i kazem sebi, sto puta:"Neces pisati petkom uvece. Zazalices sutraaa"! Ali ne, moja neprincipijelan mi to ne dozvoljava!

Nikada nisam bio u Nišu ali ovih dana intenzivno razmisljam da to uskoro ucinim. Zakljucio sam nedavno da je dobro reagovati pisanjem na stvari koje ti se u zivotu simptomaticno ponavljaju. Rezultat toga je bio blog koji sam nedavno napisao i koji je bio posvecen fenomenu uspesnosti dece vojnih lica. 

Ovoga puta blog posvecujem gradu Nišu i ljudima koji tamo zive. Šarajuci po sajber prostorima cesto sam nailazio na nišlije koji su pricali o muzici, politici i ostalim meni interesantnim stvarima i nekako sam uvek zastajao na tim mestima. Imalo je šta da se cuje. Bez pretencioznosti i veoma konkretno ovi ljudi nekako uvek "pogadjaju metu" i to cine bez imalo straha.

Clanovi jednog prilicno otmenog fitnes kluba u Zenevi pojurili su ovog leta u zaklon kada se potmuli zvuk, koji obicno predhodi razdvajanju Zemljinih ploca, prolomio tokom njihovog jutarnjeg treninga. Strah od zemljotresa ubrzo je uminuo, posto je otkriveno da je jedino sto se razdvojilo bilo moje rame, koje sam upropastio dizuci tegove pozamasne tezine sa ciljem da impresioniram macku bademastih ociju koja je radila sklekove na strunjaci do moje. Dok sam ispustao zvuk jednak onome koji se otme mosusnom govecetu dok se pari, izneli su me u cucecem polozaju i odneli kuci, gde sam morao da prelezim ceo jul. Dok sam tako lezao u krevetu listajuci casopise sa nekretninama, nisam mogao a da se ne setim nedavnih dogadjaja vezanih za kupovinu nase kuce u Zenevi.