[Ми, полубогови] 

Недодирљивост

Када је једног дана Димитрију Шостаковичу зазвонио телефон нико није могао ни да претпостави да ће са друге стране жице бити - Стаљин. 

Још је невероватније то што је разговор убрзо дошао до Шостаковичевог одговора: "Нећу да идем!". А најневероватнији је завршетак разговора у коме је, да би приволео Шостаковича да отпутује на турнеју по Америци, Стаљин укинуо забране извођења његове и музике његових пријатеља.

Шостакович је, услед многих напада и забрана од стране владајуће партије, претњу хапшењем и ликвидацијом, који су се дешавали и због мањих преступа, видео као веома реалну. Једно време је своје хапшење чекао спавајући испред врата свог стана, како бар његова породица не би била узнемиравана. Са друге стране, шушка се да је, када је после много деценија од распада СССР-а отворен његов досије, на врху досијеа писало - НЕ ДИРАТИ!

[Српска душа у европској форми]

„Јер само хармонија показује
како народ мелодију осећа."
Корнелије Станковић

Када су ме у једној радијској емисији питали шта је то велико што је Мокрањац урадио у својој музици, одговорио сам: Мокрањац је искористио европску хармонију да истакне и покаже лепоту српске мелодије, а истовремено је искористио српску мелодију да истакне снагу европске хармоније.

Током одрастања, музика која је скоро свакодневно била део мог дана, била је Мокрањчева. Некада као пука забава, некада као извор естетског искуства, а некада као лек. Умео сам доста времена да проведем свирајући хорске композиције на клавиру. Оне су због малих техничких захтева, пуноће хармоније и, услед текста, отвореног емотивног садржаја, биле вишеструко погодне за уживање. Моја музичка машта би звук клавира претварала у савршен хорски звук. Ноте Мокрањчеве музике су имале доминантно место на мом клавиру, поред Бетовенових соната.

15ог јануара те године, после празничних лудовања, стајао сам на станици чекајући бус за свој град. Вече је било хладно. Док сам седео на клупи поред станице, гардероба је обећавала да ме сачува довољних двадесетакак минута до поласка. Звонио је телефон. Пре него што се чуо било какав глас са друге стране, пожелео сам све срећно по реду, тоном накрцаним празничном еуфоријом.

- Позвао сам те - збунио ме уморан глас, - да се поздравим.

Моје расположење је тек порасло. То! значи искористити празничну атмосферу. Отпутовати негде! Тотално одушевљење. Кад се врати, да части због провода. Још ако падне неки секс, 'оћу своје прасе.

Онда је почео да прича нешто о ватромету после поноћи, о неким таблетама, мислим барбитуратима, како кажу да човек ништа не осети, само се загњури глава у јастук и посматра шоу, како је чист начин, без нереда, без крви.

[Твој мали чин много значи друштву]

„Током вечери аутобусу су пришли околни мештани да питају
да ли има неко ко је болестан и да ли има деце.
До јутра нас више нико није посетио,
а тада су поново дошли неки људи и донели нам переце, пицу и чај."

Трагаш ли за добрим гласом?

У читавој буци која је пратила дешавања око Фекетића, овај део вести је прошао неопажено. У тој буци се још једном показало да је медијски простор загађен вестима које подстичу негативне, деструктивне емоције. Оно што је мање очигледно јесте начин на који велика изложеност деструктивном медијском простору утиче на човека и његову способност да себе перцепира, тј. да мисли о себи.

У годинама када је моја сексуалност почињала да цвета, моје постојање је престало да буде илегално. Последице претходног закона су се осећале свуда. У свакодневном говору, у анегдотама, у изостанку и јавних и приватних разговора на ту тему, у изостанку друштвених модела за обликовање сопствене сексуалности. У друштву где важи, закон може да роди мржњу, да је подстиче и подгрева, али је немоћан да је заустави.

Преко четири деценија мог живота, протекло је у ратном стању. У врло посебном ратном стању. У рату који се дешава на целој планети, који се дешава свакодневно. У рату који осцилира од успутних подбадања, преко озбиљних претњи и напада, па све до убистава. И назад. И тако у круг. Изнова и изнова.

Прегурати мај.

Прошла је прва слава без мог оца. Када је ударила ноћ уочи славе и када се испоставило да треба издржавати њен минут по минут, постало је јасно да ми је потребна стратегија за сутрашњи дан. Најближе рођаке, нешто преко двадесетак, претворити у све те људе, искључити се емотивно и тако бити способан за пристојну комуникацију, искључити сећања на претходне славе, рутински завршавати послужење. Одрадити дан и вратити се кући.

Већ годинама је најтежи тренутак породичних славља онај после - повратак у празну кућу. То је старо и навикнуто. Одлазак на славље код мојих, а у празнију кућу је оно обележје овогодишњих празника које је још теже падало. Овогодишњег славског сутрадана је требало бити и добар домаћин.

[Подржи себе, подржи друге]

Карневалска реалност је сигуран простор у коме се испитују и изазивају важеће друштвене норме, обичаји и догме. У карневалској реалности луде постају краљeви, краљеви луде, блудници постају чедни, чедни постају блудници, жене постају мушкарци, мушкарци постају жене, војници постају музичари, свет постаје верски простор... Карневалска реалност је простор у коме се тестира „како би било, кад би било".

Карневалска реалност је сигуран простор, јер омогућава да се то другачије друштво, једном када се карневал заврши, усвоји или одбаци. Када се карневал заврши све се враћа на старо, а друштву остаје могућност да временом усвоји или одбаци испробане односе. Карневалска реалност омогућава да се превазиђе окошталост устаљених норми, обичаја и догми, па је тиме психо-социјални елемент који омогућава напредовање једног друштва.

Gost autor: gavrilo

Sve živo na planeti se kreće pa i ona sama. Kreće se i ono što ima korenje, naizgled neraskidivo vezano za tlo od prvog lista do svog poslednjeg cveta, njegovo seme doseže daleko. Poput semena aromatične Camemellie, kojom je Engleska buržoazija s kraja 19. veka zauvek promenila visoravni Šri Lanke u polja čaja. Moj dolazak nije promenio ovo rajsko ostrvo, ali ono je promenilo mene.

[Ми, полубогови]

Деловање наших магијских моћи су многи осетили на својој кожи. У стању смо да човеку оведримо дан или осузимо образе, да га смиримо кад је под тензијом или покренемо кад је без енергије, да дижемо револуције или допринесемо миру... А можда сте већ чули за лепотице које су нашом моћи заводиле морнаре на мору. Можемо да људима обојимо мисли различитим осећањима.

Ми смо ту, међу обичним људима, од њих потекли. Тешко нас је препознати по људкој природи, јер је свако од нас различит. Неки од нас су мирни, неки раздражљиви, неки су коцкари, женскароши, неспособни за везе, наркомани, арогантне дркаџије, неодговорни на послу, а неки су породични типови, монаси, посвећени помагачи, ревносни радници, пожртвовани пријатељи. Међутим, када оно божанско проради у нама, све наше особине постају неважне и сви нас познају по нашој моћи:

Србија је ових дана противприродно подељена на нас и друге. И док се на површини та подела врши на подржаваоце Прајда и оне друге, суштински је Србија подељена на подржаваоце другачијости и оне друге. Тачно је да је слика црно-бела, јер сви они који подржавају другачијост, али да га искажу другачије, у ствари подржавају „другачијост на мој начин", а то је подршка истости. Подржати другачијост значи подржати је на начин другог.