[Помисли нешто потпуно другачије]

„Секс је унутрашњи дијалог изговорен наглас.“

Секс је највише очaравајући елемент човековог устројства. Ономе ко је направио секс код човека треба дати награду за надживотно дело. Да је секс једино чаробно што на свету постоји, то би био довољан разлог и оправдање за постојање света.

[Ми, полубогови]

Деловање наших магијских моћи су многи осетили на својој кожи. У стању смо да човеку оведримо дан или осузимо образе, да га смиримо кад је под тензијом или покренемо кад је без енергије, да дижемо револуције или допринесемо миру... А можда сте већ чули за лепотице које су нашом моћи заводиле морнаре на мору. Можемо да људима обојимо мисли различитим осећањима.

Ми смо ту, међу обичним људима, од њих потекли. Тешко нас је препознати по људкој природи, јер је свако од нас различит. Неки од нас су мирни, неки раздражљиви, неки су коцкари, женскароши, неспособни за везе, наркомани, арогантне дркаџије, неодговорни на послу, а неки су породични типови, монаси, посвећени помагачи, ревносни радници, пожртвовани пријатељи. Међутим, када оно божанско проради у нама, све наше особине постају неважне и сви нас познају по нашој моћи:

[Сваки човек је важан]

мојој куми

Ми се налазимо у свим временима, у свим нацијама, међу свим годиштима и у свим класама. Постоји прећутно разумевање између нас када се сретнемо. Неки кажу да ми представљамо трајну победу настраног човечанства над окрутношћу и хаосом. Хиљаде нас нестају у анонимности, неки од нас су велика имена.

Ми смо „другачији" и ми то знамо. Ми смо биолошки различити и наш нервни систем функционише другачије. Ми живимо аутентичан унутрашњи живот. Ми живимо интензитет. Ми трпимо велики бол, али са малим последицима по наше унутрашње биће. Ми смо способни да уронемо у наше унутрашње богатство и духовност.

Наша посебност је ретка па смо често у немилости јавности и личних мишљења да смо - погрешни. Наша посебност је само још једна од особина као што је и бити висок, леворук или црноок. Она је урођена, трајна и непроменљива.

Изузетно је важно да ми сами прихватимо себе и да нас прихвати окружење. Прихватање нам помаже да се ослободимо осећаја „уврнутости" и изолације. Нама је потребно да нам окружење пружи могућност да живимо оно што волимо, да живимо своју страст.

[Помисли нешто потпуно другачије]

Хемијски трагови на небу који трују народ? Тајна друштва која управљају светом? Људи као експеримент ванземаљаца? Божја воља којој смо подвргнути? Имаш ли и ти тај осећај да не управљаш својим животом? Да постоји негде нешто што ти не да да живиш пуним плућима? Шта ако смо у праву? Шта ако ... решење постоји?

Ја сам имао ту (не)срећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног.

Било је то негде око моје 20те године. Технички гледано, касно. Слутећи конфликт који ће постојећи идентитети направити, њихово испољавање (аутовање) и признавање, пре свега себи самом, одлагао сам колико сам могао. Вакуум који је настао испуњен је музиком. И свим око музике. Слушање, свирање, певање, учење и све у круг. Одлагање материјализације својих идентита уопште није препоручљиво. И поред тога ја сам свесно чекао да се бар средња школа заврши. (Појашњење: средња музичка школа у Србији уме да буде екстремно напорна; на четвртој години сам имао 20ак предмета од тога сваки двочасовни + ванредне пробе хора; кад се на то дода редовно вежбање клавира (3 сата дневно), солфеђа (колико се стигне), јасно је да се даље од музике и не може отићи.) Није ми био потребан додатни духовни напор који би ме омео у школовању.

То што су моји идентитети били на "стенд бају" никако не значи да су били угашени. Пре бих могао поетски да их опишем као сабијени вулкан окован непробојним механизмима одбране. Исказивали су се понајвише кроз уметност (нпр. писање песама без родова, обраћање "апстрактним лицима") и, наравно, кроз снове. Снови су ми били у тоталном нереду: од најпорнографскијих (са све групњацима) до најбожанскијих (са све угледањем Христа и Оца). На јави су се оба идентитета испољавала макар толико да сам био свестан да постоје (ал' нисам баш хтео да признам). Све се ипак завршавало на почетним импулсима: религијском надахнућу и сексуалним поривима.

[Твој став је живот другог]

Ми једни другима градимо окружење. Под утицајем нас као окружења, у другима се формирају разни елементи психе, а под утицајем сопствене психе, људи граде свој живот.

Јавно исказивање сексуалности постоји одувек. Током историје су се мењале форме тог исказивања. Обред венчања је вероватно најсталнија форма тог исказа, иако се сам обред разликује од културе до културе и од времена до времена. 

Данас се исказивање сопствене сексуалности, у животу сваког човека одвија често, вероватно и свакодневно. Јавни искази се крећу од неупадљивих - тепање, држање за руку, загрљај или пољубац - до претераних.

Живот у покрету

Покрет је једно од најстаријих животних искустава човека. Бебама је покрет најраније средство да искажу своја унутрашња стања и пориве и покрети бебе, нарочито они први, увек су пропраћени интензивним емотивним одговором мајке. Тако човек, још у стомаку, научи да је покрет јак начин да изрази себе, да изрази своје унутрашње пориве.

Покрет је снажан део невербалне комуникације и често се чује да је и најјачи. По покретима очију, мишића лица и руку може се, поред свега осталог, открити и да ли особа лаже или говори истину. Мишићи човека могу да нам открију његово емотивно стање често до детаља које је говорни језик немоћан да пропрати.

Покрет може и да нам открије како живот функционише.

[Искажи своју муку]

Ти си оно што ти окружење каже?

Двадесет двоје сирочади су поделили у две групе. Једну групу су чинили они са проблемом замуцкивања, а други без њега. Група са замуцкивањем је третирана позитивним говором тако што су хваљени за течност њиховог изговора. Група без замуцкивања је третирана негативним говором тако што су стално прекоревани за сваку грешку. Резултат је био да су деца негативно третирана задржала говорне проблеме током остатка живота.

[Ми, полубогови] 

Недодирљивост

Када је једног дана Димитрију Шостаковичу зазвонио телефон нико није могао ни да претпостави да ће са друге стране жице бити - Стаљин. 

Још је невероватније то што је разговор убрзо дошао до Шостаковичевог одговора: "Нећу да идем!". А најневероватнији је завршетак разговора у коме је, да би приволео Шостаковича да отпутује на турнеју по Америци, Стаљин укинуо забране извођења његове и музике његових пријатеља.

Шостакович је, услед многих напада и забрана од стране владајуће партије, претњу хапшењем и ликвидацијом, који су се дешавали и због мањих преступа, видео као веома реалну. Једно време је своје хапшење чекао спавајући испред врата свог стана, како бар његова породица не би била узнемиравана. Са друге стране, шушка се да је, када је после много деценија од распада СССР-а отворен његов досије, на врху досијеа писало - НЕ ДИРАТИ!

[Подржи себе, подржи друге]

Већ неко време, Интернетом кружи позив да грађани Србије узму учешће у скупу који је планиран за крај маја. У једном скупу који се залаже за безакоње, у скупу који промовише удовољавање својим страстима и пороцима, у скупу који је - Парада Гордости.