B92 Blog

Gost autor: Tia-Nini

Pra neki dan, potpuno nepripremljena, krenem na konferenciju "Prevencija torture u Srbiji" koju je Zaštitnik građana Republike Srbije organizovao uz prisustvo najviših predstavnika/ca ministarstava, pravosuđa, međunarodnih organizacija, nezavisnih državnih organa, nevladinih organizacija, brojnih domaćih i strani eksperata/tkinja, kao i predstavnika/ca medija. Ne morate da mi verujete, ali imala sam predosećanje da me nešto čudno očekuje. Svi znaci su bili tu.

Prvo, nije normalno da se meni, štreberki i biću navike, dogodi da nepripremljena odem na posao. Ja svaki put kao prava bubalica dobro pročitam najavu, raspitam se o čemu će se pričati, iščačkam nekog insajdera da mi unapred kaže šta i ko se očekuje. No, ovo mi je uletelo u poslednjem trenutku. Nisam uspela da se pripremim. Nije normalno ni da sam zakasnila. Da nisam sve bi bilo u redu, upozorile bi me kolege uz kafu. N

Moj stariji sin hoće da postane maneken. U stvari, hoće da bude popularan u školi pa se dosetio manekenstva kao nepogrešivog metoda. A popularan je taman koliko treba, no on misli da se dok on sedi kod kuće druga deca od 14 godina provode do sitnih sati po diskotekama, a njega ne zovu. Ajd što hoće da bude bubnjar, godinu dana je vežbao dok mu na kraju nisam naručio bubnjeve, a nema pojma koliko mi je unapred strah što će da me razludi bukom i posvađa s komšilukom. Ajd što hoće da bude barmen, vodim ga u neki suši/koktel bar da bude šegrt, po sat-dva, više neće da ga trpe, a ne zna koliko mi je već muka od žive ribe što je žvaćem po ko zna koji put dok on smeta barmenu. Ajd što

Sasvim je glupo da Nacija ima živog roditelja. Mislim, glupo je da uopšte ima roditelja. Posle ispadne da smo svi mi iz te Nacije rodbina i da se međusobno ukrštamo a to nije u duhu Pravoslavlja. Al ajde, kad već moramo da imamo Oca izrazito je glupo da ga imamo živog. Ej, nama koji smo veoma, veoma stari Otac da bude živ a neki drugi koji su se koliko juče ispilili već siročići! Kad je svim ozbiljnim i neozbiljnim nacijama otac je pokojnik, zašto bi naš bio živ? Kad imaš živog oca, kako ga oslovljavaš. Tata Nacije? Ćale Nacije? To bi tek bilo glupo. Meni titula "Pokojni Otac Nacije" zvuči daleko bolje.

I ne samo to. S živim čovekom nikad ne znaš na čemu si. Dok mrda, pa makar i ne bio izlapeo, nikad ne znaš kad može da zabrlja i da te razočara. Još gore je kad nas izbruka pred svetom pa posle moramo da ga se odričemo preko novina i da biramo drugog.

I baš razmišljam o tom pitanju, kad me startova

Kad smo već na toj temi

Svibnja 1940. godine uslijed prijetnje napada fašističke Italije na Kraljevinu Jugoslaviju izvršena je djelomična mobilizacija jugoslavenskih vojnih jedinica s koncentracijom na području Slovenije. Prilikom obilaska 40. pješadijskog puka smještenog u Brezovici 26. svibnja napravljen je stenograf govora koji je postrojenim vojnicima održao komandir 1. čete, kapetan Luka Đurasković. Kapetan Đurasković poginuo je tijekom Drugog svjetskog rata, a stenograf njegovog "povijesnog" govora iz Brezovice sačuvan je u arhivu Srpske akademije nauka (A-38-119-263).

Slušaj amo!

 

- Sine! Si-ne! Jel me čuješ? Kakva je to galama?

- Kaži, tata!

- Da ne znaš slučajno gde je moja crna košulja? Ne mogu da je nađem a..

- Molim?? Slabo te čujem!

- Kažem, da li znaš gde je moja crna ...

- Tata, izvini, ali stvarno te ništa ne čujem. Ovde je velika galama. Jel mogu da te zovem malo kasnije?

- Ok, ok, zovni kad budeš mogao. Ćao.

Malo kasnije.

- Tata?

- Ja sam. Kakva je to bila buka?

- Ma ništa... Bio sam s drugarima u radnji. I neka senjora je pričala neke gluposti.

- Kakva senjora?

- Neka žena. Nešto smo joj smetali.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ko žuri i ne treba da se vozi dvadesetosmicom. Kad je vidite kako se, onako četvrtasta i žuta kao cirkuski vagon, ljuljuška na šinama, kako svaki čas krene pa stane, odmah vam bude jasno da biste možda pre pešice nego tom igračkom stigli tamo gde ste namerili. Opet, tramvaj je uvek pun. Ovi što ulaze i izlaze po usputnim stanicama su Lisabonci - penzioneri, domaćice, majke s decom, besposličari - njih je lako prepoznati: svikli na lepote gradskih četvrti kuda ih vodi put, dok se voze gledaju svoja posla. Ovi što su se okešali o tramvaj su klinci iz kraja - oni nigde ne idu, džabalebare i vožnja na papučici s one strane zadnjih vrata im više dođe kao ekstremni sport nego kao gradski prevoz. A ovi što su još na prvoj stanici uhvatili mesto pored prozora pa se voze s kraja na kraj linije, to su turisti.

- Turi kafu, života ti. Pritisak mi je danas kao samrtniku. Sva sam nikakva. Samo što se ne onesvestim.

Ljubov liči na lutku. Ima vesele oči. Po obliku okrugle, kao da se stalno nečemu iščuđava, po boji veoma plave, uokvirene još drečavije-plavom šminkom. I lice joj je okruglo. Drusne obraze, prirodno bele i rumene, puderima je još pride izbelila i narumenela. Pijemo kafu. Ja još pospan, spor; ona se već razbudila pa neumorno priča neku svoju jutarnju priču bez kraja i konca. Debeljuškaste joj se šake ni na trenutak ne smiruju već stalno nešto petljaju: skupljaju trunje sa stola, brišu prašinu. Za to vreme pogled joj šara po sobi - snima zatečeno stanje. Ne izjašnjava se, no sasvim se jasno vidi da joj se ono što vidi uopšte ne dopada.

- Koliko dugo možeš da ostaneš danas? - pitam.

- Ma mogu ja dokle ‘oćes. Do večere ako treba... Nego, imaš li malo mleka za kafu? - pita i ne čeka odgovor nego skače na noge. Otvara vrata frižidera pa se štrecne, kao da je unutra ugledala crknutog glodara.

- Ju! Ju! Crni čoveče, ebolu ćeš da dobiješ! Ili koleru!

Sudija: Datum rođenja?

Ja: (na srpskom) Datum rođenja?

Okrivljena: (kao iz topa) Tridesetsedmog, dvadestprvog, dvadesete.

Ja: Aj´ ponovo, leba ti. Kad si rođena?

Okrivljena: Pa lepo ti kažem: tridesetsedmi, dvadestprvi, dvadeseta... Majke mi.

Ja: OK. Kad je na majkemi, da ti verujem. (prevodim) - Tridesetsedmi, dvadestprvi, dvadesete.

Sudija (zbunjen, meni): To, gospodine doktore, ne može biti datum rođenja.

Ja: Pazi, mogu da ti kažem istinu a mogu i da te lažem pa da sačuvaš idealizovanu sliku o meni. Samo reci kako više voliš.

On: OK, znači jesi. Znao sam da ćeš priznati. Kad je Obama priznao Amerima, možes i ti meni.

Ja: Dobro. Jesam. Ali ne kad vozim. A ti? Nemoj mi reći da si i ti duvao?

On: Ja nisam. Ni ne pijem još. Ne brini se. Neću skoro. Tia Nini mi je rekla da ne bi trebalo pre šesnaeste.

Ja: Odlično ti je rekla tia Nini. Kad ubuduće s tim u vezi budeš imao neke dileme najbolje da se obratiš njoj a ne mene da dovodiš u situacije.

Gdegod da krenem, svuda mi se kače, i sa mnom bi da se gnjave, deca i psi. Muška deca i ženski psi. Valjda sam sa tim zverkama uvežban. Sin od gospođe crnkinje, što drži radnju u prizemlju, Pirule ga zove majka, kad me vid pruža ruke iz kolica i, hoće da ga bacam u vazduh. A mala Karmen, ćerka od Margaride s drugog sprata, kad me ugleda, obeznani se od plača i krije lice. Kerovi reže na mene, a kuje mi se umiljavaju.

No, lako je nama ljudima. Nas je Bog, ili kodog već, stvorio prilagodljivima. A pas je, s jedne strane osećajno biće, a s druge ne ume da se navikne na promenu. Pa pati.

Kad smo se doselili u Lisabon Anđelina se najednom našla (ali ne i snašla) u stanu. Teško joj je bilo da se posle sedam godina života u privatnom carstvu od tri brda navikne na život među zidovima. Toliko je tokom cele zime bila snuždena, da nas je srce bolelo. U gradu je zazi