Godine 1497. gospodar i kralj Portugala Manoel zvani Sretni odlučio prognati inovjerce iz svojega kraljevstva. Ta se suverenova naredba odnosila prije svega na brojnu i prosperitetnu židovsku zajednicu. Portugalcima Mojsijeve vjere pružene su dvije mogućnosti: primiti kršćanstvo ili otići. A nisu imali kuda. Ipak, mnogi su otišli. Drugi su se pokrstili a treći, najviše oni siromašniji, u strahu od nepoznatog ali i od kazne Božje, smislili su kompromisno rješenje.

Težo je lepši od reke što protiče kroz moje selo.

Gdegod da krenem, svuda mi se kače, i sa mnom bi da se gnjave, deca i psi. Muška deca i ženski psi. Valjda sam sa tim zverkama uvežban. Sin od gospođe crnkinje, što drži radnju u prizemlju, Pirule ga zove majka, kad me vid pruža ruke iz kolica i, hoće da ga bacam u vazduh. A mala Karmen, ćerka od Margaride s drugog sprata, kad me ugleda, obeznani se od plača i krije lice. Kerovi reže na mene, a kuje mi se umiljavaju.

No, lako je nama ljudima. Nas je Bog, ili kodog

Nekada davno gledao sam nekakav crno-beli film domaće produkcije. Ili je bila TV drama, ne znam tačno, bio sam baš mali. U svakom slučaju nekakav siromah čovek u izlogu radnje ugleda nešto najlepše što je ikada video: beli lakirani nameštaj za kombinovanu sobu. Kao iz bajke. Sve sa zlatnim okovom. I zaduži se nesrećnik do guše, kupi tu “sobu od poleture”, okači luster “s kristali što se ljiskaju kaj ribe u plitku vodu” i bude srećan-presrećan.

Osim "kombinavane sobe" taj čovek je imao i jedno muško dete od jedno pet-šest godina. I to dete, dok je bilo samo

Sve se ponavlja, isto, samo malo drugačije.

Mama mi je pričala da se kao mala igrala kamenčićima i kanapom, a tata da je jurio krpenjaču. A Sonja mi je pričala da je, posle rata, u božićnom paketu od rođaka iz Amerike dobila onu staklenu sferu što kada je prodrmaš po Petoj aveniji počne da pada sneg. A kad prestaneš da je drmusaš sneg još malo provejava, pa prestane. I ništa, ama baš ništa se više ne događa sve dok ponovo ne promućkaš i ne izazoveš mini mećavu nad mini Njujorkom. Kaže da je u tu sferu gledala kao što sada deca gledaju u televizor.

(uradak na temu Kriza srednje dobi)

Ponekad, neki običan dan od koga niko ništa nije očekivao bude lep i prijatan i sve ti se namesti baš kako treba. Ponekad. Nema pravila.

A drugog nekog dana, umesto budilnika probude te neka kvrgava kolenca koje ti se veru po leđima ili majka koja te je rodila odluči da te pozove u praskozorje.

Prvi simptomi ukazali su se nedugo posle trinaestog rođendana.

- Ustani, sine, vreme je za školu.

- Pusti me na miru.

- Ustani. Šta ti je?

- Što me nisi budio od tamo? Što si ulazio u moja soba?

- U mojU sobU. I ustaj da te ja ne izvučem iz kreveta za uši.

- Agresivniku jedan!

- Alo, zemljače! Samo ti laj pa ćeš u domu za zlostavljanu decu da završiš. Ima državni sluzbenici da te gledaju. Za platu.

-

NIje da se hvalim - imam svog ličnog stihopisca. Iz milošte ga zovem Maj Prajvat Sajko.

On mi piše: Kao čovek od pera, ti ćeš razumeti: Nama pesnicima kad je teško;  mi svoju bol najlakše u stihu izrazimo.

Priznajem, posedovanje privatnog poete godi mom egu. Veoma! Šta ja tu mogu? Osećam se kao Danteova Beatriće ili nekakav veliki vezir. Ma ne veliki vezir – padišah

Gost autor: Tia-Nini

Pra neki dan, potpuno nepripremljena, krenem na konferenciju "Prevencija torture u Srbiji" koju je Zaštitnik građana Republike Srbije organizovao uz prisustvo najviših predstavnika/ca ministarstava, pravosuđa, međunarodnih organizacija, nezavisnih državnih organa, nevladinih organizacija, brojnih domaćih i strani eksperata/tkinja, kao i predstavnika/ca medija.

Euforični glas iz telefona:

- Srećna Nova!  I želim ti sve najbolje u nastupajućoj Godini! :)

Glas kao iz bureta: 

- Znam. ... Noćas si mi već poslao neki cirkularni SMS. ... Sve si tamo lepo objasnio. A i da nisi... Zašto bi ti meni želeo nesreću? ... Kapiraš? ... Nema razloga...

- Majstore, od sabajle si vickast. Kako si proveo najluđu noć? :)

- Izvini ... mislim, ... zašto ti mene zlostavljaš? ... I ko još normalan kaže NASTUPAJUĆA GODINA i NAJLUĐA  NOĆ??

- Koj ti je? Zvao sam da ti od srca čestitam! :)

- Pazi, volim i ja tebe pa te ne napadam... Stvarno ne kapiram šta te je navelo da me budiš prog januara u deset ujutru.

- Deset i dvadeset ... odnosno - ček da vidim - deset i davdeset i sedam. .... Jebote, kakav ti gadan deda rasteš. :)

- Nije nego sam maločas legao i baš pokušavam časkom da odmorim... Pojma nemam zašto sam tako zaglavio. Bilo je skroz trulo. ... Izvini što ovako govorim, suva su mi usta ... A i cirkao se neki lažnjak šampanjac, pa me malo boli glava. ... Kako si se ti proveo?

- Super. U krugu porodice. ... Ajd idi, odmori. :)

- U tazbini, znači?... Aha... Zato si ti tako poranio.

- Aha... Aj onda ...

- Alo! Čekaj! Dećeš kad je najlepše:)