[Сваки човек је важан]

Стварање идеја је уткано
у постојање човечанства.

Наш живот виси о - идејама. Пресудна ствар за постојање готово читаве свакодневице човека јесу - идеје. Када човек мало усмери пажњу на своје окружење, постаје јасно да унапређење људског живота, решавања проблема, увећање животне лепоте зависи од - идеја.

[Буди против, само буди човек]

Она је узрок што су моји радови на факултету, од других професора добијали квалификације попут „херојски подухват" или „ово је ниво магистарског". Она је одговорна и за многа каснија неразумавања са другим професорима и за њихове коментаре типа „то је превише ексцентрично виђење", „колега, ваш рад је превише аутентичан, уклопите се мало" или „како то тако чујете? Ако тако одсвирате, ја ћу искочити кроз прозор".

Она је хомофоб. 

[Твој мали чин много значи друштву]

„... ако помогне некоме, ако учини да макар један клинац
окрене број ChildLine-а, онда је вредело."
Герет Томас

Герет Томас је седео у бару. Један од најбољих рагби играча света, човек који је преко сто пута победио у дресу Велса, више него иједан Велшанин икада, и као капитен водио тај тим до прве Гренд Слем победе после 27 година, чекао је своје ортаке из клуба.

Братство је оно што је Герета вукло ка рагбију, једином спорту који захтева неуморно подметање незаштићеног тела за своје саиграче. У рагбију се, више него у било ком другом спорту, инсистира на клупском братству. У рагбију и најслабији може бити преко потребан. У рагбију, више него у било ком другом спорту, постоји страст за братским везивањем. Заједничка опијања, туче, доигравања у мувању девојака... Осећај братства га је држао када је ломио оба рамена, кук, надлактицу, пет пута ломио нос и изгубио осам зуба.

[Буди против само буди човек]

[Твој став је живот другог]

[Сваки човек је важан]

„Све дакле што хоћете да чине вама људи,
чините и ви њима: јер је то Закон и Пророци."
Јеванђеље по Матеју, 7:12

Људски мозак је подешен да се повезује са другим људима. Када човек посматра другог, у његовом мозгу су активиране исте регије као код посматраног човека. Неуронски („огледални") механизми су ти који омогућавају појединцима да разумеју значење туђих акција, туђе намере и туђе емоције. Неуронаука је утврдила регионе мозга који су задужени за препознавање емоција других. Када човек посматра другог, он доживљава његове акције у себи и дели његове емоције. Овај неуромеханизам је основа људске повезаности и основа љубави према људима. Када се нека социјална веза прекине или ако наступи одбацивање, у мозгу се активира регија мозга која се активира и када се доживљава физички бол.

[Твој став је живот другог]

Свет који ме мрзи
јесте свет који ме воли,
само је збуњен.

Када је током једне уводне психолошке вежбе упознавања, жена којој сам непознат, устала и рекла за мене да сам смирен и сталожен, људи који ме познају су се само згледали. И ја са њима. Ја, који живим за интензитет, стално под нервним напоном, "Ти када си ушао у просторију, исијавао си енергијом, није ми било добро..." некадашње су речи моје куме. Жени, којој сам непознат, сам дао искрене одговоре. У томе и јесте поента вежбе. "Па јеси се променио." - рекла ми је кума после семинара. "У последње две године. Поглед ти је другачији."

Велике промене у доживљају света се гомилају са разних страна, али обично постоји један окидач који све покрене. У мом случају, окидач је била - теорија.

На фотографијама са одржаног Прајда 2010. године види се да је она која је чувала Србију тог дана била Жандармерија. Ја сам захвалан на том чину Жандармерије, јер одржавање Прајда има огроман психокултурни значај за Србију. 

[Буди против, само буди човек]

На 11. Европском фудбалском првенству те године, четвртфинална утакмица са Холандијом је почела изненађујуће добро. Организација игре и отпор који су наши пружали, и поред психолошке предности противника, били су чврсти. Чак, запањујуће добро, штавише саврешно, организовани. Чекало се да се види да ли ће наш тим успети да оствари неку шансу и дочекало се. Тај први, савршени период игре је крунисан врло добром акцијом у 15. минуту, када је Милошевић наместио зицер, а Мијатовић промашио. Од тог момента се игра Југославије распала, Холанђани су после само девет минута стигли до првог гола и до краја утакмице дали још пет. Сећам се коментаторових речи да је сав узрок пада игре у том једном промашају. А мени је та утакцима деловала као да је тим одлучио да ће игра или бити савршена или никаква, па је, на прву акцију која је срушила савршенство, одустао. Иако неизнађујућ, пораз је, својом драстичношћу, био срамотан.

[Подржи себе, подржи друге]

Карневалска реалност је сигуран простор у коме се испитују и изазивају важеће друштвене норме, обичаји и догме. У карневалској реалности луде постају краљeви, краљеви луде, блудници постају чедни, чедни постају блудници, жене постају мушкарци, мушкарци постају жене, војници постају музичари, свет постаје верски простор... Карневалска реалност је простор у коме се тестира „како би било, кад би било".

Карневалска реалност је сигуран простор, јер омогућава да се то другачије друштво, једном када се карневал заврши, усвоји или одбаци. Када се карневал заврши све се враћа на старо, а друштву остаје могућност да временом усвоји или одбаци испробане односе. Карневалска реалност омогућава да се превазиђе окошталост устаљених норми, обичаја и догми, па је тиме психо-социјални елемент који омогућава напредовање једног друштва.

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

Већ неко време, преко Интернета, до мене стиже поставка Денијела Пинка о томе шта човека мотивише за рад. И то са разних страна: са TED-a, Brain Pickings-a, RSA Animate-a... Он се позива на налазе истраживача чији је закључак да је новац мотиватор до одређене границе, односно да када се питање новца скине са дневног реда, тј. када га има таман довољно, да неки други фактори утичу на мотивацију и учинак. То су: сврха, аутономија и усавршавање.

То ме увек подсети на један период мог живота у ком je сам смисао човековог постојања био жешћи проблем. Још од времена много пре тог периода, било ми је јасно да смисао живота не постоји, бар не по себи, већ да сваки човек треба да креира свој смисао или да преузмe неки од смислова понуђених окружењем. Оно што је сада био нов проблем јесте што је сваки смисао, бар до ког сам ја могао да дођем, био - оборив.