Да сте мог оца чули како се представља, чули бисте да је он сељак човек. Он је за свој идеал поставио да буде домаћин. Прво кафа и ракица, па све остало. Ракија, наравно - домаћа, лично печена, од шљива из нашег воћњака.

Човек традиције и друштва. Једно време је био председник црквене општине, а пре тога члан управног одбора сеоског фудбалског клуба. И из једног и из другог је изашао када је схватио да ће људи преварити институцију у којој су ангажовани зарад - личне користи. Био је неко време и сеоски одборник у градској скупштини.

[Сваки човек је важан]

...колико је, ево, времена прошло, откад те је твој народ убио? Народ који си толико волео. Колико, ево, већ времена твој народ истрајава у злу који ти је починио? Колико већ дуго настоји да га оправда?

Е, мој Чајковски, натерао те је да целог живота живиш у страху. Присиљавао те да заробиш своју способност да волиш. Довео те до ивице колапса угуравши те у брак са погрешном особом. Намерио се да уништи твој дух. Твој народ.

Ти заједнички тренуци лепог ојачавају међуљудске односе, а јаки међуљудски односи јесу смисао живота. И ако се човек пита шта је смислено, смислено је оно што ојачава међуљудске односе. Лепота ојачава нас.

Ово су мени омиљени тренуци лепоте.

У годинама када је моја сексуалност почињала да цвета, моје постојање је престало да буде илегално. Последице претходног закона су се осећале свуда. У свакодневном говору, у анегдотама, у изостанку и јавних и приватних разговора на ту тему, у изостанку друштвених модела за обликовање сопствене сексуалности. У друштву где важи, закон може да роди мржњу, да је подстиче и подгрева, али је немоћан да је заустави.

Преко четири деценија мог живота, протекло је у ратном стању. У врло посебном ратном стању. У рату који се дешава на целој планети, који се дешава свакодневно. У рату који осцилира од успутних подбадања, преко озбиљних претњи и напада, па све до убистава. И назад. И тако у круг. Изнова и изнова.

[Волети ближњег свог]

„Опет те је назвао 'тата'?" - зачудила се. „Добро, имаш ти ту енергију... Сећаш се онда када само шетали, па почео ветар, па се ти сетио да га добро закопчаш. Гледала сам очеве око мене, ретко који има такав осећај за децу. Једва чекам да имаш дете..." - застала је, сама се збунивши сопственом реченицом. А онда ме је погледала очима пуним нејасноћа.

Са мамурлуком у систему, све што сам успео да је питам било је: „Шта оно би синоћ?" Требало је да пристојно наздравимо за њен нови, тешко стечени посао. А онда ми је саопштила да је Ј. само рекао да су ме пукле емоције. Је л' она то хоће да каже да сам ја плакао пред њеним вереником? Како се бре тога не сећам? Па допешачио сам до куће. И то од пелинковца? Добро, од једне флаше. Ово ми је први пут. На тренутак сам се безразложно забринуо над губитком памћења. Нисам се испалио. Помињао сам „плавушу" и то је то. Ваљда сам и причао мало. 

И ко је уопште пустио Масима. То је последње чега се сећам. А како ми каже, онда су кренули и Џибони и Нина. Народњаци су закон. Хеботе, прошло је бре девет месеци. Који ми је...? То се питао и Ј. кад је видео њу да се сморила због мене. Због бола који ја носим. Па није се ваљда толико видело. Да, јесте. И Ј. би се сморио, него је он остао трезан поред нас двоје, па га држало у винкли. Лепо сам му нудио да му купим две дволитре. 

[Искажи своју муку]

Старешине су имале пресудну реч. По рођењу, после купања у вину, отац је бебу носио старешинама на процену. Уколико старешине племена оцене да беба задовољава њихове норме и да може да испуни њихову визију грађанина, родитељи би дете одгајали. Уколико би оценили да је беба неподобна, она би била однешена у дивљину да докаже, или не докаже, да је способна за опстанак. Уколико бебу неко пронађе и преузме бригу о њој, она би имала судбину роба, врло често намењеног проституцији. У супротном, остављена је дивљим животињама или глади и хладноћи. Норме спартанских старешина су имале пресудну реч.

15ог јануара те године, после празничних лудовања, стајао сам на станици чекајући бус за свој град. Вече је било хладно. Док сам седео на клупи поред станице, гардероба је обећавала да ме сачува довољних двадесетакак минута до поласка. Звонио је телефон. Пре него што се чуо било какав глас са друге стране, пожелео сам све срећно по реду, тоном накрцаним празничном еуфоријом.

- Позвао сам те - збунио ме уморан глас, - да се поздравим.

Моје расположење је тек порасло. То! значи искористити празничну атмосферу. Отпутовати негде! Тотално одушевљење. Кад се врати, да части због провода. Још ако падне неки секс, 'оћу своје прасе.

Онда је почео да прича нешто о ватромету после поноћи, о неким таблетама, мислим барбитуратима, како кажу да човек ништа не осети, само се загњури глава у јастук и посматра шоу, како је чист начин, без нереда, без крви.

[Подржи себе, подржи друге]

Вентворт Милер, познат по главној улози у серији "Бекство из затвора" (Prison Break), одржао је инспиративан и врло посебан говор на вечери организације Human Rights Campaign. Следи превод тог говора.

Прегурати мај.

Прошла је прва слава без мог оца. Када је ударила ноћ уочи славе и када се испоставило да треба издржавати њен минут по минут, постало је јасно да ми је потребна стратегија за сутрашњи дан. Најближе рођаке, нешто преко двадесетак, претворити у све те људе, искључити се емотивно и тако бити способан за пристојну комуникацију, искључити сећања на претходне славе, рутински завршавати послужење. Одрадити дан и вратити се кући.

Већ годинама је најтежи тренутак породичних славља онај после - повратак у празну кућу. То је старо и навикнуто. Одлазак на славље код мојих, а у празнију кућу је оно обележје овогодишњих празника које је још теже падало. Овогодишњег славског сутрадана је требало бити и добар домаћин.