanje gradskih vlasti. Zvuči logično. Logičnije od objašnjenja grada.

U našem jeziku postoji izraz beli udovac. To je kad te žena ostavi, pa sam sebe gledaš. Izraz belo siroče nikada nisam čuo. To je valjda zato što je u univerzumu tradicionalnih srpskih vrednosti ta kategorija nemoguća, pa joj narod nije nadenuo ime.

Nama se nemoguće dogodilo. Ostali smo sami. Napušteni. Siročad. Doduše bela. Majka je otišla na službeno putovanje.

Vikend

Sve je počelo skroz OK.

Kada je umirao u londonskoj bolnici Svetog Pankrasa, građanin Majkl Glindur, alkoholičar bez stalnog zanimanja i adrese, nije ni sanjao kakve ga sve avanture još očekuju, kakve će usluge tek učiniti domovini i a još manje o velikodušnosti s kojom će mu zemlja i kruna zahvaliti i odužiti. Siroti Velšanin umirao je u bolovima promrzao, neuhranjen, zarastao u bradu, raščupan i smrdljiv, svestan da ne postoji niko koga će njegov odlazak s ovog sveta ražalostiti. Krajnje je tužno umirati u svojstvu beskućnika, nemati nikoga svog i znati da niko neće doći u bolnicu da zatraži vaše štrokavo telo da bi ga sahranio te da je najbolja posthumna sudbina kojoj se možete nadati da budete pokopani u plehanom sanduku, na brzinu, bez sprovoda, bez ožalošćene porodice, cveća i suza, na račun države.

No, izgleda da za velika dela nikada nije kasno. 

Nema načina da skočim do apoteke i da na brzinu kupim apsirin. Komšije, više od kafea i parka, vole apoteku kod tri sestre. A apoteka je prekoputa, na uglu. Napred izlog našaran Art nouveau cvetovima; a unutra vitrine, biljurna ogledala, drvene zmije uvijene oko drvenih pehara, mali milion fiočica i teglica po policama, rukom ispisane etikete, stupe i tučci, staklići. Ima i jedan veliki sat s klatnom pod plafonom. I srebrna kasa. Ima takvih starih framacija. I miriše starinski. Na čisto, na prašak za glavu i kolonjsku vodu. Ista kao pre sto godina kada je otvorena. Ili mi

Grupica turtista je upravo sišla iz tramvaja. Osvrću se oko sebe. Nisu sigurni da li su na pravom mestu, da li su dobro brojali stanice i izašli gde je trebalo. Kuda sad? Levo ili desno? Uz ili niz padinu? Da li zaista tu, u nekom od ovih sokaka, u nekoj zadimljenoj krčmi, fado živi boemski život?

***

Ovo pred nama