B92 Blog

Moram nešto da priupitam - šta je to više sa tim inspekcijama? Tačnije, znam šta je. Imaju moć pa se iživljavaju. Nego, šta je to sa narodom koji ćuti? Prosto je neverovatno do koje granice ide strah od ovih službi, pa se skoro nikada ne iznose u javnost sve one priče koje ljudi prepričavaju u četiri oka dok im sa čela kaplje znoj, neprirodan i nezdrav, znoj straha i muke. Koliko puta ste čuli rečenicu "Ako hoće nešto da ti nađu gotov si"? Kakva strahota. Mene još od vremena Slobodana Miloševića užasavaju ovakve rečenice do granice da poželim da organizujem miting, vas ne?

Mene jako, ali baš jako, nervira Virtuelni Vasilije.

Upravo sam gledala deo filma Savršena meta i ovo je jedan od onih momenata kad pomislis kako je zivot kratak i kako ti je zao sto ti je pola sata dragocenog vremena otislo u nepovrat na najgori moguci nacin. Ako to nije film na koji treba staviti upozorenje, recimo da se ne preporucuje deci, onda nije ni jedan. U ovakvim filmovima svi jako pate, a glavni junak, "pozitivac", kolje druge ljude sve vreme, pod parolom "Volim svoju Domovinu i verovatno i Boga, posle cu se pokajati i ja sam heroj." Takvi filmovi su jedan od razloga zasto ljudi gaje predrasude o Americi.

Ko kaže da narod kod nas ne čita? Čita recimo onaj papir za dupe (da prostite) za koji piše gospođa Marković Marković ili Petrović Petrović ili... ne mogu sada da se setim tačno kako se preziva, koja se nada da niko nije provalio da ona u stvari nije novinar. Gospođa koja, duboko verujem, nakon napornog dana ispunjenog utvrđivanjem ko je od poslanika vera, a ko nevera, ili mudrolijama tipa "kako je Duško Dugouško mogao spasiti dečije dodatke tako što bi 3000 evra pretvorio u bar jedno 5 miliona evra", uveče u tmini svoje zablude bunca "oni znaju šta ja u stvari radim", "ljudi znaju da ja nisam novinar", "svi znaju da ja buncam"... Ali dobro, dosta je za sada priče o ovoj sirotoj ženi i o njenim kolegama.

Ovo što ću vam sada reći mogu samo prijateljima, porodici i vama ovde da kažem, da pokušam da olakšam sebi muku, i ne postoji mislim ništa drugo što bih mogla da uradim.

Kao što svi dobro znamo, računi se moraju plaćati do 10, 15, 20. u mesecu, kako koji. Od svih računa koje pošteno i na vreme plaćam, uključujući i TV pretplatu (dobro, hajde, znam da sam magarac), dva mi stigne pre 20. u mesecu. Komunalije sam dobila pre dva dana. Račun za struju za januar uopšte još uvek nisam dobila.

Ko zakasni plaća naravno kamatu. Recimo 20 dinara, ili tako nešto... To je stvarno smešno - 20 pišljivih dinara. Pa 20 dinara zato što nisam na vreme platila gas, jer mi nije stigao račun pre 15. februara, pa 20 dinara za telefon jer mi je račun stigao 18. februara... Pa nije ni to strašno, jel? Šta je 60 dinara? Pa tako svakog meseca... Ali hajde, nije ni to tako strašno? Pa tako cela moja zgrada... Nije i dalje strašno?

Dragi građani, dragi predsedniče, dragi i mili Dušane Bajatoviću, dragi novinari,

Ne, nemam grejanje, ako nekoga zanima. Ali nije da meni "individualnom potrošaču" to pada mnogo teško, baš je nekako lepo i friško u stanu.

Najviše od svega mi je drago zato što ceo Beograd ima grejanje - ipak je to naš glavni grad.

Račune plaćam redovno, mogu da dostavim na uvid. Sve račune uključujući i pretplatu kao svaka poštena magaračina iako od "javnog servisa" uopšte i ne očekujem da mi javi kada ću dobiti grejanje. Naučilo me - plati inače ćemo te tužiti ali ništa ne očekuj, jer ipak je Beograd naš glavni grad.

Sada čitam da je drug Bajatović Dušan izjavio da ovaj gas koji smo dobili i nije namenjen "individualnim potrošačima" nego "toplanama koje nemaju mogućnost prelaska na alternativno gorivo". Zju dobro je, laknulo mi je, mi imamo mogućnost prelaska na alternativno gorivo tj. na stare dobre grejalice ili recimo na uljane radijatore, koji su btw od juče duplo skuplji. "Zbog evra" dakako. Stara dobra solidarnost.

Ovako kad počne jesen, pa vreme koje ne zna da li da obuče hulahopke ili ne, pa već prošlo i leto i rođendan, zima nije ni blizu, a već su mi kolena u depresiji, onda me sve nekako podseća na ocenjivanje i na kontrolne zadatke. Ovim zadacima bi trebalo promeniti ime. Da se nekako drugačije zovu, ne znam ni sama, recimo pop kvizovi, što kaže moja drugarica Sonja. Ni danas ne volim školu, kad samo pomislim.

I nastavnice koje dele jedinice. Da sam nastavnica i da u septembru delim jedinice muka bi mi bilo od života i od sebe same. Pa kad se setim, prvi razred osnovne škole, prva ocena trojka, bogte. Prvi razred, ja do juče mislila da je Plavi orkestar igračka, kao mali muzičari u plavom u muzičkoj kutiji.

Dakle ovako, od pre mesec dana recimo, kada dođete u Novi Sad zateći ćete na sve strane bilborde sa fotografijama Novog Sada, na kojima na srpskom i na engleskom jeziku piše šta ove fotografije predstavljaju. E pa između ostalog na jednoj od ovih fotografija je Vladičanski dvor, gazdina kuća, a tekst je na srpskom "Duhovnost", a na engleskom - "Spiritity".

Dođem ja kući, mislim "dobro, pa ne znam ja baš tako jako dobro engleski jezik, možda ima ta reč spiritity, iako tako kretenski zvuči". Prvo sam nazvala neke ljude i ispričala šta sam videla, ljudi su se grohotom smejali, a posle toga mi je trebalo jedno 32 sekunde da otvorim 5 rečnika na Internetu i da shvatim da ipak nema ove reči.

Šta da vam pričam kad sve znate...

Fažana

Peroj - pogled iz dvorišta

Peroj

Pričam sinoć na Exitu sa nekim ljudima i ne veruju mi kada kažem da nisam uopšte, ali baš uopšte, u toku sa političkim dešavanjima u zemlji. Nemam pojma ni od prilike šta se dešava. Domaće dnevno-političke vesti nisam gledala/čitala/slušala jedno dva meseca, baš uopšte. Do te mere da dok prebacujem programe uhvatim džingl za vesti, na sekund pomislim "hajde makar da čujem naslove", čujem nešto kao "izjavio je danas" i već u sledećoj sekundi ipak prebacim na Nacionalnu geografiju. Ali pazite, ovo "danas" nije uopšte nebitno, nije to zezanje da li je izjavio danas ili juče. A najviše volim kad mi kažu još preciznije da li je izjavio jutros ili u podne, pre ili posle ručka. Jel podrignuo pre izjave ili nije.

Evo sinoć mi prijatelji govore nešto kao Boris Tadić, Seka Aleksić, Palma, vlada... I da vam kažem, tako mi zvuči da sada još manje želim da znam.